From Wikipedia, the free encyclopedia
Храброст, неустрашивост или јунаштво је једна од четири основне врлине. Основа је јака и стабилна жеља за испуњавањем своје личне обавезе упркос великим препрекама, опасностима и тешкоћама. Храбар човек се осећа способним и има довољно самопоуздања ризиковати нешто.
.jpg)
Храброст даје снагу и истрајност за превладавање тешкоћа и настојање за проналажење решења и даје нам снагу за превладавање страха. Храброст може бити и спремност жртвовања властитог живота. Храброст није порицање страха, ни одсутност страха. Напротив - то је одлука из слободног избора учинити оно што је потребно, упркос осећају страха.
Разликујемо:
Према речима професора Данијела Путмана, „храброст подразумева намеран избор у суочавању са болним или страшним околностима зарад достојног циља“.[3] Са овом спознајом, Путман закључује да „постоји блиска веза између страха и поверења“.[4] Страх и самопоуздање у односу на храброст могу одредити успех храброг чина или циља.[5] Они се могу посматрати као независне варијабле у храбрости, а њихов однос може утицати на то како реагујемо на страх.[6] Осим тога, попоуздање о коме се овде говори је самопоуздање; поуздање у познавање својих вештина и способности и способност да се одреди када да се бори са страхом или када да побегне од њега.[7] Путман наводи да: „Идеал у храбрости није само ригидна контрола страха, нити је порицање емоције. Идеал је да проценимо ситуацију, прихватимо емоцију као део људске природе и, надамо се, да добро користимо - развијене навике да се супротставимо страху и допустимо разуму да води наше понашање ка остваривању вредног циља."[7]
Према Путману, Аристотел мисли на одговарајући ниво страха и поверења у храброст.[7] „Страх, иако се може разликовати од особе до особе, није сасвим релативан, и прикладан је само ако 'одговара опасности ситуације'.“[7] Исто важи и за самопоуздање, јер постоје два аспекта самопоуздања у опасној ситуацији.
Без одговарајуће равнотеже између страха и самопоуздања када се суочи са претњом, човек не може имати храбрости да је превазиђе. Путман наводи „ако су две емоције различите, онда вишкови или недостаци у страху или самопоуздању могу изобличити храброст.“[8]
Према Путману, постоје четири могућности:[8]
Дакле, Путман идентификује страх и храброст као дубоко испреплетене и да се ослањају на различите перцепције: „опасност ситуације“, „достојност узрока“, „и перцепцију нечије способности“.[8]
Платонов Лахес расправља о храбрости, али не успева да дође до задовољавајућег закључка о томе шта је храброст. Понуђене су многе дефиниције храбрости.[9]
„...човек спреман да остане на свом месту и да се брани од непријатеља без бежања...“[9]
„... нека врста истрајности душе...“[9]
„... знање о основама страха и наде...“[10]
Док су многе дефиниције дате у Платоновом Лахесу, све су оповргнуте, дајући читаоцу осећај Платоновог стила аргумената. Лахес је рани Платонов спис, што може бити разлог зашто није дошао до јасног закључка. У овом раном писању, Платон још увек развија своје идеје и показује утицај својих учитеља попут Сократа.[9]
У Републици, Платон описује храброст као неку врсту истрајности – „очување веровања које је закон усадио кроз образовање о томе којих ствари и врста ствари треба да се плаше“.[11] Платон објашњава ову истрајност као способност да се истраје кроз све емоције, као што су патња, задовољство и страх.[12]
Као пожељаном квалитету, о храбрости широко говори Аристотел у контексту славне смрти у борби за племенити циљ. У Никомаховој етици, где је њено одсуство порок кукавичлука, а вишак порок безобзирности, храброст представља средину између две крајности.[13]
Тукидид, 5. грчки историчар, написао је: „Најхрабрији су сигурно они који имају најјаснију визију онога што је пред њима, славу и опасност, а ипак, упркос томе, излазе јој у сусрет.“[15]
У Римском царству, храброст је била део универзалне врлине virtus. Римски филозоф и државник Цицерон (106–43. п. н. е.) наводи главне врлине, али их не именује као такве: „Врлина се може дефинисати као навика ума (animi) у складу са разумом и поретком природе. Има четири дела : мудрост (prudentiam), правда, храброст, умереност."[16][17] Међутим, Цицерон је сматрао да је „храбар дух у човеку који није достигао савршенство и идеалну мудрост генерално превише нагао”.[18] Позната је латинска изрека која се приписује Вергилију: са значњењем „Храбрима срећа помаже″.[19]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
