Vodonik-peroksid

Vodonik-peroksid (₂) je plavičasto, u razblaženoj formi bezbojno, tečno jedinjenje vodonika i kiseonika. U vodenim otopinama vodonik-peroksid je slaba kiselina, koja disocira u dva stupnja. Metalni peroksidi se smatraju njegovim solima.^[6][7]

Vodonik-peroksid

Strukturna formula Model molekula
Nazivi
naziv
Drugi nazivi Dioksidan
Identifikacija
broj	7722-84-1 Н
	763
	100.028.878
broj	231-765-0
MeSH	Hydrogen+peroxide
[1][2]	784
	(>90%) (>30%)
UN broj	2015 (>60%) 2014 (20–60%) 2984 (8–20%)
Svojstva
Hemijska formula
Molarna masa
Agregatno stanje	Veoma svetla plava boja; bezbojan u rastvoru
Gustina
Tačka topljenja
Tačka ključanja
Rastvorljivost u vodi	meša se
Rastvorljivost	rastvoran u etru
Kiselost (pKa)	11.62[3]
Indeks refrakcije ()	1.34
Viskoznost	1.245  (20 °)
Dipolni moment	2.26
Termohemija
Specifični toplotni kapacitet,
Std entalpija formiranja (Δ⦵298)	-4.007
Opasnosti
Bezbednost prilikom rukovanja	ICSC 0164 (>60% soln.)
EU klasifikacija (DSD)	Oksidans (O) Korozivan (C) Štetan (Xn)
R-oznake	R5, R8, R20/22, R35
S-oznake	(S1/2), S17, S26, S28, S36/37/39, S45
NFPA 704	0 3 2 OX
Tačka paljenja	nezapaljiv
Letalna doza ili koncentracija (LD, LC):
LD50 (LD50)	1518 mg/kg 2000 mg/kg (oralno, miš)[4]
LC50 (LC50)	1418 ppm (rat, 4 hr)[4]
LCLo (LCLo)	227 ppm (miš)[4]
SAD zdravstvene granice izlaganja (NIOSH):
PEL (dozvoljivo)	TWA 1 ppm (1.4 mg/m³)[5]
REL (preporučeno)	TWA 1 ppm (1.4 mg/m³)[5]
IDLH (neposredna opasnost)	75 ppm[5]
Srodna jedinjenja
Srodna jedinjenja	voda ozon hidrazin vodonik disulfid dioksidifluorid
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 ° [77 °], 100 ).
Y verifikuj (šta je YН ?)
Reference infokutije

Istorija

Vodonik-peroksid je prvi put dobio Lui Žak Teral 1918. godine reakcijom barijum-peroksida i azotne kiseline. Dodavanje hlorovodonične kiseline, a potom i kasnije isprobana reakcija sa sumpornom kiselinom, pokazala se kao posebno dobro rešenje jer se prilikom takve reakcije izdvaja barijum-sulfat.

Dobijanje

Pre se vodonik-peroksid dobijao uglavnom elektrolizom sumporne kiseline:

${\displaystyle \mathrm {1)\ 2\ SO_{4}^{2-}\longrightarrow S_{2}O_{8}^{2-}+2\ e^{-}} }$

${\displaystyle \mathrm {2)\ S_{2}O_{8}^{2-}+2\ H_{2}O\longrightarrow H_{2}O_{2}+2\ HSO_{4}^{-}} }$

U laboratorijskim uslovima se dobija reakcijom peroksida sa kiselinama. Istorijski važan reagens je barijum-peroksid, koji reaguje u rastvoru sumporne kiseline gradeći vodonik-peroksid i barijum-sulfat:

${\displaystyle \mathrm {BaO_{2}+2\ H^{+}+SO_{4}^{2-}\longrightarrow H_{2}O_{2}+BaSO_{4}} }$

• Δ_fH⁰_gas: −136,11 kJ/mol
• Δ_fH⁰_liq: −188 kJ/mol
• Δ_fH⁰_sol: −200 kJ/mol

Vidi još

• Natrijum perkarbonat

Reference

1.  уреди
2. Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
3. Pradyot Patnaik (2002). Handbook of Inorganic Chemicals. McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-049439-8.}-
4. „Hydrogen peroxide”. Immediately Dangerous to Life and Health. National Institute for Occupational Safety and Health (NIOSH).
5. Džepni vodič hemijskih hazarda 0335
6. Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.
7. Holleman A. F.; Wiberg E. (2001). Inorganic Chemistry (1st изд.). San Diego: Academic Press. ISBN 0-12-352651-5.

Spoljašnje veze

• Portal Hemija