последњи цар Византије (1449—53) From Wikipedia, the free encyclopedia
Константин XI Палеолог (понекад погрешно означен и као Константин XII,[lower-alpha 1] грч. ; Константинопољ, 8. фебруар 1405[1] — Константинопољ, 29. мај 1453), познат као Константин Драгаш, био је морејски деспот (савладар 1428—1437, 1443—1449), царски регент у Цариграду (1423—1424. и 1437—1440) и последњи византијски цар од 6. јануара 1449. године до своје смрти 29. маја 1453. године. Припадао је династији Палеолога, а био је син Манојла II (1391—1425) и српске принцезе Јелене Драгаш, чије је презиме Драгаш усвојио.
| Константин XI Палеолог Драгаш | |
|---|---|
 Икона Константина Драгаша | |
| Датум рођења | 8. фебруар 1405. |
| Место рођења | Константинопољ, Византијско царство |
| Датум смрти | 29. мај 1453. (48 год.) |
| Место смрти | Константинопољ, Византијско царство |
| Религија | Православље |
| Супружник | Теодора Токо, Катарина Гатилузио |
| Родитељи | Манојло II Палеолог Јелена Драгаш |
| Династија | Палеолози |
| Византијски цар Василевс | |
| Период | 6. јануар 1449 — 29. мај 1453. |
| Претходник | Јован VIII Палеолог |
| Наследник | функција укинута |
Као морејски деспот је заузео Атинско војводство,[2] помогао брату Томи да сломи Ахајску кнежевину и подигао велики бедем на Коринту Хексамилеон, али је пред налетом Османског царства морао да се повуче са поседа ван Пелопонеза.
Као последњи византијски цар покушао је да добије помоћ западне Европе за одбрану Цариграда, али му то није пошло за руком, тако да се са нешто мало добровољаца са Запада и својим људима супротставио Мехмеду II (1451—1481)[3]. Током скоро два месеца опсаде, успевао је да спречи Османлије да продру у Цариград, али је у рано јутро 29. маја одбрана пробијена, а он сам је погинуо у покушају да заустави продор Османлија у Цариград.[3] Не зна се тачно где је и како погинуо, нити где је сахрањен, због чега је за њега везан већи број легенди и предсказања. Током свог живота и владавине уско је сарађивао са својим пријатељем и сарадником Георгијем Сфранцесом, коме је био кум на венчању.[4]
Рођен је у Цариграду[1][lower-alpha 2], као четврти син од осморице синова (од десеторо деце), Манојла II и Јелене Драгаш (ћерке Константина Драгаша (Дејановића)), обласног господара који је владао источном Македонијом. По мајчиној линији Константин је, као и његов брат Јован VIII (1425—1448), био чукунунук краља Србије Стефана Дечанског (1322—1331) чија се ћерка удала за севастократора Дејана (родоначелника Дејановића и оца Константина Дејановића Драгаша) и по тој основи потомак Немањића. Константин је одрастао у Цариграду и по свему је био прави Византинац, али је свом имену додао и мајчино презиме Драгаш. Поред Константина, Манојло и Јелена имали су још шесторо деце[5].
| Име | Живео | Титула | Владао |
|---|---|---|---|
| Јован (VIII) | 1392—1448 | византијски цар | Византијом (од 1421. као савладар, самостално 1425—1448) |
| Теодор (II) | (1396—1448) | морејски деспот | Морејом (1407—1443) |
| Андроник | (1403—1429) | деспот | Солуном (1408—1423) |
| Димитрије | (1406—1470) | морејски деспот | Морејом (1449—1460) |
| Тома | (1409—1465) | морејски деспот | Морејом (1428—1460) |
| Константин | (1393/1397 — 1400/1405) | ||
| Михајло | (1406/1407 — 1409/1410) |
Константин се женио два пута:
Када је 1449. године постао цар, било је покушаја да се ожени и по трећи пут принцезама из Грузије, Трапезунта и Србије (Мара Бранковић), али су сви ти покушаји пали у воду[lower-alpha 3]. Он највероватније није имао деце јер, иако неки извори наводе да је имао сина или ћерка[8], већина историчара се слаже да није оставио потомство[1][9].
Константин је рођен 8. фебруара 1405. године у пурпурној (порфирној) дворани царског дворца у Цариграду због чега је уз своје име носио и придев Порфирогенит[5]. Један од његових сарадника је забележио да је био спретан у лову, јахању и борби, али и да је имао пустоловни дух, велику животну снагу и храброст[10]. Као седамнаестогодишњак се 1422. године нашао у Цариграду који су опселе Османлије под Муратом II (1421—1451) и чијом је одбраном руководио његов старији брат Јован VIII у име остарелог Манојла II[11]. У новембру наредне године Константин са титулом деспота преузима, као царски регент, власт у Цариграду, за време путовања његовог старијег брата Јована до Венеције и краљевине Угарске[11].
Током једногодишњег Јовановог одсуства Константин је владао градом и најближом околином и вршио дужност византијског цара, пошто је званични цар Манојло од септембра 1422. године, када је доживео јак мождани удар[11], био тешко парализован и самим тим практично неспособан да врши власт, а његов савладар и наследник Јован није био у земљи. Интересантно је да је Константин проглашен за регента[11], иако су његова старија браћа деспоти Андроник (Солун) и Теодор (Мореја) била испред њега у наследном низу. Као византијски цар он је 22. фебруара 1424. године закључио мировни уговор са Муратом II и Османском империјом[11].
Јован се вратио у Цариград у новембру 1424. године и после смрти Манојла II 21. јула 1425. године и званично преузео власт[12]. У то време Константину бива додељена на управу Селимврија на обали Мраморног мора и поседи око Месембрије на обали Црног мора. Продор Османлија на Пелопонез 1423. године и напади Карла Тока у Мореји, покренуле су Јована VIII 1427. године у Мистру, а уз њега је кренуо и Константин са својим саветником Сфранцесом, који је од тог доба и званично у његовој личној служби. Они су 26. децембра стигли у Мистру и без задржавања су продужили ка Кларенци на северозападу полуострва коју су опсели. Византинци су успели током борби да савладају Тока, који је пристао на закључење мира[6]. Одредбе мировног уговора враћале су Византији територије које је недавно заузео Токо, међу којима је била Кларенца која је 1. маја поново постала византијска. Последња одредба је предвиђала брак између Токове братанице Мадлене са једне и Константина са друге стране, чиме је враћање територија заоденуто у неку врсту мираза, пошто су ти поседи званично припали Константину, а сама свадба је обављена 1. јула у близини Патраса[6].
Последња фаза здружених Јованових и Константинових акција на југу данашње Грчке био је здружени напад на Патрас у јулу 1428. године[13]. Сам град се налазио уз Константинове нове поседе и који је у то доба био нека врста самосталног града којим је управљао католички надбискуп Пандолфо Малатеста[13]. У нападу је учествовао и њихов најмлађи брат Тома, који се од тог доба такође јавља као један од деспота на Пелопонезу. Међутим и поред тога град није заузет, највише због тога што браћа нису располагала довољним снагама, јер им морејски деспот и брат Теодор II (коме је Малатеста био шурак) није помогао својим трупама[13]. Иако град нису заузели, Палеолози су успели да га натерају на плаћање годишњег данка Константину у износу од 500 златника[13].
Јован се после тога вратио у Цариград, али Константин није одустао од освајања Патраса. Он и Сфранцес су разрадили нови план за напад, уздајући се у то да ће локално грчко становништво у граду подржати њихов напад и отворити капије. Контакт са њима је успостављен и постигнут је договор, тако да су Константин и његове трупе 1. марта 1429. године кренули ка Патрасу и 20. марта су отпочели напад. Међутим до отворене предаје није дошло, тако да је отпочела опсада. Током једног напада коњ под Константином је био смртно рањен и том приликом га је Сфранцес спасао сигурног заробљавања, али је он био заробљен и ослобођен је тек 23. априла. Почетком маја отпочели су преговори и направљен је договор, да ће се град предати, ако се у року од месец дана надбискуп Малатеста не врати у град, који је напустио да би довео помоћ. Константин се после тога повукао, да би се 1. јуна појавио под градом захтевајући предају. После четири дана град је отворио капије, али је у цитадели остала надбискупова посада која се предала тек годину дана касније[14].
Промена управе у Патрасу узнемирила је Османлије и Млечане, али је Константин преко Сфранцеса успео да дипломатским путем отклони опасност по своје поседе. Надбискуп Малатеста се у међувремену вратио у регион са каталонским најамницима, али је Константин од њих за 6.000 златника откупио град, отклонивши и ту опасност по своје поседе. Током новембра 1429. године његова прва супруга Мадлена односно Теодора (како је било њено православно име) Токо је умрла а он постао удовац. После преузимања потпуне контроле над Патрасом у јулу 1430. године, када се предала и посада из цитаделе, наредио је да се поруши утврђење у Кларенци да га не би заузели гусари, пошто није имао довољно снага да држи и то утврђење. Успеси византијских деспота на Пелопонезу покренули су Османлије које се у пролеће 1431. године спуштају на југ и разарају бедем на коринтском земљоузу Хексамилеон[15], да би обезбедили лакши пролаз на Пелопонез.
Тома и Константин су 1432. године заменили своје поседе у склопу Морејске деспотовине са чиме су се сложили и цар Јован и врховни деспот Теодор II. Међутим ускоро је дошло до пораста нетрпељивости између Константина и Теодора, због чега је Јован у августу 1435. године позвао Константина у Цариград, а у марту наредне године им се придружио и Теодор. Током овог периода Јован није успео да разреши њихове несугласице и они су се вратили на Пелопонез, а све је деловало као да њихове размирице само рат може да разреши. Цар је после тога пробао да преко својих посланика спречи сукоб и то му је пошло за руком тек са трећом мисијом коју је предводио Григорије Мамас (1443—1450), будући васељенски патријарх (Григорије III). Ситуација је разрешена тиме што се Константин вратио у Цариград, док су Теодор и Тома остали деспоти на Пелопонезу. Не зна се са сигурношћу који су били тачни разлози њихових сукоба, али је извесно да је у питању била како превласт на самом Пелопонезу, тако и питање ко ће бити нови византијски цар, пошто Јован VIII из своја три брака није имао потомака. Иако је по праву Теодор био испред Константина, стицао се утисак да је млађи брат ипак ближи престолу[16], јер је имао веће Јованово поверење[17].
Константин је стигао у Цариград 24. септембра 1437. године, чиме је отклоњена опасност од евентуалног братоубилачког рата на Пелопонезу. На овај начин је Теодор остао суверени владар Мореје, али је Константин практично промовисан у Јовановог наследника, пошто је већ у новембру Јован, у пратњи млађег брата Димитрија, кренуо на запад, док је Константин по други пут у животу постао царски регент[16] и био византијски цар.
После Јовановог одласка Константин је управљао земљом уз подршку и помоћ како царице мајке Јелене, тако и својих најближих сарадника Сфранцеса, Нотараса (каснијег великог дукса) и Димитрија Палеолога Кантакузина. Сфранцес се 1438. године оженио, а Константин се на том венчању појавио у улози кума, што довољно сведочи о пријатељству двојице људи. Међутим Јованово одсуство се одужило, а извештаји су јасно указивали да се Османлије спремају за ратни поход. Због тога је Константин Јовану послао писмо указујући му на то и на папино обећање да ће послати два брода са трупама у помоћ Цариграду, надајући се да ће та помоћ стићи пре очекиваног османлијског напада. Међутим бродови нису стигли, као и било какав одговор на његов захтев, али је османлијска опасност у том трену нестала пошто се османска војска није упутила на Цариград, већ на деспотовину Србију и њену утврђену престоницу Смедерево, које се после тромесечне опсаде предало због глади чиме је уништена српска деспотовина, иако је деспот Ђурађ (1427—1456) пребегао у краљевину Угарску, а Ново Брдо и даље пружало јуначки отпор[18].
За то време се у Ферари водио сабор који се окончао у јуну 1439. године у Фиренци склапањем фирентинске уније између католичке и православне цркве коју су потписали сви представници Јованове делегације, осим Марка Евгеника, који је био митрополит у Ефесу. Јован се у фебруару 1440. године вратио у Цариград, али није наишао на топао дочек својих поданика који су сматрали да је склапањем уније издано православље зарад материјалне користи у облику западних крсташа који је требало да дођу у Византију и спасу је од Османлија. Тешко је оценити какав је био Константинов лични став по питању уније са католичком црквом, али је највероватније он, као и његов брат био спреман да направи такав уступак, уколико ће он спасити Град и Царство од Османлија, али је исто тако и био довољно трезвен да сагледа, како расположење у самој држави, тако и стање на западу и извесност доласка обећаних трупа, које на крају никада нису стигле. Међутим и поред тога он је пружио отворену подршку свом брату и унији, о чему сведочи и писмо папе Евгенија IV (1431—1447) из априла 1441. године у коме он подсећа на то да се обавезао, као и цар Јован, да унију спроведе у дело[19].
Константин се није одмах по Јовановом повратку вратио на своје поседе у Мореји, већ је до краја године остао у Цариграду тражећи себи нову супругу. Његов избор пао је на Катарину Гатилузио, ћерку ђеновљанског господара Лезбоса. Сфранцес је у децембру 1440. године отпутовао на острво да договори детаље, а свадба је обављена у августу наредне године у присуству многих званица, међу којима се налазио и Нотарас, без обзира на свој познати антиунионистички став. После окончања церемонија и пратећих дешавања, Константин је у септембру кренуо ка Мореји, док је Катарина остала на Лезбосу.
Стање у Мореји се нормализовало, али је извесно да је нетрпељивост између Теодора и Константина и даље постојала, тако да је врло брзо по доласку на Пелопонез послао Сфранцеса свом млађем брату Димитрију, који је управљао његовим некадашњим поседима Месембријом на Црном и Селимвријом на Мраморном мору, са предлогом да замене поседе. Међутим када је Сфранцес стигао до Димитрија овај је већ склопио договор са Муратом II, који му је дао трупе и спремао се да под изговором рушења Фирентинске уније преузме власт у Византији. Због свега тога је Јован позвао Константина да му пружи помоћ у одбрани града[7].
Ратна дејства су отпочела у априлу 1442. године, а Константин је у јулу исте године кренуо ка Лезбосу, покупио своју супругу Катарину и продужио ка Цариграду, али их је на Лемносу блокирала османлијска флота. Током вишемесечног, практично, заточеништва на Лемносу, Катарина се разболела и у августу је умрла. Млечани су послали у помоћ 8 својих бродова да разбију блокаду и помогну Константину у борби, али нису успели да је пробију, тако да је Константин наставио пут тек када су се Османлије повукле[20].
Константин је стигао у Цариград тек у новембру, након што је Димитријева опсада одавно пропала. Преузео је контролу над својим некадашњим поседима, а Сфранцес је у марту 1443. године постао његов управник Селимврије[20]. Међутим већ у јуну исте године у Цариград је стигао Теодоров гласник који је изнео нови предлог својој браћи. Он је понудио да замени своје поседе на Пелопонезу и положај главног морејског деспота за Константинове поседе на Црном и Мраморном мору. Договор међу браћом је постигнут и у октобру исте године Константин је преузео Мистру и власт над Морејом, а Теодор прешао у Селимврију[20].
По преузимању власти у Мореји, Константинова прва брига била је заштита византијских поседа односно целокупног полуострва. Са тим циљем је он почетком фебруара отпочео са обновом Хексамилеона, бедема који је штитио копнени пролаз на Пелопонез, који су Османлије порушиле у пролеће 1431. године. После четрдесетак дана рада, обнова бедема ојачаног са 153 куле је окончана у марту и он је у дужини од 7.028 односно 7.760 преграђивао коринтски земљоуз од Саронског до Коринтског залива[21].
Паралелно са градњом бедема, Константин је пратио и развој ситуације на Балканском полуострву односно покрет крсташа предвођених Јаношем Хуњадијем из краљевине Угарске ка Османској империји. Рачунајући на султанову заузетост, он је по окончању радова на Хексамилеону прешао земљоуз са својим трупама и отпочео напад на преостале латинске државе на Атици, Атинско и тебанско војводство. Без већих потешкоћа, он је војводу Нериа II Ачаулија приморао да му преда Атину и Тебу и обавеже се на вазалне односе према њему, уместо дотадашњих према султану. Он се ту није зауставио и наставио је са својим снагама продор у Беотију, Фокиду и Тесалију до Пинда, да би потом умарширао у млетачку Витриницу. Истовремено његов управник Востице Константин Кантакузин, са својим снагама прешао Коринтски залив и ослободио неколико градова у западном делу Фокиде од Османлија[22].
Међутим његова освајања су изазвала енергичне протесте Млечана који су захтевали да им се врате поседи, али и Алфонса V (1415—1458), који владао Арагоном и Напуљем, који је по неком наследном праву тражио да му се преда атинско војводство и са тим циљем је морејском деспоту послао свог човека да преузме те поседе. Међутим, пресудан фактор на Балкану у том тренутку, ипак је био Мурат II који је био потиснут 1443. године и морао да закључи Сегедински мир, али је већ 1444. године у бици код Варне уништио западне крсташе и у потпуности отклонио опасност по своју државу. Незадовољан Константиновим деловањем, који је био султанов вазал, он је у зиму 1446. године покренуо војску која је бројала између 50 и 60.000 људи на Морејску деспотовину и њене новоосвојене поседе.[23]
Пред надолазећим Османлијама, Византинци су се повукли и утврдили на Хексамилеону, тако да су Муратове трупе без проблема повратиле контролу над недавно освојеним поседима ван Пелопонеза и 27. новембра су стигле до бедема на земљоузу, отпочевши напад. Након почетних борби, Константин је послао Георгија Халкондила (отац познатог историчара Лаоника) Мурату са предлогом мировног уговора, али га је султан утамничио без преговора, а Константину и Томи је поручио да се повуку и без одлагања поруше бедем, оставивши им неколико дана да размисле[24].
Пошто су браћа одбила да се предају, султан је отпочео напад, потпомогнут топовима и опсадним справама и после пет дана борби је отпочео завршни јуриш у коме су Османлије овладале већ зарушеним бедемом и продрле на полуострво. Огромна већина бранилаца је побијена или заробљена, а сами деспоти су се једва спасили. Већ 10. децембра цео бедем је практично сравњен са земљом и више неће бити обнављан. Каснији извори су за пропаст одбране Хексамилеона кривили Албанце, који су почетком 15. века насељени на Пелопонез[25] или локално становништво, али је највероватније једини разлог пада бедема била Османлијска бројчана надмоћ и техничка супериорност која се огледала у поседовању ватреног оружја велике ватрене моћи[26].
Мурат је после тога поделио војску на два дела:
Тураханове снаге због зиме нису биле у стању да преко планинских превоја стигну до Мистре, тако да су се у Кларенци спојиле поново са Муратовим које су прошле северном обалом спаљујући, пљачкајући и робећи целу област, осим Патраса који нису успеле да освоје на јуриш. После тога су се Османлије повукле са полуострва одводећи са собом око 60.000 заробљеника[26].
Константин и Тома су после тога морали да обнове вазалне обавезе према султану, да се обавежу на плаћање годишњег данка и на то да више неће обнављати Хексамилеон. Током овог периода, поново се појавила прича о потреби да се Константин ожени по трећи пут, јер од шесторице синова Манојла II, само је Тома имао мушких потомака (Манојла и Андрију). Постоје индиције да је било покушаја да се он ожени неком западном принцезом, али је извесно да је он у августу 1447. године послао Георгија Сфранцеса на исток да му потражи супругу међу принцезама Трапезунтског царства и краљевине Грузије[17].
Његов старији брат и некадашњи морејски деспот Теодор (II), умро је у јуну 1448. године у Селимврији, а 31. октобар исте године умро је и византијски цар Јован VIII. Вест о царевој смрти, отворила је и питање његовог наследника, иако је он јасно одредио Константина за то место, постојала је могућност да власт припадне неком од његове млађе браће Димитрију или Томи. Већ 13. новембра је у Цариград стигао Тома, а мало после њега и Димитрије је стигао из Селимврије. Тома као претендент није био велика опасност по Константина, али је зато Димитрије, који је због одбацивања Фирентинске уније имао како подршку дела народа[27], тако и османског султана који му је већ раније давао трупе да покуша да преузме власт.
Међутим, кључну улогу у преносу власти одиграла је царица мајка Јелена, која је после Јованове смрти преузела улогу царског регента до доласка у престоницу законског цара Константина. Суочен са таквом ситуацијом, Димитрије је морао да прихвати пренос власти са Јована на Константина и крајем године су царица мајка и њена два најмлађа сина Тома и Димитрије послали у Мистру гласнике (Алексије Филантропин Ласкарис и Манојло Палеолог Јагрос) чија је улога била да Константина прогласе за цара и доведу у престоницу да преузме власт. Са њима се у Мореју вратио и Тома и они су 6. јануара 1449. године у Мистри (или у деспотском двору или у цркви Божанске Мудрости) прогласили Константина за византијског цара, после чега је он кренуо у Цариград и 12. марта је преузео власт из руку своје мајке[28].
Према оцени Доналда Никола, Константин током своје управе Морејом имао је план, имао је и добронамерне саветнике, способне да му понуде решења, остварљива или утопијска, за јачање пољопривреде, економије и одбране Мореје[24]. Мистра је у то доба била културни центар Византије и у њој су, током његове владавине, деловала двојица великих мислилаца тог доба[24]:
који су својим саветима покушавали да унапреде Морејску деспотовину. Поред њих, током његове владавине, на Пелопонезу је боравио и Ћиријако из Анконе[29], италијански хуманиста и путописац који је обилазио остатке Античке Спарте испод Мистре
Сам Константин је управљање деловима свог поседа доделио својим најбољим сарадницима:[30]
Поред тога, он је локалној властели потврђивао и додељивао поседе чиме је задобијао њихову подршку, а остало је забележено и да је организовао атлетска такмичења за младиће из властелинских породица[30].
После доласка у Цариград, први потез новог цара био је да потврди мир са Османлијама и већ после две недеље је његов изасланик Андроник Јагарис потврдио са султаном мир који се односио и на морејске деспоте Тому и Димитрија[28]. Међутим његов највећи проблем у том тренутку нису биле Османлије, већ унутрашње прилике у земљи која је и даље била подељена између оних који прихватају и оних који одбијају Фирентинску унију[28]. Управо због те поделе и потребе да одржи какву такву равнотежу између те две струје, Константин никада није организовао своје званично овенчавање за цара у цркви Божанске Мудрости које је могао да обави само васељенски патријарх. Проблем је лежао и у томе што званичног патријарха Григорија III због прихватања Фирентинске уније нису признавали њени противници, па би његово извођење таквог чина могло да подстакне његове противнике на побуну и довођење Димитрија на власт, док би у случају да постави новог патријарха из редова антиуниониста и његово извођење таквог чина заувек затворило врата евентуалне војне помоћи са Запада. Због такве ситуације он никада није формално постао цар, пошто је само проглашен, а никада званично овенчан, иако се потписивао као[31]:
Константин Палеолог у Христу верни цар и аутократор Ромеја.
— Хрисовуља из фебруара 1449. године
Следећа брига новог цара био је његов трећи брак и обезбеђивање директног наследника Царству. Поред Сфранцеса који у октобру 1449. године поново кренуо на исток, он је још у фебруару исте године из Мистре послао Манојла Дисипата Алфонсу V у покушају да се ожени ћерком португалског краља који је био Алфонсов нећак. После смрти Мурата II 1451. године Сфранцес је покушао да за Константина испроси његову бившу султанију Мару Бранковић која је имала велики утицај на свог посинка и новог султана Мехмеда II (1451—1481), али су ти планови пали у воду, пошто се она обавезала да ће, ако се икада ослободи неверника, посветити свој живот Богу и неће се поново удавати. Пошто је тај покушај пао у воду, као и преговори са Алфонсом V, Сфранцес се 14. септембра 1451. године вратио у Цариград са изаслаником грузијског краља са којим је постигнут договор о склапању брака између Константина и грузијске принцезе[32].
Паралелно са покушајима да се ожени по трећи пут, Константин је наставио са својом политиком између истока и запада, одржавајући што је могуће боље односе и са једнима и другима, надајући се да ће на тај начин извући најбоље за Царство. Годину дана након његовог доласка у престоницу 23. марта 1450. године умрла је његова мајка Јелена, која је, иако је више од једне деценије била монахиња Ипомонија, активно учествовала у власти. Празна царска благајна га је приморала да распише нове намете не би ли дошао до средстава за регрутовање војске и какву такву обнову Цариградских бедема. Због тога му је у августу 1450. године стигла млетачка делегација из Венеције, која је протестовала због тога и претила да ће њени трговци напустити град и населити се у насељима која су контролисале Османлије. Опасност од оваквог чина се повећала после смрти Мурата II и доласка Мехмеда II на власт, са којим су Млечани одмах склопили уговор. Константин је након тога покушао да узнемири Млечане преговорима са Дубровачком републиком, нудећи јој део града за њене трговце са пореским олакшицама, што је потврдио у јуну исте године[33]. Он је још као деспот у Мореји покушао да на овај начин добије неке уступке од Млечана, када је преговарао са Дубровчанима, али тада није са њима склопио споразум[34].
Мехмедова кретања и Сфранцесова процена да би први циљ новог султана могао бити Цариград, иако се он заклео Алахом, Пророком, Кураном, Анђелима и Арханђелима да ће живети у миру са Константином и његовом државом, покренули су обнову дипломатске мисије по Западу. Са тим циљем он почетком априла 1451. године шаље Андроника Вријенија Леондариса на Апенинско полуострво. Он је прво на млетачком Криту регрутовао стрелце, потом се упутио у Ферару, Ватикан и на крају у Напуљ. Вратио се у Цариград крајем исте године, али без икаквог успеха. Његова посета папи Николи V (1447—1455) и Константиново писмо о проблемима са којима се суочава, само су изазвали папу који је послао јасан ултиматум цару да унија мора да се спроведе, да њени противници морају да се сузбију, да патријарх Григорије III мора да буде признат од свих и да се папино име мора помињати у молитвама. Ситуацију је додатно компликовала чињеница да је сам патријарх Григорије у то време већ напустио Цариград и кренуо ка Ватикану изморен бесциљном борбом са противницима уније. Поред тога папа се спремао да у Цариград пошаље свог изасланика који би прогласио унију, што је Константину потврдио писмом Висарион, указујући му да ће папин изасланик, уколико му не буде дозвољено да унију прогласи у цркви Божанске Мудрости, из ђеновљанске Галате[35] бацити анатему и екскомуницирати све противнике уније што би уништило и теоријску могућност да икаква помоћ пристигне са Запада.
Средином те године Константин је послао посланство Мехмеду II, који је у то доба гушио побуне по Малој Азији, преко кога је тражио да му се удвостручи годишња рента коју је добијао за чување османског принца и Сулејмановог унука Орхана, који је уз Мехмеда једини имао основа да полаже право на престо, у Цариграду. Његов циљ није био толико материјална корист, колико то да укаже новом султану да постоји још неко ко би могао да буде султан и да би Константин, уколико се за то укаже потреба, могао да дозволи Орхану да напусти град и евентуално покуша да свргне Мехмеда. Његово посланство у Бруси је примио један Мехмедов везир кога је његов захтев у потпуности изнервирао и који се, према историјским изворима, издрао на посланике претећи да ће им то бити крај, јер Мехмед није био благе природе као његов отац. Сам Мехмет је поручио да ће поразмислити о захтевима када се врати у своју престоницу Хадријанопољ, али је врло брзо окончао сукобе у Малој Азији и повукао се ка престоници издавши наредбу да се отпочне са блокадом и опсадом Цариграда, а са тим циљем је отпочео са прикупљањем материјала и радника за подизање нове тврђаве на Босфору. Константин је крајем године послао посланство у Венецију, тражећи брзу реакцију Запада, указујући на султанове припреме и намере, али је у фебруару 1452. године стигао одговор у коме су Млечани одговорили да су заузети сукобима у Ломбардији, тако да нису у стању да му пруже војну помоћ, али су испоштовали његов захтев и послали му товар барута и оклопа[36].
Почетком пролећа Мехмед II је отпочео са припремама за градњу нове тврђаве на Босфору којом је планирао да преузме потпуну контролу над теснацем са копна. Константин је уложио протест због те градње[37], али је Мехмед само одвратио да се султанови потези не тичу византијског цара и у суботу 15. априла је отпочео са градњом која је окончана у четвртак 31. августа[38]. Током градње је срушено неколико цркава и кућа, због чега су у јуну локални становници покушали да уложе протест, али су их османски војници опколили и побили на лицу места[39]. Нешто касније је дошло до сличног сукоба и на обали Мраморног мора, када су османски војници пустили коње и друге товарне животиње на испашу у поља под житом у време жетве[39]. Локално становништво је покушало да уложи протест код султана, али су османски војници уместо одговора побили 40 грчких сељака[39]. Константин је на ово одмах одреаговао затварањем градских капија и заробљавањем свих Османлија у граду, али их је након три дана ипак пустио[39]. Међутим, Мехмед је то искористио и упутио му отворени ултиматум захтевајући да му се град преда или ће га сам заузети[36]. Константин је то одбио и отпочео са завршним припремама за предстојећу опсаду, прикупио је све намирнице из околине које је могао и почео са обнављањем градских бедема[36]. Поред тога, Константинове изасланике је затворио у тамницу и њима су, касније, одрубљене главе, што је практично била објава рата[40]. Константин је истовремено поново покушао да на Западу добије било какву војну помоћ, али су и ове мисије прошле без икаквог успеха, иако је Хуњадију понудио Месембрију, а Алфонсу V Селимврију, помоћ није стигла. Он је истовремено послао позив својој браћи на Пелопонезу да један од њих дође и помогне му у одбрани града, али их је Мехмет II циљаним нападом на Морејску деспотовину у октобру онеспособио да му пруже помоћ. Папски легат о коме се дуго причало у граду пристигао је 26. октобра Био је то бивши кијевски митрополит Исидор, који је са собом довео и Леонарда са Хиоса, који је био надбискуп Лезбоса и 200 стрелаца које је у Напуљу регрутовао о трошку папе Николе V. Његов долазак је додатно узбуркао страсти у престоници, али је велики дукс Лука Нотарас, као и чињеница да је 200 стрелаца стигло у испомоћ, успео да у том тренутку умири антиунионисте[41].
Међутим сукоби су се наставили, а додатно је напетост у граду повећало покретање османских топова са новоизграђене тврђаве Румелијског хисара који су у новембру потопили један млетачки брод који је одбио да стане и плати царину султану. Ово потапање је покренуло владаре на Западу, али и поред тога скоро да никаква помоћ није стигла у блокирани град, а прилике на Западу најбоље илуструје реакција светог римског цара Фридриха III (1440—1493), који је на извештаје о збивањима око Цариграда, одреаговао у стилу типичног салонског крсташа пославши Мехмеду писмо у коме му је запретио да ће га уједињени хришћани напасти ако не поруши Румелијски хисар и прекине блокаду Цариграда. За то време Константин је покушао на све начине да ојача одбрану града. Са тим циљем је 12. децембра у цркви Божанске Мудрости дозволио кардиналу Исидору да прогласи званично Фирентинску унију. Потом је са њим присуствовао састанку на коме заједница Млечана у граду предвођена Ђироламом Минотом одлучила да остане у граду и помогне његову одбрану, дозволивши неколицини да напусти град под условом да плате казну од 3.000 дуката. Поред тога он је са околних острва успео да допреми још нешто залиха хране, али је услед недостатка средстава морао да одбије понуду угарског инжењера Урбана, који је направио топове Румелијском хисару, о изградњи неколико топова који би помогли одбрану. Урбан је након тога отишао код Мехмеда који му је платио дупло већу своту од тражене. Завршни чин припреме за одбрану био је долазак Ђованија Ђустинијанија у Цариград 29. јануара 1453. године са 700 војника, коме је као искусном војнику Константин поверио команду над одбраном[42].
Прве османске снаге појавиле су се пред градом 2. априла са чиме је отпочела опсада града. Током скоро два месеца сталних борби Константин је и сам активно уз Ђустинијанија учествовао у првим борбеним редовима одбијајући нападе на град. Мехмед му је понудио да преда град и повуче се у Мистру, што је Константин одбио. Исто тако је одбио и предлоге својих саветника да напусти град и отплови на запад у покушају да покрене нови крсташки поход. Током опсаде Константин се бавио и унутрашњим приликама у самом граду у коме је завладала глад услед несташице хране. Због тога је он организовао равномерну дистрибуцију преосталих залиха, али и прикупљање златног и сребрног посуђа и накита којим би биле плаћене како трупе, тако и храна на црном тржишту, обећавши притом црквама и појединцима да ће им када опасност прође вредност одузетих предмета бити вишеструко исплаћена. Завршни османлијски напад отпочео је у рану зору 29. маја. Браниоци су успели да одбију прва два таласа нападача и практично су одбили и трећи последњи који су чиниле елитне османске јединице јаничари, када је неколико њихових војника успело да се увуче у град кроз Керкопорту (једну од капија на бедемима) и извије османски барјак на кули над њом. Константинови људи су успели да их елиминишу и уклоне барјак, али је у међувремену Ђустинијани тешко рањен и без обзира на пређашњи договор да се нико неће повући у град без обзира на све и Константинове молбе да се не повлачи у том тренутку, он је наредио својим људима да га однесу у град. Његови саборци су његово одношење у град протумачили као знак за повлачење и они су се повукли у унутрашњост градских бедема. Овакав распад линија одбране искористили су јаничари који су поново јурнули на ослабљене браниоце пробијајући њихове линије.[43]
У пратњи:[44]
Константин је покушао да окупи преостале браниоце око капије кроз коју је рањени Ђустинијани унет у град. Пошто је постало јасно да битка изгубљена и да је град пао, Теофил је јурнуо ка редовима јаничара. Сам Константин је одбацио са себе све знаке царског достојанства (пурпурни (порфирни) плашт…), осим пурпурних чизама и издаје последњу наредбу за јуриш. Сматра се да је Константин Драгаш погинуо у борбама код Романове капије, као обичан војник[45].
Тело Константина Драгаша никад није нађено, што је допринело стварању мита о његовом лику. Иако је после преузимања града истакнуто тело које је наводно било његово, многи су још онда оспорили да је оно припадало последњем византијском цару, због чега се и сматра да се не зна где тачно почива. Постоји и легенда која каже да он спава под Златном капијом и да ће се пробудити када хришћани буду ослобађали Цариград. Тада ће на челу хришћанске војске ући у град кроз Златну капију, која је заправо славолук некадашњег Константиновог Новог Рима. О томе колико се у ову легенду веровало говори и чињеница да су многи османски султани и велики везири држали зазидану Златну капију, не би ли спречили његов улазак у град.
Константина Драгаша је чињеница да је био последњи византијски цар, као и његово држање током опсаде Царице свих Градова претворило у митску личност односно у Бесмртног Цара, како га назива Никол. За његову личност су везане многе легенде, а данас је најпознатија она о Мермерном цару према којој Константин приликом последњег јуриша није погинуо, већ да га је смрти спасао анђео који га је успавао и претворио у мермерну статуу.[46] Потом га је анђео сместио у пећину која се налази под Златном капијом да ту спава и чека да хришћани ослободе Цариград, када ће се пробудити и предводити их у завршној борби, после чега ће ући у град кроз Златну капију, капију кроз коју су византијски цареви тријумфално улазили у град.[46] Сама Златна капија је првобитно била римски тријумфални лук који је око 390. године подигао цар Теодосије I (379—395),[47] а касније је са ширењем градских бедема претворена у капију и уклопљена у њих. Због ове легенде су многи османски султани држали зазидану Златну капију.[46]
Међутим још током његовог живота, као и непосредно након његове погибије његова личност је постала отелотворење многих пророчанстава из давнина, а о снази веровања у њих најбоље говори да је неке од њих записао и сам васељенски патријарх и Константинов савременик Генадије Сколарије.[48]
Најстарије пророчанство везано за Константина забележио је Ћиријако из Анконе, иако се сматрало да га је изрекла чувена Питија из Делфа у доба Ксерксове (485—465) инвазије на Грчку, а везано је за обнову Хексамилеона[21]. Пророчанство је говорило да ће на коринтском земљоузу бити подигнута четири бедема, од којих ће прва три пасти под налетима страних војски, док ће се четврти показати као последња и највећа препрека непријатеља Грка и да ће они бити потучени када бор падне на земљу и из њега избије крв, а онај који буде подигао тај четврти бедем биће рођен под срећном звездом. Када је Константин 1444. године обновио Хексамилеон многи су сматрали да ће се пророчанство обистинити, јер су се претходна три бедема односили на оне који су подигли Теодосије II (408—450), Јустинијан I (527—565) и Манојло II. Међутим врло брзо након његове градње, Османлије су га 1446. године пробиле и сравниле са земљом[23]. Борови су били натопљени крвљу, али се пророчанство показало погрешним[26].
Први васељенски патријарх под Османлијама Генадије Сколарије, је у својим делима 1459. године забележио неколико старих пророчанстава и чудних коинциденција. Прво предање је било везано за оснивање самог Цариграда који је основао Константин Велики (306—337) чија се мајка звала Јелена и говорило је да ће Град пасти када њиме буде владао Константин чија се мајка буде звала Јелена, што се и десило пошто је мајка Константина XI била српска принцеза Јелена Драгаш, а између њих двојице мајка ниједног другог цара Константина се није звала Јелена. Треба исто тако имати у виду и да се и последњи византијски цар током крсташког заузећа Цариграда 1204. године, такође звао Константин (Ласкарис). Додуше он је само био проглашен за цара у последњим тренуцима завршне битке и није био званично овенчан на церемонији, али је и сам Константин Драгаш само био у Мистри проглашен за цара и никада није званично овенчан[49].
| 16. Михајло IX Палеолог | ||||||||||||||||
| 8. Андроник III Палеолог | ||||||||||||||||
| 17. Рита од Јерменије | ||||||||||||||||
| 4. Јован V Палеолог | ||||||||||||||||
| 18. Амедео V од Савоје | ||||||||||||||||
| 9. Ана од Савоје | ||||||||||||||||
| 19. Марија од Брабанта | ||||||||||||||||
| 2. Манојло II Палеолог | ||||||||||||||||
| 20. Михајло Кантакузин | ||||||||||||||||
| 10. Јован VI Кантакузин | ||||||||||||||||
| 21. Теодора Палеолог Анђел | ||||||||||||||||
| 5. Јелена Кантакузин | ||||||||||||||||
| 22. Андроник Асен | ||||||||||||||||
| 11. Ирина Асен | ||||||||||||||||
| 1. Константин XI Палеолог Драгаш | ||||||||||||||||
| 12. Дејан Драгаш | ||||||||||||||||
| 6. Константин Драгаш | ||||||||||||||||
| 26. Стефан Урош III Дечански | ||||||||||||||||
| 13. Теодора Немањић | ||||||||||||||||
| 27. Марија Палеолог | ||||||||||||||||
| 3. Јелена Драгаш | ||||||||||||||||
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
