Свест
стање или квалитет осећаја или свести о унутрашњем или спољашњем постојању / From Wikipedia, the free encyclopedia
Свест је свеукупност доживљаја и психичких процеса у појединцу (лична свест) или друштвеној заједници (друштвена свест).[1][2] Уопштено, означава стање будности и реактивности на догађања у околини, насупрот стању спавања и несвести.[3] Међутим, недостатак дефиниција довео је до миленијума анализа, објашњења и дебата филозофа, теолога, лингвиста и научника. Мишљења се разликују о томе шта тачно треба проучавати или чак сматрати свешћу. У неким објашњењима, то је синоним за ум, ау другим временима, аспект ума. У прошлости је то био нечији „унутрашњи живот“, свет интроспекције, приватне мисли, маште и воље.[4] Данас често укључује било коју врсту сазнања, искуства, осећања или перцепције. То може бити свест, свест о свести или самосвест или се стално мења или не.[5][6] Различити распон истраживања, појмова и спекулација изазива радозналост да ли се постављају права питања.[7]
У психологији, свест је у најопштијем значењу свеукупност властитих психичких доживљаја (осети, опажаји, сећања, мишљење, представе, асоцијације, осећања, потребе и сл.) које смо у стању непосредно да опазимо самопосматрањем и релативно јасно опишемо или на други начин изразимо.[8] У психолошком смислу свест је исто што и доживљавање уопште, свеукупност психичких процеса, субјективни живот појединца и његова самоопажања.[2]
У социологији, свест је систем уверења, представа, ставова, вредности и знања, настао под утицајем традиције и друштвено-културних чинилаца, који припада једном колективу, друштву или друштвеном слоју (друштвена свест, класна свест, национална свест). Дефинише се и као психичка стварност која обухвата садржај чулних података и опажаја. Представља стечена знања и навике, усвојене вредности, ставове и уверења грађана о некој појави.
У филозофији, свест је знање о непосредном доживљају себе, стање непосредног спознавања. Један је од основних онтолошких проблема, јер истражује однос између битка и свести (материјалног и психичког, стварног и духовног).[2] У спознајној теорији свест је основа рефлексије и усмереност на садржаје спознавања.[2]
У пренесеном смислу свест је спознајна или морална сигурност у одређивању неког предмета, друштвене збиље или самог себе.[2]