Ум
спој когнитивних функција које омогућују свест, размишљање, перцепцију и расуђивање код људи / From Wikipedia, the free encyclopedia
Ум (санскрт: mano, грчки: νoῦς, латински: mens или intellectus) је људска способност мишљења, поимања, разумевања и умећа.[3][4] У ширем значењу, ум је скуп људских духовних моћи, па чак превазилази искључиво људску способност; ум је и оно што конституише поредак ствари у свету. Ум означава човекову вишу духовну способност која се не односи на узрочно-последичну, разумску спознају, него на појмове и категорије, на спознају вредности, на универзалну повезаност ствари и сврховитост која је садржана у тим везама.[5] У својем изворном грчком значењу, ум је опште начело уређења света.[5] Ум синтетички прерађује и повезује чулне податке које му пружа разум, па је у том смислу извор теоријских (логичких, метафизичких, религиозних) и практичних (техничких, етичких, друштвених и правних) идеја. Под објективним умом подразумева се укупност делатне духовне моћи и њених творевина, док се субјективни ум приписује индивидуално-свесној егзистенцији.[5]
У филозофији се обично разликује умска и разумска спознаја, прва усмерена целини схватања бића, друга разумевању његових облика.[6] По Канту, ум је највиша спознајна моћ, укупност свих спознаја на теоријском ("чисти ум") или етичком ("практични ум") подручју. “Чисти ум” је највиши облик теоријске спознајне моћи, док је “практички ум” везан уз етичко расуђивање (делање). Чисти ум је упућен на битак, а практични је одређен потребом.[5] У обичном говору ум је синоним за мудрост, па се за мудрог човека каже да је уман. Ум се такође сматра одликом ментално здравог човека, која га разликује од ментално оболелог, за кога се каже да је „пореметио умом“ или „сишао с ума“. Грана филозофије која има ум за свој предмет је филозофија ума.
Једно отворено питање у вези са природом ума јесте проблем ума и тела, који обухвата истраживање релације ума са физичким мозгом и нервним системом.[7] Погледи из времена пре развоја науке су обухватали дуализам и идеализам, који на неки начин сматрају ум нематеријалним.[7] Модерни ставови су центрирани око физикализма[8] и функционализма,[9] који сматрају да је ум приближно идентичан са мозгом или да се може редуковати на физичке феномене као што су неуронске активности.[10] Једно друго питање се односи на типове бића који имају способност поседовања ума. На пример, да ли је ум ексклузивно људска карактеристика, да ли га поседују само неке или све животиње, или сва жива бића, да ли је то карактеристика која се уопште може строго дефинисати, или је то можда исто тако својство неких типова машина које су направили људи. Шта год да је његова природа, постоји општа сагласност да је ум оно што омогућава бићима да имају субјективну свесност и интенционалност према њиховој околини, да опажајају и одговарају на стимулусе путем неке врсте агенса, и да имају свест, укључујући размишљање и осећање.
Концепт ума су разумеле на много различитих начина многе различите културне и верске традиције. Неки виде ум као особину која је ексклузивна за људе, док други приписују својства ума неживим ентитетима (нпр. панпсихизам[11][12] и анимизам[13][14][15][16]), животињама и божанствима. Неке од најранијих забележених спекулација повезују ум (који се понекад сматра идентичним са душом или духом) са теоријама које се баве животом након смрти, и космолошким и природним уређењем, на пример у доктринама Заратустре, Буде, Платона, Аристотела, и других древних грчких, индијских и, касније, исламских и средњовековних европских филозофа.
Међу важне филозофе ума се убрајају Платон, Декарт, Лајбниц, Лок, Беркли, Хјум, Кант, Хегел, Шопенхауер, Серл, Денет, Фодор, Нагел, и Чалмерс.[17] Психолози као што су Фројд и Џејмс, и информатичари као што су Тјуринг и Патнам развили су утицајне теорије о природи ума. Могућност вештачких умова се истражује у пољу вештачке интелигенције, које је блиско сродно са кибернетиком и информационом теоријом у разумевању начина на који је обрада информација помоћу небиолошких машина упоредива са или различита од менталних феномена у људском уму. Ум се исто тако разматра као струја свести, где се осећајни утисци и ментални феномени стално мењају.[18][19]