From Wikipedia, the free encyclopedia
Дубровачка књижевност обухвата све облике књижевног стваралаштва који су настали у граду Дубровнику и на ширем подручју некадашње Дубровачке републике у периоду од средњег века до савременог доба. На тим просторима, књижевно стваралаштво се током векова развијало на неколико језика (латински, италијански, српски, хрватски), а такође и на неколико писама (ћирилица, глагољица, латиница). Захваљујући тој разноврсности, дубровачка књижевност представља једну од најдрагоценијих регионалних целина у оквирима јужнословенске књижевности, те се стога сматра саставним делом како српске и хрватске, тако и шире регионалне далматинске књижевности.[1][2][3]
Историја дубровачке књижевности може се условно поделити на неколико развојних и стилских епоха, односно периода: средњовековни, хуманистичко-ренесансни, барокни, просветитељски, романтичарски и савремени.
Услед оскудности извора, најранији (средњовековни) период развоја дубровачке књижевности познат је на основу малог броја сачуваних дела, првенствено песничких. У потоњем периоду од краја 15. до почетка 17. века, дубровачка књижевност израста у један од највиших домета књижевности хуманизма и ренесансе на јужнословенским просторима. Стварана је не само на латинском и италијанском, већ и на локалном дубровачком књижевном језику који је у основи штокавско источнохерцеговачки дијалекат (и)јекавског изговора са чакавизмима и икавизмима (којих није било у свакодневном говору)[4] преузетим из суседних далматинских говора и романским позајмљеницама из далматског (којим се користио романски део становништва) и италијанског (тосканског) језика. Као најстарије дело ренесансе у Дубровнику узимају се три стиха која је 1421. године на празној страни „Царинског статута“, ћирилицом записао Џонко Каличевић.[4] Крајем XV века јављају се петраркисти Шишко Менчетић са канцонијером у коме има више од 500 песама и Џоре Држић. Након њих се почињу да стварају Мавро Ветрановић, Никола Наљешковић и Марин Држић, а потом у другој половини XVI века Динко Рањина, Динко Златарић и Андрија Чубрановић. Крајем XVI и почетком XVII века јавља се барок у дубровачкој књижевности који свој врхунац достиже у делима Ивана Џива Гундулића, Џива Бунића и Џона Палмотића. Игњат Ђурђевић и његово дело „Уздаси Мандолијене покорнице“ из 1728. године представљају њен последњи велики домет. Еп „Осман“ Ивана Гундулића представља најзначајније дело дубровачке књижевности и најуспелији словенски барокни еп,[4] а од значајних дела свакако треба поменути и комедију Марина Држића „Дундо Мароје“. Вук Стефановић Караџић је два елемента дубровачког књижевног језика (чување гласа х и дентала д и т иза је насталог од кратког гласа јат) који су се у већини других средина изгубили, унео 1836. и 1839. године у своју језичку реформу. У данашњој науци постоји спорење око тога да ли дубровачку књижевност треба сврстати у српску или хрватску књижевност (у зависности од тога да ли се дубровачки говор сматра делом српског или хрватског језика) или је она нешто између њих.
Сами Дубровчани су свој говор називали српским (), дубровачким, нашким, словинским, илирским, а у неколико случајева хрватским.[4] У писању су коришћени глагољица и ћирилица, а од XV века и латиница која је касније у потпуности потиснула прва два писма. Поред употребе за кореспонденцију са владарима широм Балкана, ћирилица је коришћена и у самом Дубровнику, како међу становништвом, тако и међу католичким клером (на једном молитвенику из 1512. године стоји да је исписан „српским писмом и језиком“, а треба поменути зборник побожних текстова Либро од мнозијех разлога из 1520. године).[4]
(Натко Нодило, историчар)[5]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.