From Wikipedia, the free encyclopedia
Ankilozirajući spondilitis ili ankilopoezni spondilartritis je hronična, seronegativna, progresivna zapaljenska bolest lokomotornog sistema. Najčešće započinje u krsno-bedrenom zglobu, a potom se širi na zglobove, ligamente i druge vezivne formacije kičmenog stuba. U kasnijim stadijumima oboljenje zahvata i periferne zglobove, a takođe se javljaju manifestacije na očima i strukturama kardiovaskularnog, respiratornog i gastro-intestinalnog sistema.[1][2]
Bolest se nakon nekoliko godina završava okoštavanjem svih vezivnih struktura i ankilozom zglobova, tako da kičmeni stub postaje jedinstven okoštali blok (stanje poznato kao „bambusov štap“).[3]
U stručnoj literaturi se sreću i drugi nazivi za ovo oboljenje: Behtereva bolest (lat. morbus Bechterewi), Behterev sindrom, Mari-Štrimpel bolest, reumatoidni spondilitis itd.
Bolest je 5 do 7 puta češća kod muškaraca nego kod žena. Najčešće se javlja u uzrastu između 15. i 30. godine života.[1] Opšta učestalost ankilozirajućeg spondilitisa je oko 0,25%.[2]
Kao i kod većine sličnih oboljenja, uzrok nastanka nije u potpunosti poznat. Značajnu ulogu igra genetika, ali se takođe govori o udruženom dejstvu genetskog i hormonskog činioca u etiopatogenezi bolesti. Pojedina istraživanja ukazuju da ankilozirajući spondilitis mogu izazvati i infektivni agensi (kao npr. enterobakterije) ili pak fizičke traume.[1] Istraživanja iz osamdesetih godina su pokazala da je ova bolest u gotovo 100% slučajeva povezana sa antigenom HLA-B27. Osobe koje nose taj antigen češće oboljevaju od ankilozirajućeg spondilitisa nego osobe koje ga nemaju.[4]
Oboljenje najčešće počinje bolom u krstima, koji je najintenzivniji nakon mirovanja (naročito ujutru), a smanjuje se posle razgibavanja. Bol je obostran i širi se iz krsnog predela duž jedne ili obe natkolenice. Bolnu senzaciju prati i osećaj ukočenosti, ali se nikada ne javlja utrnulost. Sa napretkom bolesti progredira i simptomatologija, tako da se bolne senzacije šire i na gornji deo kičmenog stuba. Bolesnik ima bolove u leđnom delu kičme i pod rebarnim lukovima, uz osećaj stezanja u grudima (posebno pri izdisaju). Na kraju biva zahvaćen i vratni deo kičmenog stuba, tako da pacijent oseća jake bolove uz prilično ograničene pokrete u svim pravcima. Tok bolesti je spor i obično se posle 10 do 25 godina završava ankilozom zglobova.[1] Kod oko 5% pacijenata dolazi do nastanka invaliditeta.[2]
Samo u teškim oblicima ankilozirajućeg spondilitisa javlja se i poremećaj opšteg stanja organizma u vidu povišene temperature, malaksalosti i gubitka telesne težine. Kod oko 20-40% bolesnika javljaju se i promene na očima (akutni iritis), a u 3,5 % slučajeva promene na kardiovaskularnom i drugim sistemima.[2]
Dijagnoza se postavlja uglavnom na osnovu rendgenskih snimaka. Značajan je i podatak o postojanju ankilozirajućeg spondilitisa ili neke druge spondiloatropatije kod bliskih srodnika, kao i nalaz HLA-B27 antigena. Za ispitivanje savitljivosti slabinskog dela kičme koristi se tzv. Šoberov test.[5] Jedan od pokazatelja bolesti može biti i Menelov znak, tj. bol u krsno-bedrenom zglobu pri pasivnoj nagloj hiperekstenziji butine.
U težim slučajevima mogu se naći sledeće laboratorijske promene: ubrzana sedimentacija eritrocita, blaži oblici anemije i povećana koncentracija fibrinogena, C-reaktivnog proteina, α2-globulina i γ- globulina krvi.[2]
Do sada nije ustanovljena terapija koja bi zaustavila napredovanje bolesti. Lečenje je simptomatsko, a najčešće se propisuju nesteroidni antiinflamatorni reumatici koji smanjuju bol i ukočenost. Preparati koji se najčešće propisuju su indometacin i fenilbutazon, ali se koriste i diklofenak, ibuprofen, ketoprofen, itd. Glikokortikoidi se koriste samo za lokalno upaljene zglobove.
Bitan aspekt lečenja predstavlja fizikalna terapija, koja u velikoj meri može smanjiti bol i ukočenost i poboljšati opšte stanje bolesnika. Posebno se preporučuje kineziterapija. Hirurško lečenje se primenjuje kada postoji veće oštećenje zglobova kuka i kolena ili kada postoji velika deformacija kičmenog stuba.[1]
Dokazano je da redovno praktikovanje vežbi zauzima centralno mesto u lečenju ove bolesti. Vežbe treba da budu prilagođene svakom bolesniku. Neke može da radi i sam, ali mu je za neke neophodna pomoć. Te vežbe se onda izvode u centrima za rehabilitaciju ili zdravstvenim ustanovama, a naučene vežbe se mogu izvoditi kod kuće. Potrebno ih je raditi svakog dana, po jednom ili dva puta u trajanju od 15-20 minuta. Zapravo, ove vežbe je potrebno uključiti u navike iz svakodnevnog života, kao što je, na primer, održavanje lične higijene. Cilj ovih vežbi je očuvanje pravilnog stava, posebno karlice, kao i stimulisanje rada pojedinih zglobova, najviše ramena i kukova. Vežbe se izvode u položaju na leđima, „četvoronoške“ i u sedećem stavu[4].
Sam pacijent može da doprinese poboljšanju svog stanja ukoliko se pridržava saveta lekara. U ovom slučaju, lekari savetuju promenu navika pacijenta prilikom svakodnevnih aktivnosti, profesionalnih aktivnosti i odmora[4]:
Jedna od najozbiljnijih komplikacija bolesti je oštećenje nervnog sistema, koje nastaje pri dislokaciji ili subluksaciji zgloba koji spaja vratni deo kičme i lobanju. Takođe, komplikacije mogu nastati usled osteoporotskog procesa kada se javljaju prelomi kičmenog stuba pri najmanjem udaru.[1] Veoma retko se može javiti i amiloidoza sa bubrežnim manifestacijama.[2]
Smatra se da je grčki lekar Galen prvi jasno napravio razliku između ankilozirajućeg spondilitisa i reumatoidnog artritisa, početkom 2. veka nove ere.[6] Znakovi ove bolesti su pronađeni tokom arheoloških istraživanja na egipatskoj mumiji staroj 5.000 godina.[7]
Stanje slično ovom opisao je anatom i hirurg Realdo Kolombo 1559. godine,[8] a prvi izveštaj o patološkim promenama na skeletu povezanim verovatno sa ankilozirajućim spondilitisom objavio je 1691. godine Bernard Konor.[9] Lekar Bendžamin Kolins Brodi je 1818. dokumentovao da ovu bolest prati iridis (oboljenje dužice oka).[10] Godine 1858. Dejvid Taker je objavio knjižicu u kojoj jasno opisuje pacijenta po imenu Leonard Trask, koji pati od nekoliko deformiteta kičmenog stuba.[11] Ovo je prvi dokumetovani slučaj ankilozirajućeg spondilitisa u SAD.
Tačno uspostavljanje dijagnoze bilo je moguće tek krajem 19. veka, kada su adekvatne opise bolesti dali neurofiziolog Vladimir Behterev u Rusiji 1893,[12] Adolf Štrimpel u Nemačkoj 1897.[13] i Pjer Mari u Francuskoj 1898. godine.[14]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
