Василије Петровић Његош
владика и митрополит црногорски и књижевник From Wikipedia, the free encyclopedia
Василије III Петровић Његош (Његуши, 1709 — Санкт Петербург, 10. март 1766) био је владика и митрополит црногорски[1] (1750—1766). Владао је заједно са стрицем Савом Петровићем од 1750. до 1766. године. Писац је прве домаће историје Црне Горе.[2]
 | Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
| Василије III Петровић Његош | |
|---|---|
 Василије Петровић | |
| Датум рођења | 1709. |
| Место рођења | Његуши, Црна Гора |
| Датум смрти | 10. март 1766. (56/57 год.) |
| Место смрти | Петроград, Руска Империја |
| Митрополит скендеријски и приморски Црне Горе | |
| Године | (1750–1766) |
| Претходник | Сава Петровић Његош (1735 — 1750) |
| Наследник | Сава Петровић Његош (1766 — 1781) |
Биографија
На предлог митрополита Саве, хиротонисан је 1750. године од српског патријарха Атанасија II и од тада је учествовао у вођењу црквених и народних послова. Већ 15. марта 1750. године послао га је патријарх у Русију да скупља милостињу.[3] И раније као архимандрит ишао је у сличну мисију; био је у Аустрији да поврати свете реликвије које је однео тамо српски патријарх Арсеније Чарнојевић. Одржавао је блиске везе са царском Русијом и одиграо значајну улогу у обнови српске државе.
Представници црногорско-османске комисије, у којој су били и владика Василије и требињски капетан Хамза као представник османске власти су 10. јула 1761. утврдили су мир између херцеговачких и црногорских нахија орочен на најмање три године. Договором је била загарантована слобода кретања у оба смјера Црногорцима у нахијама под османском влашћу и султанових поданика у Црној Гори.
Када је руски цар Петар Велики послао генерала Милорадовића у Црну Гору, задарска Архибискупска курија пише Млетачком Сенату, да су Цетињске Владике узурпирале права Династије Црнојевића, проглашавајући се Господарима Црне Горе, па да владика Василије пружа једну руку на Далмацију, а другу на Арбанију, имајући иза леђа Русију.[4]
Умро је 10. марта 1766. године у Петрограду [5] где је и сахрањен.[6] Патријарх Василије Јовановић-Бркић је умро 10. фебруара 1772. године, исто у Петрограду и сутрадан је сахрањен у Благовештенској цркви, поред гроба Василија Петровића Његоша.[7]
Дела
- Кратка историја Црне Горе (Кратка историја о Черној Гори) - Москва 1754.
- Похвала Немањи
Поред наведених познато је да је Василије написао још две кратке црногорске историје које су остале у рукопису. Такође, у историји књижевности је прихваћено мишљење да и његова преписка има извесну литерарну вредност.[8]
Види још
Референце
Литература
Спољашње везе
Wikiwand - on
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.