Питка вода
From Wikipedia, the free encyclopedia
Питка вода, позната и као пијаћа вода или вода за пиће, вода је која је довољно сигурна за пиће или за припрему хране. Глобално, 2012. године, 89% људи је имало приступ води за пиће.[1] Око 4 милијарде има приступ води из чесме, док остале 2,3 милијарде има приступ изворима или јавним чесмама.[1] Око 1,8 милијарди људи још увијек користи несигурну воду која може бити контаминирана изметом.[1] Ово може резултирати упалним обољењима дигестивног тракта као што је колера или тифус.[1] Вода је неопходна за живот. Количина воде потребне за пиће је промјенљива.[2] Зависи од физичке активности, старости, здравствених проблемима, као и услова средине.[3][4] Вода чини око 60% укупне тежине мушкарца и око 50% тежине жене.[5] Новорођенчад имају 70—80% воде, док она старија имају око 45%.[6]
![Thumb image](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/3/3e/H2O_%28water_molecule%29.jpg/320px-H2O_%28water_molecule%29.jpg)
![Thumb image](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/a/ae/Drinking_water.jpg/250px-Drinking_water.jpg)
Вода је у природи јако распрострањена, покрива око три четвртине Земљине површине. Укупна запремина воде на Земљиној површини износи 1 360 000 000 km³, и то 98 процената у океанима и морима, 1.96 процената у ледницима и снегу и 0.04 процената у рекама, језерима, подземној и атмосферској води. Према томе, за човека је ова последња ставка (0.04 процената) најважнија, а њој одговара укупна количина слатке воде на Земљи 544 000 km³. Потпуно чиста вода не налази се у природи; најчистија је атмосферска вода (природно дестилована вода), мада и она садржи, поред честица прашине и следеће састојке: угљен-диоксид, амонијум-нитрат, водоник-пероксид, микроорганизме итд. pH вредност кишнице је око 5,7 (због угљене киселине), али може бити и мања (3,5-5), у зависности од оксида у ваздуху који су растворни у води (на пример SO2).
Пролазећи кроз разне слојеве Земљине коре, вода раствара многе супстанце; зато се у речној, бунарској и изворској води налази око 0.01 – 0.2 чврстих супстанци, највећим делом калцијумових и магнезијумових једињења. Морска вода садржи око 3.6 процената растворених супстанци, од чега на кухињску со отпада највећи део. Природне воде које садрже већу количину калцијумових и магнезијумових једињења, зову се тврде воде, за разлику од меких вода, које садрже малу количину поменутих једињења. Тврде воде су незгодне за употребу, у њима се тешко пере, нису погодне за кување намирница, не смејуу да се употребе за парне котлове, јер се на њиховим зидовима ствара каменац, итд. Оне изворске воде које садрже у себи већу количину растворених неких чврстих и гасовитих супстанци, које не садржи обична вода, могу да се употребе за лечење разних обољења. Такве воде зову се минералне воде Према супстанцама које се у њима налазе растворене, деле се на слане (oд NaCl), горке (од магнезијумових соли), киселе (од угљен-оксида), гвожђевите (од растворених соли гвожђа) итд.
Вода за пиће мора да буде чиста, без бактерија, да има температуру од 12 – 15 °C и да је свежег укуса, који једним делом долази од раствореног угљен-диоксида и кисеоника, а делом од растворених чврстих супстанци. Пошто већа насеља и градови не могу да се обезбеде изворском водом, људи су приморани да употребљавају речну или језерску воду. Да би ова вода била употребљива за пиће, мора да се очисти механички и хемијски. Несумњиво најважнији од свих оксида, а можда и најважнија од свих једињења уопште јесте вода.[7] Молекул воде је угловни молекул са углом 104.5 степени између две OH везе. Због велике разлике у електронегативности између водоника и кисеоника, молекул воде је изразито диполног карактера што је приказано на слици 1. Тиме позитиван крај једног молекула привлачи негативан крај другог, што посредством водоничних веза доводи до асоцијације молекула и у течном и у чврстом агрегатном стању. Физичке особине воде.
Око 1 до 2 милијарде људи нема безбедну воду за пиће.[8] Вода може преносити векторе болести. Више људи умире од небезбедне воде него од рата, изјавио је својевремени У.Н. генерални секретар Бан Ки-мун 2010. године.[9] Земље трећег света су највише погођене недостатком воде, поплавама и квалитетом воде. До 80 процената болести у земљама у развоју је директна последица неадекватне воде и санитарних услова.[10] Према извештају UNICEF-а и Унеска, Финска има најбољи квалитет воде за пиће на свету.[11][12][13][14]