From Wikipedia, the free encyclopedia
Andreas Vezalijus, Andrija Vezal [1] (Andreas van Wesel, Andreas Vesal, André Vesalio, Andre Vesale), engl. ; Brisel, 31. decembar 1514 – Zakintos, Grčka, 15. oktobar 1564) je bio je flamanski lekar i anatom, nemačkog porekla koji se često navodi kao reformator i osnivač moderne ljudske anatomije. On je autor jedne od najuticajnijih knjiga o anatomiji ljudskog tela objavljenoj pod nazivom: „Sedam knjiga o građi ljudskog tela“ (lat. De humani corporis fabrica libri septem). Knjigu je izdao Johanes Oporinus (Johannes Oporinus) u Bazelu, 1543.
Andreas Vezalijus je rođen u Briselu 31. decembra 1514. u bogatoje porodici tradicionalno vezanoj za medicinsku struku.[2] Njegov pradeda je bio lekar Marije od Burgundije i profesor na Univerzitetu u Levenu. Njegov deda po ocu, je takođe bio lekar Marije od Burgundije, i pisac niza komentara Aforizmi o Hipokratu. Konačno i njegov otac, takođe Andreas, bio je takođe lekar i farmaceut kod cara Karla V. Sa ovakvom porodičnom tradicijom, bilo je sasvim prirodno da je i Vezalijus postao jedan od najpoznatijih lekara i anatoma u Evropi.[3]
Vazelijusovo ne tako skromno poreklo, omogućilo mu je da stekne dobro obrazovanje koje je on započeo u Paedagogium Castri , pripremnoj školi za Univerzitet u Luvenu, a zatim u Collegium Trilingue . Studirao je latinski, grčki i hebrejskiji-jevrejski. Njegovo znanje latinskog je bila toliko dubro da je zahvaljujući poznavanju ovog jezika u dvadesetrećoj godini mogao da studira anatomiju u Italiji. Vezalijus je prevodio i grčka tradicijonalna dela Galena. U 1530 Vezalijus je stupio je na Univerziteta u Luvenu, koji je u to vreme bio jedan od najvećih univerziteta u Evropi, verovatno odmah posle Pariza i Bolonje. Vezalijus je paralelno studirao filozofiju i filologiju, ali je sve više pokazivao i interesovanje za anatomiju, i bavio se disekcijama miševa, pasa i mačaka.
Vezalijus se 1533 preselio u Pariz gde je započeo studije medicine, kako bi nastavio porodičnu tradiciju. bavljenja medicinom. Nastavnici su mu bili bili slavni Jakobus Silvius (Jacobus Sylvius) i (Guinterius Andernacus). Vezalijusovim spsobnostima su se divili njegovi nastavnici, ali pošto on nije bio zadovoljan nastavom anatomije koja se u ovom periodu u Parizu sprovodila na tradicionalan način čitanjem radova Galena uz jako malo praktičnog rada (disekcija). Vezalijus je bio daleko više sklon direktnom proučavanju ljudskog tela i zato je koristio je kao i mnogi studenti, „Groblje nevinih“ (Cimitero degli Innocenti) za nabavku ostataka leševa i proučavanje kostiju. U tom smislu on u svom delu (De Humani Corporis Fabrica),[4] on govori o tome kako se na ovom groblju mogla naći velike količine kostiju, koje je on mogao da prepozna i povezanih očimju samo pomoću dodira, jer to iskustvo je bilo potrebno noću na groblju, za istinsko učenje ovog dela medicine. I u ovom periodu Vazelijus je pokazao svoje dobre veštine u disekcijama. U 1536 , nakon invazije na Francusku od strane Karla , Vazelijus je morao da se vrati u Luven, gde je nastavio studije medicine i praksu iz disekcije. U septembru 1537 otišao je u Bazel, a ubrzo potom se preselio u Padovu. Dana 5. decembra 1537, posle sprovedene provere od strane profesora, univerzitet mu je dodelio titulu doktora medicine.
Od 1543. do 1559 Vezalijus je živeo u Briselu, sa svojom porodicom. Godine 1559. preselio se u Španiju, verovatno da bi ostao bliži Filipu . Kako su uslovi u Španiji bili nepovoljni Vezalijus je 1564. odlučio da se preseli u Veneciju (sa mogućnošću da ponovo preuzme katedru za anatomiju u Padovi). Iste godine kreće na put prema Palestini i Jerusalimu. Na povratku iz Palestine oboleo je od neke (najverovatnije zarazne) bolesti i iskrcao se u Zakintosu gde je umro 1564.
Uporno se u literaturi pojavljuje legenda o tragičnom putu hodočašća Vezalijus u Svetu zemlju u kojoj se navodi; „da je secirao živog čoveka (koga je smatrao mrtvim) i da je tu pogrešku uočio tek kada je video da srce kuca.“ Kako bi se okajo za svoju pogrešku Vezalijus se odlučio na hodočašće u Jerusalim i na tom putu umro.[5] U Kraljevskom muzeju u Španiji otkriven je sedamdesetih godina 20. veka dokument koji pobija ovu legendu. U njemu se navodi da je Vezalijus putovao pod carskom zaštitom i nosio u Jerusalim carev poklon.
Vezalijus je u početku kao predavač anatomije u Padovi, kao i njegovi pariski učitelji, bio sledbenik Galena, što se može vidi iz njegovih prvih dela; „Tablulae anatomikae“ iz 1538. u kojoj je on predstavi jetru sa pet režnjeva. Tek kasnije on saznaje da je Galen u svojim delima prikazao anatomiju majmuna a ne čoveka, i tako se kao prvi od svih anatoma u istoriji medicine oslobodio dotadašnjeg dogmatizma i počeo „istraživanja građe tela gledajući sve svojim očima“. Kada je započeo istraživanja i pisanje svog glavnog dela Vezalijus je podvrgao reviziji celokupno dotadašnje anatomsko znanje i napisati novo delo inspirisano novim načinom rada i iskustvom stečenim na ljudskim leševima, a imao je svega 26 godina.
Ovaj pionirski korak koji je učinio Vezalijus, u doba kada je trebalo preći preko svih predrasuda, nije bio ni malo lak, ali je imao veliki značaj za razvoj anatomije u budućnosti. U tome i jeste njegova velika zasluga za refeormu anatomije i njen nastanak kao prave naučne anatomije Novog veka.
Vezalijus je samostalno izučavo telo čoveka i tako je nakon nekoliko godina proučio anatomiju celog tela čoveka i objavio je u delu „Sedam knjiga o sastavu ljudskog tela“ (lat. De humani corporis fabrica libri septem) štampanom u Bazelu 1543. U Padovi je za ono vreme Vezalijus imao idealne uslove za pisanje knjige, dovoljan broj leševa, odgovarajuće radne prostorije, dobru platu, razumevanje kolega, blizinu kvalitetnih slikarskih radionica i do danas još neutvrđen broj ljudi koji učestvovao u izradi ilustracija buduće knjige. Delo je bilo bogato ilustrovano slikama koje je pod njegovom kontrolom načinio veći broj slikara, Ticijanove radionice među kojima se isticao Đovani Stefano Kalkar i koje su se zasnivale na disekcijama a ne na umetničkim predstavama. Drvorezi su izuzetno vešto gravirani u Veneciji i zatim su ploče slane preko Alpa u Bazel gde je poznati štampar Joanes Oporinus štampao po Vezalijusovom uputstvu priručnik anatomije.
Ako se slike iz Vezalijusove anatomije stave jedna uz drugu njihove se pozadine spajaju u zajednički pejzaž Kolia Fuganeija kraj Padove. Posebnu lepotu imaju dva niza Vezalijusovih kostura i niz likova u kojima su postepeno odstranjeni slojevi mišića. Vezalijusovo delo je istovremeno atlas i udžbenik anatomije u kome se ilustracije i tekst uspešno dopunjuju. U naučnom pogledu ovo delo je izuzetan poduhvat u medicini iako ne sadrži velika spektakularna otkrića. Još jedna karakteristika ilustracija u ovom delu je bila tendencija predstavljanja celog tela, a ne njegovih pojedinih delova.
Ovim svojim delom Vezalijus je izazvao žestoke polemike, napade i borbu mišljenja pristalica i protivnika Galena, a posebno napade Bartolomea Eustahija (koji se kasnije oslobođen Galenovog dogmatizma pridržio Vezalijusi i postao najegzaktniji istraživač) i njegovog učitelja u Parizu Sivijusa. Iz ove borbe Vezalijus je ipak izašao kao pobednik, a sa njim i anatomija 16. veka koja u ovom razdoblju zahvaljujući Vezalijusu i njegovim sledbenicima beleži čitav niz otkrića.
Nekoliko nedelja nakon objavljivanja (lat. De humani corporis fabrica libri septem) izašao je iz štampe kod istog izdavača latinski izvod tog dela (Epitome), koji je odmah preveden i na nemački jezik.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
