Везир

Везир (перс. — „носач докумената“)^[2] је реч која означава министра у исламском свету.^[3][4] У доба калифата, везир је био саветник калифа (нпр. легендарни Бармакинди на двору Харун ел Рашида).

Печат османског Великог визира^[1]

Службу везира су увели халифи Абасиди око 750. године по угледу на персијске Сасаниде. После пада Багдадског халифата 1258. преузели су је и други исламски владари. У турској држави (по угледу на Селџуке) везирско је звање установио султан Орхан I око 1350. године. Било је више везира, који су улазили у тајно веће – Диван, на чијем је челу стајао велики везир.

У 16. веку су била 4 везира, који су били врховне војсковође – сераскери. У време Сулејмана Величанствени неки беглербези, добили су назив везира (паша са три туга).^[5] Касније су везири постојали у свим пашалуцима (везир у Босни). Арапске земље које су се у XIX и 20. веку отцепиле од Турске, давале су министрима службени назив везир.

Најславнији везир био је Низам ел Мулк (убијен 1092) који је служио двојици селџучких султана и водио државу 20 година. У Османском царству била је врло значајна улога великог везира, који је био десна рука султана па је назван и Први министар. Од 17. века, велики везири су водили државу уместо неспособних халифа из такозване Порте (нпр. династија Ћуприлића). Интересантно је да су већина османских везира довођени као робови и образовани у Цариграду у палати Топкапи.

Једини османски везир који је служио за време тројице султана је био рођен као Србин из Босне Мехмед-паша Соколовић.

Етимологија

Предложено је да је везир иранска реч пахлавског порекла, која је првобитно имала значење уредбе, мандата и команде, али касније као и његова употреба у Динкарду попримила значење судија или магистрат.^[6] Артур Џефри сматра да је реч „добра иранска” реч, јер има добро успостављен корен у авестанском језику.^[6] Пахлавска реч vičir, заправо је проистекла од авестанске речи vīčira, што значи одлучивање.^[6] Овај авестански корен је иза модерног персијског облика речи večer што значи судија.^[6] Ову етимологију подржава и Џони Чеунг^[7] и Ричард Нелсон Фрај.^[8]

Друга могућност је да је етимологија речи изведена од арапске речи wazara („поднесити терет”), из семитског корена W-Z-R.^[9] Реч се помиње у Курану, где је Арон описан као wazir или Мојсијев помоћник, као и реч wizr (терет) која је такође изведена из истог корена.^[10] Касније је усвојена као звање, у облику wazīr āl Muḥammad („помагач породице Мухамеда”) од стране протошијатских лидера ел-Муктара и Абу Салама.^[11] Под абасидским калифима, израз је стекао значење „представника” или „заменика”.^[11]

Историјске министарске титуле

Зимски Диван мугалског везира.

Канцеларија везира настала је под првим абасидским калифама,^[11] и проширила се преко муслиманског света.

Везир је стајао између суверена и поданика, представљајући потоњег у свим стварима које тичу народа.^[12] Легалистички теоретичар из 11. века ел-Маварди дефинисао је две врсте везитора: wazīr al-tanfīdh („извршни везир”), који је имао ограничена овлашћења и служио је да спроведе калифске политике и далеко моћнији wazīr al-tafwīd („везир са делегираним овлаштењима”), са ауторитетом над грађанским и војним пословима и уживао је иста овлашћења као и Калиф, осим у питању сукцесије или именовања званичника.^[13] Ел-Маварди је нагласио да је везир са делегираним правима, као ефективнице вицецар, морао бити муслиман обучен у шеријату, док би извршни везир могао бити и немуслиман или чак роб, иако је женама било изричито забрањено да обављају ту функцију.^[14]

Историјски је израз коришћен за описивање два врло различита начина: било за јединствени положај, премијер на челу монархове владе (термин велики верзир увек се односи на такву позицију),^[15] или као подељени 'кабинетски ранг', попут британског државног секретара. Ако је један такав везир премијер, он може да држи титулу велики везир или други наслов.

У исламским државама

Афшаридски везир.

Везир Насир ел Дин Шах Каџар (Каџарска династија)

• Ова титула је први пут коришћтена у раном Абасидском калифату, усп. везир (Абасидски калифат).^{[16][17][18][19]}
• У муслиманској Персији, премијер под политичком влашћу Шаханшах је обично називан Vazīr-e Azam (врховни, тј. велики везир; алтернативне титуле укључују Атабег-е Азам и Сардар-е Азам) и разни министри су држали кабинет ранга везира, укључујући Vazir-i-Daftar (министар за финансије) и Vazir-i-Lashkar (ратни портфељ).
• У Ал Андалузу, Омејадског Кордопског калифата, именовани су бројни везири, као шефови одељења бирократије, министри са специфичним задацима и краљевски одборници. У једном тренутку, у 1008, истовремено је било чак 29 везирова. За разлику од исламског истока, старији уред омејадске државе био је коморник (хаџиб).^[20] Под таифским краљевством титула се проширила и постала је генерички назив дрора.^[21] Током каснијих Омејада, везири су такође именовани изван престонице као покрајински гувернери или команданти, што је пракса која се наставила до пада Емирата Гранаде у 15. веку. Шпанска реч alguacil (гувернер, званичник са грађанским или кривичним дужностима) произилази из овога.^[21]
• У муслиманском Египту, најнасељенијој арапској земљи:
  • Везир под фатидиским калифама.
  • Поново од ефективног краја Отоманске владавине, све од 1857. године (тј. пре последњег валија (гувернера), Исмал Паше, је одгајан као кедив (еквивалент вицекраља, 8. јуна 1867. године). То је замењено западњачким звањем премијера 28. августа 1878. године (пре него што је проглашен формално независан султанат).
• Током владавине Османског царства, велики везир је био - често де факто владајуће премијер, други само у односу на султана и био је вођа Дивана, Империјалног савета. „Везир” је такође било звање неких отоманског провинцијалних гувернера, као што је у Босни и Херцеговини, где је употреба ове титуле често указивала на већи степен аутономије за укључену провинцију и већи престиж носиоца звања (то је, на пример било главно питање у Босанском устанку 1831.). Такође, многи визири су водили порекло из Босне и Херцеговине, Србије, као и других земаља и разних националности.
• У шерифијском краљевству Мароко (историјски султанату док носилац дужности није 14. августа 1957. године преузео звање вишиг краљевског стила Малик, убрзо након завршетка симултаних француских и шпанских протектората; додатно исламско звање Амир eл-Муминин „Командир верника” остало је у употреби), Sadr al-A'zam (велико везир) је био на дужности до 22. новембра 1955. године, и замењен је од 7. децембра 1955. године (делимично политичким) премијером; везир је био стил министра унутрашњих послова (друге титуле се користе за различите портфеље).

Референце

1. Aksin Somel, Selcuk (2010). The A to Z of the Ottoman Empire. Scarecrow Press. стр. 67. ISBN 9780810875791. „The disappearance of this dynasty [ Çandarlı family ] was symptomatic with the rise of the class of slave administrators, who were much easier for the sultan to control than free administrators of noble origin.”
2. „vizier”. Lexico UK English Dictionary. Oxford University Press. Архивирано из оригинала 6. 5. 2021. г.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
3. Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 28. ISBN 86-331-2112-3.
4. Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Wazir”. (на језику: енглески). 28 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 435.
5. Туг (тур.) је коњски реп привезан на врху копља, са златном јабуком на врху, који се носио као застава пред пашама када су путовали или ишли у бој.
6. Jeffery, Arthur (2007). The foreign vocabulary of the Qur'ān. Leiden: Brill. стр. 288. ISBN 9789004153523.
7. Cheung, Johnny (2016-06-06), On the (Middle) Iranian borrowings in Qur'ānic (and pre-Islamic) Arabic (на језику: енглески), Приступљено 2023-03-10
8. Frye, Richard N. (1966). „Bukhara, the Medieval Achievement”. Books Abroad. 40 (3): 72. ISSN 0006-7431. JSTOR 40120947. doi:10.2307/40120947.
9. „vizier”. Online Etymology Dictionary. Приступљено 2017-07-22.
10. Goyṭayn, Šelomo D.. Studies in Islamic history and institutions. P.171.
11. Zaman 2002, стр. 185. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFZaman2002 (help)
12. "vizier", Encyclopædia Britannica 2010, Retrieved on 2010-06-17.
13. Zaman 2002, стр. 186–187. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFZaman2002 (help)
14. Zaman 2002, стр. 187. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFZaman2002 (help)
15. Strauss, Johann (2010). „A Constitution for a Multilingual Empire: Translations of the Kanun-ı Esasi and Other Official Texts into Minority Languages”. Ур.: Herzog, Christoph; Malek Sharif. The First Ottoman Experiment in Democracy. Würzburg. стр. 21—51. (info page on book at Martin Luther University) - Cited: p. 40 (PDF p. 42)
16. Bonner, Michael (2010). „The waning of empire, 861–945”. Ур.: Robinson, Chase F. The New Cambridge History of Islam, Volume 1: The Formation of the Islamic World, Sixth to Eleventh Centuries. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 305—359. ISBN 978-0-521-83823-8.
17. Kennedy, Hugh (2004). The Prophet and the Age of the Caliphates: The Islamic Near East from the 6th to the 11th Century (Second изд.). Harlow: Longman. ISBN 978-0-582-40525-7.
18. van Berkel, Maaike (2013). „The Vizier”. Crisis and Continuity at the Abbasid Court: Formal and Informal Politics in the Caliphate of al-Muqtadir (295-320/908-32). Leiden: Brill. стр. 65—86. ISBN 978-90-04-25271-4.
19. Zaman, Muhammad Qasim (2002). „Wazīr. I. In the Arab World 1. The ʿAbbāsids.”. Ур.: Bearman, P. J.; Bianquis, Th.; Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume XI: W–Z. Leiden: E. J. Brill. стр. 185—188. ISBN 90-04-12756-9.
20. Carmona 2002, стр. 191–192.
21. Carmona 2002, стр. 192.

Литература

• Фотић, Александар (1999). „Везир”. Лексикон српског средњег века. Београд: Knowledge. стр. 70—71.
• Bianquis, Th. (2002). „Wazīr. I. In the Arab World 2. The Fāṭimid caliphate”. Ур.: Bearman, P. J.; Bianquis, Th.; Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume XI: W–Z. Leiden: E. J. Brill. стр. 188—190. ISBN 90-04-12756-9.
• Carmona, A. (2002). „Wazīr. I. In the Arab World 4. Muslim Spain”. Ур.: Bearman, P. J.; Bianquis, Th.; Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume XI: W–Z. Leiden: E. J. Brill. стр. 191—192. ISBN 90-04-12756-9.
• Eddé, Anne-Marie (2002). „Wazīr. I. In the Arab World 3. The Ayyūbids”. Ур.: Bearman, P. J.; Bianquis, Th.; Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume XI: W–Z. Leiden: E. J. Brill. стр. 190—191. ISBN 90-04-12756-9.
• İnalcık, Halil (2002). „Wazīr. III. In the Ottoman Empire”. Ур.: Bearman, P. J.; Bianquis, Th.; Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume XI: W–Z. Leiden: E. J. Brill. стр. 194—197. ISBN 90-04-12756-9.
• Lambton, Ann K. S. (2002). „Wazīr. II. In Persia”. Ур.: Bearman, P. J.; Bianquis, Th.; Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume XI: W–Z. Leiden: E. J. Brill. стр. 192—194. ISBN 90-04-12756-9.
• Zaman, Muhammad Qasim (2002). „Wazīr. I. In the Arab World 1. The ʿAbbāsids.”. Ур.: Bearman, P. J.; Bianquis, Th.; Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume XI: W–Z. Leiden: E. J. Brill. стр. 185—188. ISBN 90-04-12756-9.
• Strauss, Johann (2010). „A Constitution for a Multilingual Empire: Translations of the Kanun-ı Esasi and Other Official Texts into Minority Languages”. Ур.: Herzog, Christoph; Malek Sharif. The First Ottoman Experiment in Democracy. Würzburg: Orient-Institut Istanbul. стр. 21—51.
• Wittek, Paul (2013-05-20). The Rise of the Ottoman Empire: Studies in the History of Turkey, thirteenth–fifteenth Centuries (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-1136513183.
• Ágoston, Gábor (2009). Encyclopedia of the Ottoman Empire. New York, NY: Facts on File, Inc. стр. 236. ISBN 9780816062591.
• David Brewer. Greece, the Hidden Centuries: Turkish Rule from the Fall of Constantinople to Greek Independence. стр. 51. „The outsides would owe their position, and their continuance on it, solely to the Sultan, and so be more reliably loyal than Turks subject to influence from court factions.”
• Ahmad Feroz. The Making of Modern Turkey. Routledge. стр. 1820. „From the very beginning, the relationship between the ruler and his Turcoman allies was fraught with tension which undermined all attempts by the sultan to create a strong state. With the conquest of the Balkans, the sultan found that he could lessen his dependence on his Turcoman notables by creating a counter-force from among the Christians in the newly conquered territories.”
• Mikaberidze, Alexander (2011-07-22). Conflict and Conquest in the Islamic World: A Historical Encyclopedia [2 volumes]: A Historical Encyclopedia (на језику: енглески). ABC-CLIO. ISBN 9781598843378.
• Gawrych, George (2006). The Crescent and the Eagle: Ottoman rule, Islam and the Albanians, 1874–1913. London: IB Tauris. стр. 23. ISBN 9781845112875.
• Singh., Narang, Kirpal (1969). History of the Punjab, 1500-1858. U.C. Kapur. стр. 165—167. OCLC 8793622.
• Sen, S. N. (19. 3. 2018). History Modern India. New Age International. ISBN 9788122417746. Приступљено 19. 3. 2018 — преко Google Books.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Imber, Colin (2002). The Ottoman Empire, 1300–1650: The Structure of Power. Palgrave Macmillan. ISBN 0-333-61387-2.^{[мртва веза]}

Спољашње везе