From Wikipedia, the free encyclopedia
Aleksandar Leka Ranković (Draževac kraj Obrenovca, 28. 11. 1909. — Dubrovnik, 19. 8. 1983.) bio je potpredsednik Jugoslavije, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFRJ i SR Srbije, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije.
| ALEKSANDAR RANKOVIĆ | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
.jpg) Aleksandar Ranković Marko | |||||||||
| Datum rođenja | 28. novembar 1909. | ||||||||
| Mesto rođenja | Draževac, kod Obrenovca Kraljevina Srbija | ||||||||
| Datum smrti | 19. avgust 1983. (73 god.) | ||||||||
| Mesto smrti | Dubrovnik,  SR Hrvatska SFR Jugoslavija | ||||||||
| Supruga | Anđa Ranković; Slavka Ranković | ||||||||
| Profesija | društveno-politički radnik | ||||||||
| Član KPJ od | 1928. | ||||||||
| Učešće u ratovima | Narodnooslobodilačka borba | ||||||||
| U toku NOB-a | član Vrhovnog štaba NOV i POJ | ||||||||
| Služba |  NOV i PO Jugoslavije Jugoslovenska narodna armija | ||||||||
| Čin |  General-pukovnik u rezervi | ||||||||
| Ministar unutrašnjih poslova FNRJ | |||||||||
| Period | 1946 — 1953. | ||||||||
| Prethodnik | Vladimir Zečević | ||||||||
| Naslednik | Svetislav Stefanović | ||||||||
| Predsednik SUBNOR Jugoslavije | |||||||||
| Period | 1951 — 1963. | ||||||||
| Prethodnik | Josip Broz Tito | ||||||||
| Naslednik | Đuro Pucar Stari | ||||||||
| Potpredsednik SFRJ | |||||||||
| Period | 1963 — 1966. | ||||||||
| Prethodnik | funkcija uspostavljena | ||||||||
| Naslednik | Koča Popović | ||||||||
| Narodni heroj od | 4. jula 1945. | ||||||||
| Odlikovanja |
| ||||||||
Najpoznatiji kao osnivač i šef OZNA-e, a kasnije UDBA-e. Smijenjen je na Brionskom plenumu 1966. i izbačen iz SKJ.
Rođen je 28. novembra 1909. godine u selu Draževcu, kod Obrenovca. Potiče iz siromašne porodice. Rano je ostao bez oca. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu. Kao i mnogi drugi siromašni dečaci iz njegovog kraja, pošao je i on 1922. u Beograd na zanat.
Teški životni uslovi pod kojima je živeo umnogome su uticali da vrlo mlad stupi u redove radničkog pokreta. Tome su doprineli i neki radnici koji su radili u istoj radionici s njim, a koji su, u vreme kada je Komunistička partija bila ilegalna, donosili i skrivali u radnji političku literaturu i publikacije koje je Ranković krišom čitao. Kao petnaestogodišnji mladić upisao se 1924. godine u članstvo sindikata. Početkom 1925. godine, kada je postao kalfa, aktivno je sarađivao u upravi sekcije abadžijskih radnika. Dve godine kasnije, 1927, bio je član podružnice svih krojačkih i tekstilnih radnika. Tu je upoznao svoju buduću suprugu, Anđu, koja je takođe bila aktivna u radničkom pokretu. Iste godine, Aleksandar Ranković je primljen u članstvo Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a ubrzo posle toga je postao sekretar Mesnog komiteta SKOJ-a za Beograd.
Godine 1928, kada je primljen u KPJ, Ranković je postao sekretar Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju. Šestojanuarska diktatura nije zaustavila njegovu revolucionarnu delatnost. Kao rukovodilac PK SKOJ-a izdao je letak koji je rasturan po Beogradu i Zemunu. U vreme kada su leci štampani, uhvaćen je jedan od saradnika, koji je pod batinama priznao policiji i odao aktiviste, među njima i Rankovića. Tada je policija počela da ga traži. Uhvaćen je u Beogradu, u jednom ilegalnom stanu. To je bilo njegovo prvo hapšenje.
Proces Rankoviću bio je jedan od prvih procesa protiv političkih neistomišljenika za vreme Šestojanuarske diktature. Kažu da je u Glavnjači, u koju je odveden, batinan i mučen najsvirepijim metodama. Prema predanju, njegovo držanje pred policijom je sačuvalo skojevsku organizaciju u Srbiji od daljih provala. Sud za zaštitu države ga je osudio na 6 godina robije koju je izdržavao u zatvorima u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi. U Mitrovačkoj tamnici i Lepoglavi Ranković je radio na obrazovanju mladih komunista i na širenju revolucionarnih ideja. Učestvovao je u organizovanju borbe političkih osuđenika protiv policijskog režima u zatvoru.
Sa robije se vratio početkom 1935. godine. Iste godine otišao je na odsluženje vojnog roka. Potom je došao u Beograd i radio u radničkom pokretu Srbije. Preko sindikalnih organizacija oživeo je rad partije u preduzećima.
Godine 1936. postao je član Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, a 1937. član Politbiroa CK KPJ. Stalno pod prismotrom policije, januara 1939. godine prelazi u ilegalnost. U ilegalnosti je radio pod imenom „Marko“. Maja iste godine Ranković je učestvovao na Zemaljskom savetovanju komunista Jugoslavije u Sloveniji ispod Šmartne Gore, a nešto kasnije učestvovao je i na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ u Zagrebu. Tada je izabran u Politbiro Centralnog komiteta KPJ.
Za vreme napada Nemačke na Kraljevinu Jugoslaviju, Ranković se nalazio u Zagrebu. Posle plenuma CK KPJ došao je u Beograd i tu mu je poveren rad na organizaciji ustanka. Krajem jula 1941. godine, u času kada je organizovao dizanje beogradske radio-stanice u vazduh, pao je u ruke policiji. Posle hapšenja, Ranković je odveden u Gestapo i tu je mučen. Agenti su uspeli da mu pronađu koncepte proglasa CK i Mesnog komiteta. Posle batina, onesvešćen, prenet je u bolnicu. Spasavanje iz bolnice su organizovali Spasenija Cana Babović i Đuro Strugar, 30. jula. Posle kratke pucnjave, drugovi su Rankovića u pidžami izveli iz bolnice. Akciju evakuacije su potpomagali beogradski ilegalci koji su štitili odstupnicu.
Po oslobađanju iz bolnice, Ranković je još neko vreme ostao u Beogradu. Posle vojno-političkog savetovanja u Stolicama prešao je na oslobođenu teritoriju i sa Vrhovnim štabom u Užice i kretao se dalje sa štabom sve do kraja rata. U Bihaću je dobio vest da mu je supruga poginula kod Gackog. Anđa Ranković je posthumno proglašena za narodnog heroja.
U toku narodnooslobodilačke borbe, kao član Vrhovnog štaba NOV i POJ i kao organizacioni sekretar KPJ, Aleksandar Ranković je bio jedan od najbližih Titovih saradnika. Neiscrpna radna energija, visoke organizatorske sposobnosti, iskustvo starog revolucionara i beskompromisnost izdigli su ga do visokog rukovodioca Narodnooslobodilačkog rata. Učestvovao je u donošenju svih najvažnijih odluka o vođenju rata i Revolucije. Bio je član najvažnijih vojnih i političkih organa jugoslovenskog oslobodilačkog pokreta; član AVNOJ-a, potpredsednik ASNOS-a, poslanik Privremene i Ustavotvorne skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije.
Po formiranju Odseka za zaštitu naroda (OZNA) na Visu, 13. maja 1944. godine, postavljen je za načelnika OZNE za Jugoslaviju. Na zasedanju Velike antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije, novembra 1944. godine u Beogradu, izabran je za narodnog poslanika i za prvog potpredsednika Narodne skupštine NR Srbije prvog i drugog saziva. Kao prvi zamenik maršala Tita, u njegovom odsustvu izdao je naređenje za proboj Sremskog fronta 1945. godine.
Posle donošenja ustava početkom 1946. godine, postao je ministar unutrašnjih poslova FNRJ. Ovu dužnost je vršio do januara 1953. godine, kada ga je zamenio Svetislav Stefanović Ćeća.
Kao ministar unutrašnjih poslova, u svom ekspozeu o radu Odeljenja za zaštitu naroda, pred Narodnom skupštinom 24. marta 1946. godine, obznanio je da je uhvaćen Draža Mihailović. Aleksandar Ranković je bitno doprineo na jačanju bezbednosti posleratne Jugoslavije. Veoma mnogo je doprineo jačanju i razvijanju organa državne represije, koji su uspešno i brzo likvidirali preostale političke neprijatelje (četnike, ustaše, rupnikovce...).
Za vreme početka borbe sa Informbiroom, Ranković ostaje veran svojoj Partiji i Titu. Na Petom kongresu KPJ, Aleksandar Ranković je podneo „Izveštaj o organizacionom radu“ gde je najvažniji deo Rankovićevog izlaganja bio vezan za rad partijske organizacije u Jugoslovenskoj armiji. Pre nego što je završio svoje izlaganje, Ranković se osvrnuo na antipartijski rad Sretena Žujovića Crnog i Andrije Hebranga. Napomenuo je da su obojica pokušala da razbiju KPJ, pa su zato isključeni iz Partije i protiv njih je povedena istraga.
Aleksandar Ranković i službe kojima je rukovodio su imale pune ruke posla u vreme borbe sa Informbiroom. U borbi za izolaciju simpatizera Informbiroa učinjene su velike greške, jer su hapšenja bila masovna, bez kriterijuma, dokaza, suda. Dovoljno je bilo pokazati prstom. Na glasine da se u zatvorima postupa zverski, Ranković je krenuo u obilazak zatvora da se uveri kakvo stanje vlada u zatvorima za političke zatvorenike. Prethodno je Rankoviću stigao izveštaj Dobrice Ćosića o Golom otoku. Ranković je posetio Goli otok avgusta 1951. godine gde su ga Golootočani sačekali sa povicima „Marko-Tito“. Naravno, ovo nije bilo spontano. Posle Rankovićeve posete stanje se donekle poboljšalo.
Kasnije je bio potpredsednik Savezne vlade. Na svim izborima za saveznu Narodnu skupštinu biran je za narodnog poslanika. Na partijskim kongresima, Petom (1948) i Šestom (1952), ponovo je biran za člana Politbiroa, odnosno člana Izvršnog komiteta CK Saveza komunista Jugoslavije.
Od 1956. godine postaje potpredsednik Saveznog izvršnog veća i predsednik Odbora za unutrašnju politiku, član Sekretarijata Izvršnog komiteta CK SKJ, član CK Saveza komunista Srbije, član Predsedništva Saveznog odbora Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije.
Sve vreme do 1966. godine bio je šef svih policijskih i tajnih službi, zadužen za borbu protiv svih koji su smatrani protivnicima režima i države Jugoslavije.
Kada se Tito venčao sa Jovankom, 1952. godine, Aleksandar Ranković je bio Titov kum, a general Ivan Gošnjak Jovankin.
Godine 1963. je pustio u rad auto-put „Bratstvo-Jedinstvo" (auto-put E-75) koji je vodio od Slovenije preko Hrvatske i Srbije do Makedonije. Iako se zvao auto-put, dobrim delom taj put nije ispunjavao kriterijume za auto-put. No, u to vreme to je bio veliki napredak. Auto-put su gradile omladinske radne brigade iz cele SFR Jugoslavije.
Njegova uspešna aktivnost je tekla sve do 1966. godine. Navodno je Tito otkrio uređaje za prisluškivanje u svojoj rezidenciji u Užičkoj br. 15 u Beogradu, i to u svom radnom kabinetu i u sobi svoje supruge. Ko je tačno pronašao te uređaje i na koji način, takođe nikada nije obelodanjeno. Tito je odmah izvestio politički i vojni vrh da je on prisluškivan i da je za to kriva Služba državne bezbednosti (UDBA) i njen prvi čovek Aleksandar Ranković. Napravljena je odmah komisija koja će ispitati slučaj. Tako se u zemlji stvorila poznata „afera Ranković“, ili „afera prisluškivanja“. Predsednik komisije Izvršnog komiteta CK SKJ Krste Crvenkovski je saopštio da je zaista prisluškivanja maršalovog kabineta bilo. Tito je zakazao sednicu Izvršnog komiteta koja je održana 16. juna 1966. godine. Tito je na kraju sednice zakazao Brionski plenum gde će se razmrsiti „afera Ranković“. Atmosfera uoči početka Četvrtog brionskog plenuma bila je mučna i napeta. Plenum je imao zadatak da raspravlja o ozvučavanju i prisluškivanju funkcionera, zloupotrebama i deformacijama UDB-e. Članovi CK doputovali su na Brione 30. juna, da bi se plenum održao već sutradan. Okrivljeni Aleksandar Ranković se pojavio na Brionima. Pod velikim pritiskom Rankoviću je naglo pozlilo, a lekar je ustanovio blagi infarkt. Sednica Četvrtog brionskog plenuma je počela 1. jula 1966. godine u hotelu „Istra“ na Brionima.
Aleksandar Ranković je već ranije podneo ostavku na funkciju člana CK SKJ i Izvršnog komiteta. Sednicu je otvorio Tito, da bi se posle pročitao zvanični izveštaj Istražne komisije u slučaju Rankovića. Ranković je govorio vrlo malo. Delovao je konfuzno, zbunjeno i nije se branio. Ostao je veran svojoj Partiji, i pored toga što je izdavala njegove ideale. Posle iscrpne rasprave, plenum je doneo odluku „da se odmah priđe reorganizaciji organa državne bezbednosti kako bi se ona prilagodila nastalim promenama u celokupnom društvu i sistemu samoupravljanja, da se Svetislav Stefanović Ćeća, ministar unutrašnjih poslova SR Srbije, isključi iz CK SKJ i da se razreši dužnosti člana Saveznog izvršnog veća, da se prihvati ostavka Aleksandra Rankovića na funkciju člana CK SKJ i Izvršnog komiteta CK i prihvati da podnese ostavku Saveznoj skupštini na funkciju potpredsednika Republike, jer je njegova politička odgovornost za rad organa državne bezbednosti takva da na ovim funkcijama više ne može ostati“.
Nešto kasnije, na sednici CK SK Srbije 15. septembra 1966. godine, na predlog Spasenije Cane Babović, iste one koja ga je 1941. spašavala iz bolnice, plenum je odlučio da predloži Centralnom komitetu SKJ da Aleksandra Rankovića isključi iz Saveza komunista. Aleksandar Ranković je početkom oktobra 1966. godine isključen i iz Saveza komunista Jugoslavije.
Posle Brionskog plenuma nastupila je "čistka" (smena, prevremeno penzionisanje, pa i hapšenje) ljudi za koje se sumnjalo da su simpatizeri Rankovića. Tako su u istoriju otišli: Svetislav Stefanović Ćeća, Vojin Lukić, Slobodan Krstić, general Milan Žeželj, general Miloje Milojević i mnogi drugi simpatizeri Rankovića. Najviše se "čistka" odnosila na službenike srpske nacionalnosti, te se razne službe bezbednosti, koje je objedinjavao Ranković, godinama nisu povratile od te akcije.
Posle Brionskog plenuma Aleksandar Ranković se definitivno povukao iz javnog života. Živeći daleko od nekadašnjih drugova u svojoj vili u Dubrovniku, posvetio se svojim „dnevničkim zabeleškama“, koje su posle njegove smrti bile objavljene. Zbog lošeg zdravstvenog stanja Rankoviću je preporučen oporavak na moru.
U noći između 18 i 19. avgusta 1983. godine, Rankoviću je naglo pozlilo. Nalazio se na hotelskoj terasi kada je imao novi srčani udar. Kada je doktor stigao posle ponoći, konstatovao je trenutnu smrt.
Kada se dočulo za Lekinu smrt, mnoštvo naroda je počeo da se okuplja oko njegove rodne kuće u Draževcima. Prvobitno je bilo planirano da se sahrana obavi na ovom mestu po prenosu kovčega iz Dubrovnika u Beograd. Tome se energično suprotstavio general Sreten Kostić i rekao je da je Rankoviću mesto u "Aleji velikana" na Novom groblju u Beogradu. Na sahrani Aleksandra Rankovića spontano je prisustvovalo oko 100.000 ljudi, što govori o njegovom ugledu i popularnosti.
Posle tragične smrti svoje prve žene Anđe Ranković (1909—1942), sa kojom je dobio sina Miroslava-Miću, oženio se sa Vladislavom Slavkom Ranković (1920—2008), i sa njom dobio još jednog sina, Slobodana. Njegova unuka Anja Ranković je ugledni novinar i voditelj na televiziji.
Aleksandar Ranković je odlikovan ordenima:
Nosilac je Partizanske spomenice 1941. godine. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 4. jula 1945. godine.
 |
Segment isključivo posvećen Narodnooslobodilačkoj borbi. |
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
