Стано Радоњић са Његуша познат још под именом Станиша Попов, био је Радоњића-Станишића предак. Станиша Попов помиње се најприје 1682. године у натпису на митри у ризници на Цетињу, где се каже: „да је митра скована трудом и платом Станише Попова, од васи Његуша“ поменуте године или у преводу: Митра је сачињена трудом и новцем Станише Попова, и од свих Његуша.[1]
Зна се поуздано, да је поп Станиша Попов био уједно и војвода и да је послије постао сердар. То је сердарство било послије наследно и у његову потомству сердар и поп Вук (код владике Василија: „Волк“) Радонић, који се помиње као савременик владике Данила, био је један од његових синова, а „сердар Станиша Радонић“, који се именује у једном запису из 1748. године, био је један од унука Станише Попова.[2]
У народној песми о догађајима из времена око 1719. године, помињу се Станишићи: „Станишића кула“ и „Станишића Вуче“). Огранак Станишића су Гувернадуровићи,[3] који су се прозвали тако по гувернадурима Станиславу Радоњићу (сину сердара поп-Вука Станишина Радоњића) и синовима његовим, најприје Вукајлу Радоњићу, а затим Јовану Радоњићу, чији је син Вуколај Радоњић био такође гувернадур до 1832. године.
Писани трагови
Војводу, сердара Станишу (Стана) Радоњића је 1718. године општаство (народ) црногорско поставило за врховног сердара. За њим сина његова Вукосава, па онда другог сина Вукосављевог Станише Вуколаја, а послије Вуколаја његова сина Станислава (први од Радоњића који је постављен за црногорског гувернадура). По сердару Станиши Радоњићу, чланови породице Радоњић негда се зову и Станишићи, као што на пр. митрополит Василије у једној својој представци од 27. новембра 1757, зове Станислава Радоњића - Стано Станишић, који је био унук „врховног Сердара“ Станише Радоњића.
Сердар Станиша је имао четири сина: кнез сердара Вукосава, кнез сердара Вуколаја, кнез сердара попа Јову (Јоко Станишић) и кнез Марка. (Сердар поп Јоко се помиње у једном извјештају главног далматинског провидура Долфија из 1739. године „... Други од тих сердара (т.ј. Јоко Станишић) човјек је оштроуман и вриједан, и потчинио је свом утицају највећи дио главара тако, да управо он влада Црногорцима, и то деспотски“.)
Син Станов, Вукосав (Вук Станишић) помиње се и у пјесми "Вук Станишић и Бег Љубовић", о којој се држи да пева догађаје из времена 1719. године, Ружица ћерка кнеза Николе, од Грахова, која је била примила прстен од Станишића Вука, враћа веренику прстен и прима други од бега Љубовића:
О, Ружице, кнежева ђевојко! „О ли, цуро, мене послушати: „Тако тебе добра срећа била, „Немо узет од Његуша Вука, „Е ти дајем турску вјеру тврду: „Ако узмеш Станишића Вука, „Одвешће те у племе Његуше...То се чуло ломној Гори Црној; На Његуше, мјесту господскоме, На бијелу Станишића кулу; То зачуо Станишића Вуче, Како чуо на ноге скочио, А на млађе вику учинио: „Хитро, слуге, на ноге устајте! И дебела коња наредише, Ма ни Вуче не сједи залуду, Но се спреми на бијелу кулу, На се меће господско ођело;"...
Препис приложничког натписа на (десној) пријестолној икони „Исус Христос са апостолима“ у цркви Св. Госпође на Његушима, 76,5 х 113cm, рад Максима Тујковића из 1720. године који гласи: „Сију икону писаше синови Станише Попова: Вукосав, поп Вуко, Иово и Марко, да (душу) почившима (покојнима) оцу Станиши и мајци Стани... Бог да их прости“. Овде се, дакле ради о синовима попа Станише Радоњића, од којих је поп Вуко отац каснијега црногорскога гувернадура Станислава или Стана који се спомиње у приложничком натпису сликара Рафаила Димитријевића из 1756. године у истој цркви и на истом иконостасу. Поп Станиша попов је иначе син попа Вучете Радоњинога, а брат попа Николе - Жутога и Рада. Управо од ова три брата - попа Станише, попа Николе Жутога и Рада, Радоњићи се дијеле на Станишиће-Гувернадуровиће, Жутковиће и Радовиће.
Иначе овај, умјетнички изузетно вриједни иконостас цркве Св. Госпођа на Његушима Рајичевићи, која је и тада била саборна црква свих Његуша, средином осамдесетих година прошлога вијека је замијењен новим. Посљедњи материјални траг гувернадура Радоњића (изузимајући у архивима сачувану преписку и то не сву) је уништен.
Уједном запису такође налазимо: „Стано је син попа Вучете, а унук Радоњин по коме ова породица носи презиме Радоњић. Поменути Радоња је био ожењен са ћерком ћерке краљице Јелене “.