Чланство у племству је историјски било признато од монарха или владе. Без обзира на то, стицање довољне моћи, богатства, војне моћи или краљевске наклоности повремено је омогућавало обичним људима да се успну у племство.[2]
Племство је нудило заштиту у замену за услугуФранцуски аристократи, око 1774
Израз потиче од латинског nobilitas, апстрактне именице придева nobilis („племенит, али и секундарно познат, познат, запажен“).[3] У старом римском друштву, nobiles је настао као неформална ознака за политичку владајућу класу која је имала савезничке интересе, укључујући патрицијске и плебејске породице (gentes) са претком који је у својим дужностима дошао до конзулског рагна (погледајте novus homo, „нови човек”).
У савременој употреби, „племство“ се примењује на највишу друштвену класу у предмодерним друштвима.[4] У феудалном систему (у Европи и другде), племство је углавном било оно које је држало феуд, често земљу или дужност, под подаништвом, тј. у замену за верност и разне, углавном војне, услуге сизерену, који би могао бити племић вишег ранга или монарх. То се брзо почело посматрати као наследна каста, понекад повезана са правом на ношење наследне титуле и, на пример у предреволуционарној Француској, уживањем фискалних и других привилегија.
Док је племићки статус раније додељивао значајне привилегије у већини јурисдикција, до 21. века постао је у великој мери почасно достојанство у већини друштава,[5] иако неке, преостале привилегије и даље могу бити легално очуване (нпр. у Холандији, Шпанији, Великој Британији) и неке азијске, пацифичке и афричке културе настављају да придају повећи значај формалном наследном чину или титули.
ГрофКарл Роберт Манерхајм (1835–1914), фински аристократа, бизнисмен и отац баронаК. Г. Е. Манерхајма, маршла Финске
„Аристократа” и „аристократија”, у савременој употреби, колоквијално и широко се односе на особе које наслеђују повишени друштвени статус, било због припадања (раније) званичном племству или надмоћној вишој класи.
Плава крв је енглески идиом забележен од 1811. године у Годишњем регистру[6] и 1834. године[7] за племенито рођење или порекло; познат је и као превод шпанске фразе , која је описивала шпанску краљевску породицу и високо племство за које се тврдило да су визиготског порекла,[8] за разлику од Маврa.[9] Идиом потиче из античких и средњовековних друштава Европе и разликује горњу класу (чије су површинске вене изгледале плаве кроз непрепланулу кожу) од тадашње радничке класе. Потоњи су се углавном састојали од пољопривредних сељака који су већину свог времена проводили радећи на отвореном и тако имали препланулу кожу, кроз коју су површинске вене мање видљиве.
Роберт Лејси објашњава генезу концепта плаве крви:
Шпанци су дали свету идеју да крв аристократа није црвена већ плава. Шпанско племство почело је да се обликује око деветог века на класичан војнички начин, заузимајући земљу као ратници на коњима. Они су наставили тај процес више од пет стотина година, одузимајући делове полуострва од његових маварских окупатора, а један племић би демонстрирао свој педигре тако што би подигао руку којом држи мач, како би приказао филигран плавокрвних вена испод своје бледе коже - доказ да његово рођење није контаминирао тамнопути непријатељ.[10]
Lukowski, Jerzy (2003). Hall, Lesley; Lilley, Keith D.; MacMaster, Neil; Spellman, W. M.; Waite, Gary K.; Webb, Diana, ур. The European Nobility in the Eighteenth Century(PDF). Palgrave Macmillan. стр.243. ISBN0-333-74440-3. Архивирано из оригинала(PDF) 15. 09. 2018. г. Приступљено 25. 09. 2021— преко Zaccheus Onumba Dibiaezue Memorial Libraries.
„The annual register. v.51 1809.”. HathiTrust (на језику: енглески). стр.813. Приступљено 2020-09-15. „The nobility of Valencia..are, by themselves, divided into three classes, blue blood, red blood, and yellow blood. Blue blood is confined to families who have been made grandees.”
„Helen, by Maria Edgeworth”. www.gutenberg.org. Приступљено 2020-09-15. „One in particular, from Spain, of high rank and birth, of the sangre azul, the blue blood, who have the privilege of the silken cord if they should come to be hanged.”
Cossen, William S. "Blood, honor, reform, and God: anti-dueling associations and moral reform in the Old South." American Nineteenth Century History 19.1 (2018): 23–45.
d'Iribarne, Philippe. The Logic of Honor: National Traditions and Corporate Management. Welcome Rain Publishers, 2003. 978-1-56649-182-2.
Hauser, Marc. Moral Minds: How nature designed our universal sense of right and wrong. New York: Ecco Press, 2006. 978-0-06-078070-8.
Hein, David. "Rethinking Honor". Journal of Thought 17.1 (Spring 1982): 3–6.
Risjord, Norman K. (1961). „1812: Conservatives, War Hawks and the Nation's Honor”. William and Mary Quarterly: A Magazine of Early American History. 1961 (2): 196—210. JSTOR1918543. doi:10.2307/1918543.
Bradford Perkins, The causes of the War of 1812: National honor or national interest? (1962).
Spencer Tucker, Injured Honor: The Chesapeake-Leopard Affair, June 22, 1807 (Naval Institute Press, 1996)
Barlow, William; Powell, David O. (1978). „Congressman Ezekiel Bacon of Massachusetts and the Coming of the War of 1812”. Historical Journal of Massachusetts. 6 (2): 28.
