From Wikipedia, the free encyclopedia
Alfonso X Učeni (šp. Alfonso X el Sabio; 1221-1284) bio je kralj Leona i Kastilje, sin Fernanda III Sveca, osvajač Sevilja, savremenik Svetog Luja. Posle smrti svoga oca stupio je na kastiljanski presto 1252. godine trudeći se da nastavi njegovu mudru i uspešnu vojničku i političku aktivnost. Prepun živosti, bio je loš, smeten i prevrtljiv vladar, nesposoban da vodi doslednu politiku. Takođe je bio i vizionar, radoznalog duha, veoma obrazovan, zanimao se za pravo, istoriju, geometriju, književnost, slikarstvo, muziku, astrologiju, astronomiju i alhemiju. Bio je još i svirač, pesnik i humanista pre vremena. On je prvi predosetio ono što će kasnije postati Španija, uveo je u upotrebu kastiljanski jezik, jedan od najzvučnijih i najepskijih jezika. Započeo je da usaglašava zakone. Autor je prvog kastiljanskog zakonika. Želeo je da sazna sve i uspeo je da stekne mnoga znanja. Doba njegove vladavine obeleženo je objedivanjem svih znanja onoga vremena. Bio je između ostalog nadahnuti pesnik, erudita i izvanredan organizator. U narodu je više ostao upamćen po svom kulturnom doprinosu nego po svojoj vladarskoj dužnosti.[1]
| Alfonso X od Kastilje | |
|---|---|
 | |
| Mesto rođenja | Toledo |
| Datum smrti | 4. 4. 1284. (62 godina) |
| Mesto smrti | Sevilja |
| Dinastija | dinastija Ivrea |
| Otac | Fernando III od Kastilje |
| Majka | Elisabeth of Swabia |
| Supružnik | Jolanda od Aragona |
| Potomstvo | Berengaria of Castile, Lady of Guadalajara, Beatris od Kastilje, markiza od Monferata, Ferdinand de la Cerda, Sančo IV od Kastilje, Peter of Castile, Lord of Ledesma, John of Castile, Lord of Valencia de Campos, Jolanda od Kastilje, James of Castile, Lord of Cameros, Beatris od Kastilje, Alfonso Fernández de Castilla |
| Prethodnik | Fernando III od Kastilje |
| Naslednik | Sančo IV od Kastilje |
.jpg)
Dok se Fernando III, njegov otac, zanosio idealom krstaškog rata, Alfonso se suočavao sa drugom dilemom: kako da zakrpi tkaninu sastavljenu od hiljadu parčića? Kako da naseli te beskrajne osvojene teritorije? Kako smisliti državu koja će biti dovoljno jaka da se suoči sa budućnošću? Pošto u tome nije uspeo, istoričari mu zameraju poraze i neveštinu. On je izmerio širinu svog zadatka i shvatio koliki je ulog u igri. Uvideo je da zauzeće gradova i teritorija nije dovoljno ukoliko se pobednicima ne poveri viša i plemenitija misija. Alfonso X se nalazi na raskršću između srednjovekovnog univerzuma na zalasku i novog sveta u nastajanju. Carstvo je bila njegova opsesija, u srodstvu sa dinastijom Francuske on je imao maglovitu predstavu o jedinstvu kontinenta. Španci vole to njegovo predosećanje, iako se rugaju njegovim željama. Njegova zamisao bila je objedinjavanje svih duhovnih iskustava hrišćanske, islamske i jevrejske civilizacije. To predstavlja jedinstvenu pojavu u istoriji srednjeg veka.[2]
Alfonsova kraljevstva su vekovima bila odvojena od uticaja Galicije, sa svoje dve prestonice, Samorom kao vojnim i Leonom kao upravnim i naučnim središtem. Tu je živelo izmešano stanovništvo, mosarapi (hrišćani koji su živeli na islamskoj zemlji i zbog toga arabizovani). U leonskoj pokrajini bilo je kantarberijskih, baskijskih, austrijskih pa i francuskih ratnika. običaji, naravi, jezici, sve se to mešalo u toj zemlji bez stalnih i sigurnih granica.[3]
Alfonso X Učeni predstavlja značajnu pojavu u istoriji zapadnoevropske civilizacije u srednjem veku. Kao vladar nije visoko ocenjen. Većina njegovih poduhvata na spoljno-političkom i na unutrašnjem planu završila se porazima. Pogrešno je vodio spoljnu i unutrašnju politiku.
Borio se protiv Mavara. Želeo je da pređe u Afriku i da uništi Mavare. U tome nije uspeo. Želeo je da proširi svoju kraljevinu i da joj pripoji strane pokrajine, na koje je polagao pravo na snovu porodičnih veza. Ni to mu nije uspelo. Nije uspeo da Kastilji pripoji Navarsku kraljevinu a ni Gaskonjsko vojvodstvo, nije mu pošlo za rukom da postane nemački car, a to je bila jedna od njegovih najvećih želja. Veoma mu je bilo stalo do titule el rey de romanos ali mu je papa zabranio da je upotrebljava u međunarodnim dokumentima.[4]
Alfonso je u toku svoje vladavine imao mnogo poteškoća i u unutrašnjoj politici. Vlastela, pripadnici najstarijih i najuglednijih porodica, zahtevala je sva veća prava i sve veće privilegije, pobunila se protiv Alfonsove vladavine i započela građanski rat. Kralj nije uspevao da među njima zavede red. Nezadovoljni plemići su podršku tražili kod Alfonsovog sina Sanća, koji je bio veoma energična i sposobna ličnost. Oni su ga nagnali da se pobuni protiv oca. Počeli su onda unutrašnji nemiri. Alfonso je umro ne izmirivši se sa sinom koga je mnogo voleo. Sanćo je isto mnogo voleo i poštovao oca zato nikada nije dozvolio da se njih dvojica sukobe u otvorenoj borbi. Sanćo je u vreme svoje vladavine nastojao da produži mnoge književno-istorijske poduhvate koje je započeo njegov otac, daleko uspešniji kao zakonodavac, istoričar, pesnik i organizator raznih književno-istorijskih istraživanja nego kao političar i vladar.[4]
Alfonso je kastiljanskom jeziku posvetio veoma veliku pažnju. On je želeo da sva čovekova znanja koja su mu bila dostupna prenese na kastiljanski. Bilo je potrebno da se taj jezik osposobi za izražavanje apstraktnih ideja i pjmova iz raznih disciplina. Kastiljanski jezik polovinom XIII veka bio je u mnogo čemu nesiguran. Alfonso je smatrao sam čin prevođenja kao jedno od dragocenih sredstava za usavršavanje španskog jezika. Prenosio je u španski mnoge sintaksičke konstrukcije iz latinskog, a ponekad i iz arapskog. Koristio je i neologizme. Sve do Alfonsa latinski jezik je bio jezik crkve i administracije, glavni jezik na kome se opštilo. Primorao je narod da piše narodnim jezikom i u XIII veku kastiljanski je postao jezik književnosti i administracije. U početku im je bilo teško i zbog toga su se često javljali sintaksički neujednačeni prevodi. Zahvaljujući Alfonsu i njegovim saradnicima idioma romance od narodnog, govornog jezika prerasta u književnu prozu i potiskuje latinski iz mnogih oblasti duhovnog i državnog života. Kastiljanski postaje jezik nauke, umetnosti i državne uprave. I u kastiljanskoj književnosti počinju da se formiraju nove prozne vrste.[5][6]
Kolevku hrišćanskog humanizma, Univerzitet u Salamanki, osnovao je Alfonsov otac, ali ga je Alfonso obasipao dobročinstvima, pozivao ugledne profesore i privlačio studente iz čitave Evrope.
_01.jpg)
Sve do vladavine Alfonsa književnost se usmeno prenosila i narod je bio neobrazovan. Alfonso je želeo da opismeni stanovništvo i znanje učini dostupnim svima. Zbog toga je u Toledu je osnovao prevodilačku školu (Escuela de traductores de Toledo), jer mu je bilo stalo da sakupi i sačuva muslimansku baštinu. Okupio je najvrsnije znalce i erudite, većinom Jevreje, koji su na latinskom i romanskom stvorili bujicu remek-dela iz filozofije, astronomije, medicine, botanike i algebre. Kasnije će to isto uraditi u Sevilji i u Mursiji. Toledo je u to vreme bio prestonica i u njemu je postojala biblioteka u kojoj su bili stari rukopisi Avara i iz antičke Grčke. Organizovao je zajednički rad pod njegovim rukovodstvom. On je bio inicijator svih poduhvata, a veliki deo posla uradili su njegovi brojni saradnici. Imena mnogih od njih nisu sačuvana. Mavari i Jevreji su prevodili tekstove sa arapskog i jevrejskog, a španski učenjaci su Alfonsa upoznavali sa prikupljenim materijalom, pomagali mu u njegovom sređivanju ili pod njegovim rukovodstvom pisali tekstove na kastiljanskom jeziku. Alfonso je učestvovao u odabiranju prevedenih tekstova, napisao je mnoge odlomke na kastiljanskom jeziku i često je svojeručno ispravljao tekstove koje su pisali njegovi saradnici. Škola je doživela vrhunac u vreme Alfonsove vladavine.[2][7]
On je prvi autor zakonika na narodnom jeziku: Las siete partidas, poznato i kao Libro de las leyes. Time je uspeo da ostvari ideju svog oca, Fernanda III, i sakupi sve zakone koji su delili Kastilju. Delo svedoči o pravu onog doba i uređenju kastiljanskog društva za vreme Alfonsa. Nastalo je između 1256. i 1265. godine.[8]
Alfonso je smatrao da je jezik Kastilje još uvek grub, nedovoljno melodičan i izražajan da bi na njemu mogla da se napiše pesma. Tako da je Alfonso, kad bi želeo da ispeva pesmu koristio drugi poluostrvski jezik, galisijsko-portugalski. Galicijsko-portugalski jezik u XII i XIII veku je bio jedini romanski jezik na Iberijskom poluostrvu koji je smatran dostojnim za pisanje poezije. Tako da je Alfonso negovao pesničke vrste koje su postojale u galisijsko-portugalskoj poeziji, i to na galisijsko-portugalskom jeziku.[9]
Njegove pesme obrađuju marijanske teme koje su u srednjem veku bile popularne u svim zapadnoevropskim zemljama. Za svoje pesme koristio je razne izvore. U njima je opisao mnoge slučajeve Bogorodičinih čuda koji su već odrađivani u crkvenoj književnosti njegovog vremena. Bile su raznih dužina i napisane u raznim metričkim oblicima. Ono što im je svima zajedničko to je prisutnost estribilja, jedne vrste pripeva. Pojedini naučnici smatraju da se u formi njegovih pesama oseća uticaj arapsko-andaluzijskog sehela. Devet pesama predstavljaju obradu pojedinih Bogorodičinih čuda i u njima preovlađuju narativni elementi dok je deseta (cantiga de loor-pohvalna pesma) neka vrsta himne Bogorodici, uznošenje njene ličnosti, isključivo lirska. Ove pohvalne pesme su bile predviđene za pevanje uz pratnju muzičkih instrumenata, pevan je bio i izvestan broj narativnih pesama.[10]
Značajan deo njegove pesničke zaostavštine sačuvan je do danas. U dva zbornika pesama, Cancioneiro da Vaticana i Cancioneiro Colocci-Brancutti, sačuvano je i tridesetak Alfonsovih lirskih pesama koje pripadaju popularnim vrstama galisijsko-portugalske poezije (ljubavne i religiozne, kao i rugalačke pesme).[11]
Najpoznatiju zbirku pesama predstavljaju pesme posvećene Bogorodici, ili Cantigas de Santa María. Delo je veoma obimno, sadrži 427. pesama; 360. su narativnog karaktera, 40. lirskog a preostale su se izvodile prilikom crkvenih proslava. Pesme su kratkog stiha, upotrebljavao je sehel i muvašahe. Pre nekoliko godina u Francuskoj i u Španiji se sa uživanjem slušala Cantigas de Santa Maria. Muziku za ovu pesmu su komponovali kompozitori iz Alfonsovog okruženja. Sadrži jednolična duga pevanja u kojoj se mešaju sazvučja Istoka i Zapada. Pesme su posvećene Bogorodici Mariji. Prebačene su iz Toleda u Narodnu biblioteku u Madridu. Postoje 4 rukopisa, a nastariji se nalazi u Toledu. Najdragocenijim se smatraju dva rukopisa koja se čuvaju u biblioteci manastira El Eskorijala. U njima se pored teksta velikog broja pesama nalazi i notni tekst koji beleži melodiju na koju je određena pesma pevana. Stranice rukopisa ukrašene su prelepim minijaturama u boji. Ove raznobojne minijature, kojima su ilustrovane pojedine legende, predstavljaju dragoceni istorijski dokument o životu i običajima sredonjovekovnog španskog društva pored svoje neosporne estetičke vrednosti. Na njima je prikazan način oblačenja, češljanja i ukrašavanja kako hrišćana tako i Mavara i Jevreja , kako muškaraca tako i žena. Takođe su neiscrpan izvor podataka o tome kako su radili, ratovali, zabavljali se, molili i učili stanovnici srednjovekovne Kastilje. Ova dva pomenuta rukopisa predstavljaju neku vrstu dragocene sinteze triju umetnosti, poezije, muzike i slikarstva španskog srednjeg veka.[10]
Koliko je Alfonsu bilo stalo do ovog njegovog dela svedoči odlomak njegovog testamenta, napisanog januara 1284. godine u Sevilji. U testamentu, u kojem zaveštava svojim sinovima i kćerima pojedine pokrajine, gradove i zamke, unosi sledeće: „Takođe naređujemo da sve knjige Pohvalnih pesama Svetoj Mariji budu u onoj crkvi u kojoj će biti sahranjeno naše telo i da budu pevane o praznicima Svete Marije.“[12]
Španska kastiljanska proza se razvila u XIII veku, a njenim začetnikom se smatra Alfonso. Alfonso X i njegovi saradnici su polako stvarali proznu vrstu ogleda. Radi se uglavnom o proznim sastavima jednostavno napisanim, sa težnjom ka jasnoći, što preciznijem izražavanju, ka formulisanju definicija.
Dela urađena pod Alfonsovim nadzorom sastoje se od preko 20 tomova. Obuhvataju sve oblasti duhovnog života njegovog vremena. To su istorija (La primera Crónica general, La General e Grand Estoria), pravne nauke (Las Siete Partidas), prirodne nauke (Las Tablas alfonsíes, Los Libros del Saber de Astronomía), i igre (Libros de Ajedrez, Dados y Tablas). Prozni tekstovi pored naučne imaju i izvesnu književnu vrednost.[8]
Po Alfonsovom naređenju se, polovinom 13. veka, sa arapskog na kastiljanski prevelo delo Calila y Dimna. Delo predstavlja staroidnijsku zbirku basni i pripovedaka, koje je u originalu napisano na sanskritskom ali je sa arapskog prevedeo na kastiljanski. Značajno je zbog uvođenja basne u kastiljansku književnost. Bilo je namenjeno mladim plemićima i budućim vladarima koje je trebalo da poduči životu. Prevedeno je 1251. godine i zapravo je to prvi prevod na jedan narodni jezik u Evropi.
Knjige o znanju astronomije (šp. Los Libros del Saber de Astronomía). Uovom delu Alfonsovi saradnici su se koristili mnogobrojnim arapskim i jevrejskim rukopisima, i tu je uglavnom izložen Ptolemejev planetarni sistem.[8]
Alfonsove tablice (šp. Las Tablas alfonsíes), ovo delo je takođe posvećeno astronomiji. Međutim ono je nastalo kao rezultat sopstvenih naučnih posmatranja koje su Alfonsovi astronomi obavili u opservatoriji podugnutoj na obali reke Taho u Toledu. U njemu su oni izložili svoja zapažanja osuncu, mesecu, nekim zvezdama i planetama, onjihovom kretanju.[13]
Alfonso je pokazivao interesovanje i za razne igre i sportove. Alfonsovi saradnici su u Sevilji 1283. završili pisanje dela, Knjige o šahu, kockama i tablicama (šp. Libros de ajdrez, dados y tablas).[14]
Drago kamenje (šp. Lapidario) je takođe još jedno delo urađeno pod Alfonsovim rukovodstvom, vezano za alhemiju i astrologiju. U njemu su objašnjene čudotvorne osobine mnogih vrsta dragog i poludragog kamenja, njihov uticaj na čovekovu sudbinu i na njegovo zdravlje. Upredgovoru stoji da je ova knjiga prevod arapskog teksta koji je nađen sakriven kod jednog toledskog Jevrejina „koji nije hteo da ga iskoristi niti da se njime drugi koriste.“ Uono vreme knjiga je prestavljala neku vrsku naučnog dela, pa je Alfonso zadužio dvojicu svojih saradnika, jednog jevrejskog fizičara i jednog španskog sveštenika, velikog znalca astronomije, da je sa arapskog prevedu na kastiljanski. U to vreme pisci ovakvih dela bili su smatrani naučnicima.[14]
Alfonso X je prvi španski istoričar u savremenom značenju te reči. Zamislio je dva velika istoriografska dela u kojima je po prvi put u Španiji na romanskom jeziku trebalo da budu napisane Istorija Šanije i Istorija sveta.
Prvi deo plana počeo je da ostvaruje oko 1270. godine, tada je započeta La Primera Crónica General, ustvari Istrija Španije. Alfonsovi saradnici su obradili ogroman materijal, koristili su razne izvore i ispisali stotinak tomova. Sledeći Alfonsova upustva obradili su i preveli razna dela, najranije hronike napisane u Španiji a latinskom jeziku, dela klasičnih, grčkih i rimskih pisaca. Tragali su za svakim i najmanjim podatom o španskom podeblju i ljudima koji je bio zabeležen u nekom delu. Za pisanje istorije Kastilje koristili su junačke epske pesme o pojedinim istorijskim ličnostima, one su najverovatnije prenošene usmenim putem. Po Alfonsovom mišljenju istorija Španije je morala da počne od najranijih, mitskih vremena. On je nameravao da napiše istoriju Kastilje, Navare, Aragona i Portugala. Time je on nagovestio jedinstvo svih španskih pokrajina, koje će biti ostvareno dva veka kasnije zahvaljujući Kastilji.
Mnogobroni rukopisi Istorije Španije otežavaju precizno određivanje onoga što je uradio don Alfonso sa svojim saradnicima a šta su, posle njegove smrti, uradili njegovi saradnici za vreme vladavine njegovog sina Sanća IV. Na osnovu dokumentacije ustanovnjeno je da ovaj poduhvat nije mogao u celini biti ostvaren u toku Alfonsovog života, ali rad je i posle njegove smrti nastavljen po njegovoj zamisli.
La Primera Crónica General ili Estoria de España, postoji samo materijal koji je pripremljen za nju. Ona nije u potpunosti završena, materijal još uvek nije proučen. Veliki broj sačuvanih rukopisa tek treba da budu analizirani od strane istoričara i istoričara književnosti. Ovo delo koje je istorijske sadržine pripada koliko istoriji toliko i književnosti. Jedan od razloga je taj što je ovo prvo istorijsko delo napisano u Španiji nastalo u vremenu kada razlike između istorije kao nauke i književnosti kao umetnosti nisu bile dovoljno jasne.
Alfonso dok je prikupljao materijal za ovu Istorju nije pravio razliku između istorijskih i književnih izvora. Koristio je ivesne klasične epove (kao Lukanovu Farsaliju). Zahvanjujući njemu završena je viševekovna vladavina latinskog jezika u proznim delima. To je bilo neohodno jer je broj obrazovanih ljudi, pogotovu onih koji su se služili latinskim u Španiji bio sve manji.
U Istoriji Španije ima tekstova koji iako su napisani na narodnom jezku po svojoj strukturi podećaju na svoje latinske prethodnike i izvore. Pisani su dosta suvoparno, po određenoj šemi koja je još hroničarima služila kao obrazac za opisivanjee života pojedinih vladara. Međutim ima dosta tekstova u kojima su istorijski delovi zanemareni na račun književnih, postoje odlomci prave književne proze, u kojima su istorijski podatak, događaj ili ličnost povod za psihološku analizu ličnosti ili opis neke sredine. Takvi su na primer odlomci u kojima je opisan Muhamedov život, delovi u kojima je opisan Julije Cezar, od fizičkog izgleda do psiholoških osobina, navika, ponašanja. Izdvaja se tekst u kome je dat hvalospev Španiji, njenim ljudima i njenom duhu. Ovaj odlomak se nalazi u poglavlju u kome su opisana osvajanja Vizigota. Poglavlja u Istoriji Španije u kojima se govori o Španiji, a posebno o nesrećama koje su je zadesile, sadrže patriotska osećanja lirski izražena.
U Istoriji Španije (šp. La Primera Crónica general) postoje zapisani u prozi mnogi junački spevovi. La Primera Crónica general iz XIII veka doživela je mnoge prerade, nastavke i dopune (la Segunda Crónica general-1344; la Tercera Crónica general, la Crónica de veinte Reyes, la Crónica de Castilla). U svima su prisutni elementi epske poezije zapisane ne zbog svoje književne vrednosti već zbog svoje istorijske verodostojnosti.[15]
.jpg)
Alfonso je negde oko 1280. godine organizovao pisanje Opšte istorije sveta, kome je dao naziv La General e grand Estoria. Na osnovu već stečenih iskustva u radu čitave njegove naučničko-prevodilačke ekipe došao je do zaključka da je španska proza osposobljena da posluži kao sredstvo za opisivanje svih događaja, svih ličnosti iz raznih krajeva sveta o kojima se u njegovo vreme znalo. Okupio je ljude koji su znali latinski, francuski, jevrejski i arapski i počeo da ostvaruje svoj veliki plan. Kao osnovna građa služili su mu Biblija, dela Ovidija, Plinija i drugih klasičnih pisaca, tekstovi arapskih istoričara. Ovo obimno delo je ostalo nedovršeno, ono predstavlja pravu enciklopediju. On je nameravao da u njemu opiše razvoj Grka, Rimljana i Španaca ali i Jevreja i nekih afričkih naroda.
Na osnovu fragmentarnog proučavanja Opšte istorije sveta može se reći da je opširnost jedna od najuočljivijih osobina. Rečenice su veoma duge, u njima ima povremenih ponavljanja, nagomilavanja detalja. Zapaža se težnja pisaca da budu što jasniji, što precizniji u izlaganju i tumačenju pojedinih pojmova, pojava i ličnosti. Oni će definisati svaki pojam za koji pretpostavljaju da je nov ili nedovoljno poznat.[16]
| 16. Alfonso VII od Leona i Kastilje | ||||||||||||||||
| 8. Ferdinand II of León | ||||||||||||||||
| 17. Berenguela of Barcelona | ||||||||||||||||
| 4. Alfonso IX od Leona | ||||||||||||||||
| 18. Afonso I Portugalski | ||||||||||||||||
| 9. Urraca of Portugal | ||||||||||||||||
| 19. Maud of Savoy | ||||||||||||||||
| 2. Fernando III od Kastilje | ||||||||||||||||
| 20. Sančo III od Kastilje | ||||||||||||||||
| 10. Alfonso VIII od Kastilje | ||||||||||||||||
| 21. Blanche of Navarre | ||||||||||||||||
| 5. Berengela od Kastilje | ||||||||||||||||
| 22. Henri II Plantagenet | ||||||||||||||||
| 11. Eleonora Engleska, kraljica Kastilje | ||||||||||||||||
| 23. Eleonora od Akvitanije | ||||||||||||||||
| 1. Alfonso X od Kastilje | ||||||||||||||||
| 24. Fridrih II Švapski | ||||||||||||||||
| 12. Fridrih I Barbarosa | ||||||||||||||||
| 25. Judita od Bavarske | ||||||||||||||||
| 6. Filip Švapski | ||||||||||||||||
| 26. Renaud III, Count of Burgundy | ||||||||||||||||
| 13. Beatriče I od Burgundije | ||||||||||||||||
| 27. Agatha of Lorraine | ||||||||||||||||
| 3. Elisabeth of Swabia | ||||||||||||||||
| 28. Andronik Duka Anđeo | ||||||||||||||||
| 14. Isak II Anđeo | ||||||||||||||||
| 29. Euphrosyne Kastamonitissa | ||||||||||||||||
| 7. Irene Angelina | ||||||||||||||||
| 30. George Komnenodoukas Palaiologos (1125–1168) | ||||||||||||||||
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
