Алфонсо V од Арагона

Алфонсо V од Арагона
Алфонсо V од Арагона
	Портрет Алфонса V од Арагона
Пуно име	Алфонсо V Великодушни од Арагона
Датум рођења	1394.
Место рођења	Медина дел Кампо, Круна Кастиље
Датум смрти	27. јун 1458. (61/62 год.)
Место смрти	Напуљ, Круна Арагона
Супружник	Марија од Кастиље
Потомство	Фердинанд I Напуљски, Maria d'Aragona
Родитељи	Фернандо I од Арагона; Елеонора од Албукерка
Династија	Трастамара
Краљ Арагона, Мајорке, Валенсије, Сардиније, Сицилије, Кнез Каталоније
Период	1316—1358.
Претходник	Фернандо I од Арагона
Наследник	Хуан II од Арагона
Краљ Напуља
Период	1342—1358.
Претходник	Рене I Напуљски
Наследник	Фернандо I Напуљски

Алфонсо V од Арагона (кат. , шп. , араг. ; Медина дел Кампо, 1396 — Напуљ, 27. јун 1458) био је краљ Арагона, Валенсије (под именом Алфонсо III од Валенсије), гроф Барселоне (под именом Алфонсо IV од Барселоне), краљ Сицилије (под именом Алфонсо I од Сицилије), краљ Мајорке (под именом Алфонсо I од Мајорке), краљ Сардиније (под именом Алфонсо II од Сардиније) (1336—1387) и краљ Напуља (под именом Алфонсо I од Напуља).^[1] Алфонсо је био познат и под именом Алфонсо Великодушни. Био је син Фернанда I од Арагона и Елеоноре од Албукерка.

Кратке чињенице Пуно име, Датум рођења ...

Затвори

Дана 2. априла 1416. године наследио је оца на арагонском престолу. Након очеве сахране у Поблету, отишао је у Барселону да му се племићи закуну на верност. После тога је одржио седницу да би одредио следећег папу у Пизи пошто је свргавањем Јована XXIII (папа 1410—1415) папска столица Пизе била упражњена. Већина арагонског свештенства била је за авињонског папу Бенедикта XIII (папа 1394—1423), али Алфонсо је био против њега. Алфонсо је после тога отишао на сабор у Констанци (трајао 1414—1418). На крају 1417. године за папу је изабран кардинал Одо Колона, који узима име Мартин V, али Алфонсо је био против папе Мртина V. То је изазвало многе побуне у Арагону, а посебно у Сарагоси и Валенсији, па чак и напад Кастиље. На крају је 1430. године морао да призна Мартина за папу.^{[тражи се извор]}

Алфонсо је одлучио да победи Ђеновљане који су узнемиравали каталонске трговце на Леванту и на разним средоземним острвима. Са собом је повео оне племиће који му нису били лојални да му не би правили проблеме у Арагону. Године 1420. са огромном флотом напао је и освојио Сардинију. После тога је напао Корзику и освојио град Калви, али његов напад на тврди град Сен Бонифације. Године 1421. одустао је од опсаде јер су Ђеновљани добили појачање, па је Алфонсо кренуо ка Напуљу у помоћ Јовани II Напуљској против Луја III Анжујског и Ђенове.

После повратка у Арагон, Алфонсо је 1325. године у Сарагоси склопио са Карлом III Племенитим, краљем Наваре против Кастиље. Кастиља се у то време осиромашила, јер је краљ био слаб, а краљев миљеник Алваро де Луна је постао de facto краљ Кастиље. Карло је исте године свргнут, а на власт је дошла Бланка I од Наваре, чији је муж био Хуан II од Арагона, Алфонсов брат. Бланка је одмах после доласка на власт раскинула савез. Напад је почео тек у јуну 1429. године, када је Алфонсо са својом армијом напао неке пограничне градове. Кастиљци су били приморани да моле за мир, а за мир су посебно били Алваро и кардинал од Фоиша, али за мир је била и Алфонсова супруга краљица Марија. Преговори о миру нису успели, а рат се наставио. Алфонсу се придружио Хуанов син, принц од Астурије и Маријин рођени брат. Због недостатка хране Алфонсо је био приморан да напушта стопу по стопу своје земље пред надмоћним непријатељем, а онда је после Алфонсовог тешког пораза и Енрикеовог заробљавања, у арагону избила побуна племића. У пролеће 1430. године Арагон су спасли папски легати, који су наговорили Хуана да склопи кратки мир са Алфонсом. Хуан је прихватио под условом да он и Алфонсо заједно нападну Мавре у Гранади, а онда је свргнуо Алвара. После тога у јулу 1430. године поново је наступио мир, али то је изазвало и ширење баронске побуне, којој су се придружила краљева браћа. Пре него што се то десило Алфоно је хтео да нападне Јовану Напуљску, алипобуне је спречила ту експедицију. Да стање буде још горе војска није могла да се бори јер је била превише исцрпљена. Побуни се придружио и кардинал од Фоиша, који је мимо краљеве одлуке поставио Гила Санчеза Муњоза, надбискупа Мајорке за антипапу Климента VIII. Рат се наставио 1434. године, када је опседнута Алфонсова престолница.

Године 1417. погоршао се Јованин однос са папом Мартином, који је у помоћ позвао Ђенову и анжујског војводу Луја III, који је био Алфонсов брат од тетке. који је имао право на напуљски престо. Те године је Луј извршио инвазију на Кампанију. Јована је звала Алфонса у помоћ и обећала му је да ће га, ако у међувремену нероди дете прогласити за наследника. Алфонсо се одазвао и у јулу 1421. године освојио Напуљ и постао Јованин престолонаследник. Луј је после тога изгубио подршку папе, а истовремено су се погоршали Јованини односи са Алфонсом, који се окренуо против ње и у мају 1423. године освојио њену палату. Јована је некако успела да побегне и да се састане са Лујем, да раскине свој уговор са Алфонсом и да Луја прогласи за свог наследника. Алфонсо се повукао у априлу 1424. године.^{[тражи се извор]}

Губитак Напуља

За то време Јована Напуљска је са Лујем и папом Мартином одлучила да освоји Војводство Милано, старог савезника Арагона, хтели су да искористе смрт регента миланског војводе Филипа Марије Висконтија, Музиа Атендола Сфорце 4. јануара 1424. године, који се удавио у реци, а наследио га је његов син Франческо Сфорца. Јована је прво освојила град Аквилу, а онда Алфонсову Гаету. После тога је почела Јованина опсада Напуља, чији се заповедник Ђаком Калдора предао у априлу. До јула Алфонсу су у јужној Италији остале само две тврђаве Кастилиа де Оро и Нови Дворац.^{[тражи се извор]}

Склапљање савеза против Напуља

Алфонсо је био толико очајан да је 1426. године склопио савез са млетачком дуждем Франческом Фоскаријем и са Фиренцом. Тим севезом Алфонсо је објавио рат целој Ломбардији и Републици Ђенови. Становници Тарента нису били задовољни Јованином владавином, па су у септембру 1430. године послали свог амбасадора у Валенсију да преклиње Алфонса да изврши инвазију на јужну Италију. Њих је подржавао папа Мартин, који је умро већ 20. фебруара 1431. године. Његов наследник Еугеније IV (папа 1431—1447) се после избора за папу искључио из савеза. Алфонсо се у тој ситуацији брзо снашао и 1432. године је склопио савез са поругалским краљем Жоаом I (краљ 1385-1433) и он му је послао велику флоту, али њима није била циљ Напуљска краљевина него острво Дјерба, које је припадало Хафсидима из Туниса. Алфонсо је позвао и Кастиљу да им се придружи, али краљ Кастиље је то одбио.^{[тражи се извор]}

Распад Јованиног савеза

После освајања острва Алфонсо је кренуо ка Сицилији и да би сачекао најповољнији тренутак за напад, али се у међувремену предомислио и вратио се у Арагон, где је у сарагоси склопио са Тарентом савез у Сарагоси. Јована се већ посвађала са Лујом, који је после тога подигао устанак у Калабрији. Алфосов утицај је тада почео да се осећа, али он је прекршио обећања дата становницима Тарента и вратио се на Сицилију и са Јованом је склопио мир на десет година. Брзо после тога 12. новембра 1434. године Луј, који је последњих година живота био популаран у јужној Италији је умро, а за наследника је проглашен његов брат Рене, а Јована је умрла 2. фебруара 1235. године.

У земљи је завладало безвлашће. Први кандидат за престо је био Рене, Лујов брат, a други је био папа Еугеније IV. Војводе Тарента и Сеса су са Алфонсом, у мају кренуо из Геате и опсео Напуљ. Ђеновљанин, Франческо Спиниола је истерао из града сву жену и децу, да би имало више хране за војнике. Алфонсо их је примио у свој логор дао им је хране и превоза упркос протестима војника. Убрзо је у помоћ граду кренула миланска флота. У тај мах Млечани су раскинули савез са Алфонсом, а Милану се придружио и папа Еугеније. Алфонсо је одлучио да је пресретне на мору и код острва Понца доживео је потпуни пораз. Већина његових бродова су били уништени, а сам Алфонсо је са браћом Хуаном и Енрикеом био заробљен. Осим њих били су заробљени или побијени многи угледни арагонски и италијански племићи. Алфонсо је прво био заточен у ђеновљанској, па у миланској тамници, а онда је убедио миланског војводу да га пусти и да његов напад није усмерен против Милана, него против Ренеа. У то време Французи су напали Миланско војводство. Циљ тог напада био је да се Французи домогну Напуља, па су чак изазвали побуну против миланске власти у Ђанови. Побуна је била успешна, а 1436. године на власт у Ђенови је дошао Иснардо Гуарцо, који је умро исте године.^{[тражи се извор]}

Стање у Напуљу

Када се Алфонсо вратио у јужну италију открио је да је његов брат Пере сачувао Геату у поседу Арагона. Алфонсо је онда опсео Напуљ, али папа Еугеније, Рене, Фиренца и Ђенова су се удружили против Арагона и Милана. Због тога је Алфонсо склопио мир на три године, вероватно да би скупио савезнике. У међувремену папа је у савезу са Тарентом и Сесом заробио Ренеа, који се ослободио плаћањев скупог откупа 1438. године. Тако је у краљевини настала финансијска криза. За годину дана Рене је скупио између 8 000 и 10.000 војника. Пере је покушао да искористи ту ситуацију у Напуљу и опсео га је, али је погинуо. Та погибија послужила је као повод за рат са Напуљом. После тога Алфонсо је сазвао сабор у Базелу, где је за антипапу постављен Феликс V (антипапа 1439—1449). После опсаде града Пузолоа 1441. године Алфонсо је поново опсео Напуљ.

Освајање Напуља и склапљање мира

Алфонсо је, пошто су Напуљ његови становници жестоко бранили, почео да сумња у победу па је из очајања наредио сину Феранаду да спроведе напад кроз канализацију. Напад је спроведен 1. јуна 1442. године, са 300 добро наоружаних људи. Они су некако успели да се докопају градске капије и пусте Алфонсову армију у град и за неколико сати борба је већ била готова. Рене је побегао у Фиренцу, а Алфонсо је почео да чиси земљу од миланских присталица. Алфонсу је сада једини непријатељ у Италији био папа Еугеније, који му је да ће га екскомуницирати (искључити из цркве), а Алфонсо му је претио да ће, ако он то уради подржати антипапу Феликса V. Еугеније га није екскомуницирао под условом да се Алфонсо придружи крсташком рату против Османлија и Алфонсо је пристао, али он у ствари никад није отишао у крсташки рат против Османлија.

У међувремену Алфонсо се измирио са Ђеновом. Тако је постао права опасност за Милано.

Склапљање савеза са Херцеговином

Стефан Вукчић Косача, владар Херцеговине немајући своје флоте ступио је у односе са Алфонсом. То је урадио пошто је Алфонсо 1443. године у савезу са папом отео целу Јакинску Марку млетачком штићенику Франческу Сфорци и изазвао гнев Млетачке републике, која је била и Стефанов стари непријатељ. Млечани су уплашени због тог савеза почетком 1444. године Стефану одузели све ообласти у Зети, заједно са Омишом и Пољицом. Убрзо после тога Алфонсо је 19. фебруара склопио савез са њим. Стефан је тако постао његов вазал.^{[тражи се извор]}

Рат против Млетачке републике у савезу са Херцеговином

Алфонсо је искористио пораз млетачког дужда Франческа Фоскарија у крсташком рату против Османлија и 1445. године је са својом флотом опљачкао Херцег Нови. Пошто је у том крсташком рату против Османлија погинуо и угарски краљ Владислав III Јагелонац, Алфонсо се по напуљској традицији кандидовао за угарски престо. Алфонсо је заједно са Стефаном у лето 1449. године Млечанима објавио рат. Узрок рата била је Алфонсова и Стефанова жеља за освајањима млетачких поседа. Османлијска освајања по Балканском полуострву натерала су Алфонса и Стефана да у лето 1450. године склопе мир са Млечанима.^{[тражи се извор]}

Херцеговина постаје арагонски вазал

У зиму 1453/4. године Стефан је писао Алфонсу нудећи му Херцеговину, а у априлу 1454. Владислав, стефанов најстарији син отишао је на преговоре у Лорето. 1. јуна на крају преговора Алфонсо је Стефану потврдио све поседе, примио га као свог заштитника и вазала, али је одбио да прими Херцеговину под своју власт. Чак се и 1474. године, много година после Алфонсове смрти Алфонсова незаконита унука удала за Стефановог сина Влатка.

Док је Алфонсо био у јужној Италији Арагоном је владала његова супруга Марија, уз помоћ краља Наваре, Хуана II, Алфонсовог брата. Краљево одсуство је изазвало незадовољства у Арагону. Године 1445. чак су неки важи арагонски политичари отишли у јужну Италију да га зову да се врати, али краљ је одбио и изјавио да ће преместити престолницу у Напуљ. Повратак краљ је међутим подржавао и Хуан, а у Арагону су ојачали они који су били против Алфонса. Хуан II од Кастиље је повећао порезе граду Олмеду, али град се побунио под вођством арагонских принчева под вођством Алфонсове браће Хуана и Енрикеа. Хуан од Кастиље је отишао у град Медину дел Кампо да спреми инвазију на Олмедо. У бици код Олмеда 19. маја Алфонсова браћа су катастрофално поражена и једва су извукли живу главу, а млађи брат Енрике је умро 15. јуна од рана добијених у бици, док је старији брат Хуан провео 3 године враћајући поседе које је изгубио у бици. После те битке престао је Арагонски утицај у Кастиљи. Био је пун жеље за освету над Кастиљом, али многи Арагонски и Наварски племићи па и сам краљ Алфонсо били су против рата. Године 1448. Хуан је престао да убеђује Алфонса.

После освајања Напуља Алфонсо је био милостив према становништву. Сина Фернанда је сматрао заслужног за освајање Напуља па га је именовао војводом од Калабрије и пошто је папа Еугеније то одобрио, својим престолонаследником. После освајања Јакинске Марке Алфонсо се у савезу са миланским војводом Филипом Маријом Висконтијем борио против Франческа Сфорце. После војводине смрти 13. августа 1447. Алфонсо је постао војводин престолонаследник. После војводине смрти 13. августа 1447. године Алфонсо је могао лако да освоји цело Миланско војводство, на опште назадовољство свих његових суседа. Године 1448. Алфонсо је прво напао Тоскану, али због јаког отпора није могао да је освоји, али је ипак освојио град Пјомбино. Рат је завршен 1350. године посредовањем новог папе Николе V (папа 1447—1455). Тим миром је Фиренца почела да Алфонсу плаћа данак. Алфонсо је 1453. претрпео тежак пораз од Сигисмунда Пандулфа од Малатеста. У помоћ Франческу је 1454. године са 3 000 коњаника дошао Рене Анжујски, онај исти бивши краљ Напуља, кога је Алфонсо збацио с власти. Никола је поново 1455. године посредовао за мир, али француски краљ је послао Жана Анжујског да освоји Напуљску краљевину. Алфонсо је после победе почео пропреме за освајање Ђенове, али је умро 27. јуна 1458. године у Напуљу. У Напуљу и на Сицилији га је наследио незаконити син Фернандо, а у Арагону млађи брат Хуан.^{[тражи се извор]}

Алфонсо је имао љубавницу у Арагону, Ђилардину Карлино и са њом је 2. јуна 1423. године имао сина Фернанда, 1425, кћерку Марију и неколико године касније и Леонор. Алфонсо са Маријом, кастиљском принцезом, није имао деце, па се њихов однос све више погоршавао, јер је Алфонсо имао љубавницу у Напуљу, Лукрецију Д'Алагна. Папа ја одбио да поништи Алфонсов брак са Маријом, али Алфонсо није надживео Марију (умрла 7. септембра 1458. године) да би се оженио по други пут.^{[тражи се извор]}