Сикизам
From Wikipedia, the free encyclopedia
Сикизам (од енгл. , панџ. , транслит. , панџ. , транслит. — „ученик”)[1][2] је монотелитичка[3][4] монотеистичка религија, која води порекло из панџабског региона Индијског потконтинента са краја 15. века.[5][6] Ово је једна од најмлађих светских религија, и пета по броју следбеника. Основ сикизма је веровање у једног Бога заснованог на учењима десет гуруа која су сакупљена у светој књизи Сика гуруа Грант Сахиба.[7][8][9] У сикизму се примећује комбинација монотеистичких елемената из ислама са хиндуским традицијама.[7][8][9]
Број Сика у свету се тренутно процењује на око 25 милиона, по чему је сикизам пета религија на свету. Око 20 милиона Сика живи у Индији, пре свега у северној провинцији Панџаб.[10][11] Иако Панџаб захвата и један део Пакистана, велика већина Сика се након раздвајања Индије и Пакистана 1947. године преселила у Индију.[5][12] У Уједињеном Краљевству, САД и Канади постоје многобројне заједнице Сика. Осим тога, у Малезији и Сингапуру постоји бројна мањина Сика. Панџаби језик, који се пише гурмуки писмом, у знатној мери је везан за сикизам.
Након избора у Индији 2004. године, др Манмохан Синг је постао први Сик који је постао премијер Индије. То је први пут у историји модерне Индије да ову позицију заузима неко ко није хиндус.
Сикизам је базиран на духовном учењу гуруа Нанака, првог гуруа (1469–1539),[13] и девет гуруа Сика који су му следили. Десети гуру, Гобинд Синг, именовао је свето писмо Сика гуру Грант Сахиб својим наследником, чиме је окончана линија људских гуруа и свето писмо је постало вечни, религиозно духовни водич Сика.[14][15][16] Сикизам одбацује тврдње да било која специфична верска традиција има монопол над апсолутном истином.[17][18]
Свето писмо Сика почиње са ик онкаром (ੴ), његовим Мул Мантаром и фундаменталном молитвом о једном врховном бићу (Богу).[19][20] Сикизам наглашава симран (медитацију о речима гуруа Гранта Сахиба), што може да буде музички изражено кроз киртан или интерно путем нам јапоа (понављања божјег имена) као начина да се осети божје присуство. Сикизам учи следбенике да трансформишу „Пет Лопова” (пожуду, бес, похлепу, приврженост и его). Секуларни живот се сматра преплетеним са духовним животом.[21] Гуру Нанак је учио да живљење „активног, креативног и практичног живота” испуњеног „истинитошћу, верношћу, самоконтролом и чистотом” је изнад метафизичке истине, и да је идеални човек онај који „успостави јединство са Богом, знајући његову вољу, спроводећи ту његову вољу”.[22] Гуру Харгобинд, шести гуру Сика, успоставио је да су политичко/темпорално (Мири) и духовно (Пири) царство узајамно коегзистирајући.[23]
Сикизам је еволуирао у време религиозног прогона. Два гуруа Сика – гуру Арјан (14. април 1563—25. мај 1605.) и гуру Тег Бахадур (12. април 1621—19. децембар 1675.), били су мучени и погубљени по команди могулских владара након што су одбили да се конвертују у ислам.[24][25] Прогон Сика је подстакао оснивање Калсе као реда за заштиту слободе свести и вероисповести,[24][26] са својствима „” – светих војника.[27][28] Калсу је основао задњи гуру Сика, гуру Гобинд Синг.