Кинематика
From Wikipedia, the free encyclopedia
Кинематика (франц. cinématique, према грч. ϰίνημα, генитив ϰıνηματος: кретање) део је класичне механике која проучава кретања механичких објеката, не узимајући у обзир њихову материјалност, као ни узроке који условљавају та кретања.[1][2][3] Кинематика, као поље изучавања, често се назива „геометријом кретања” и повремено је виђена као грана математике.[4][5][6] Назив је 1834. увео Андре-Мари Ампер. Кретање тачке или честице у простору, то јест њена путања, брзина и убрзање, потпуно је одређено ако је позната промена њене три координате положаја у времену. Кретање крутога тела одређено је познавањем кретања једне тачке тела и промене орентације тела према координатним осима у времену. Кинематика механизама проучава кретање саставних делова механизама, независно од узрока кретања.[7]
Као засебан део теоријске механике кинематика се издвојила у првој половини 19. века јер се показало да је у многим проблемима у теоријској механици значајно проучити геометријска својства кретања посматраног објекта, не узимајући у обзир његову тежину, структуру, као ни силе које су узрок тог кретања. Због тога се кинематика назива и геометрија кретања. На исти начин, статика се може назвати геометрија сила. Модел тела које се проучава у кинематици, као и у статици, је круто тело и представља тело које не мења свој геометријски облик и запремину (не деформише се) при дејству других тела на њега.