Ијекавски изговор

Ијекавски или јекавски изговор (такође ијекавица или јекавица, ијекавштина или јекавштина) је један од изговора српског, односно језичких стандарда произашлих из некадашње српскохрватске језичке норме.

Ијекавски^[1]говор је први који је прихваћен у српском књижевном језику. Од преостала два, у књижевни језик је ушао још екавски, док то није случај са икавским изговором.

Народни говори који користе ијекавски изговор су говори Црне Горе, говори западне и југозападне Србије, као и већина говора у Босни и Херцеговини и Хрватској.

Ијекавски изговор има најдужу традицију у српском језику. Овим изговором је писан велики дио српске народне књижевности.

Ијекавским изговором старосрпски глас јат замјењује се на четири начина:

1. са ије на дугим слоговима и послијеакценатским дужинама (млијеко, вријеме, дијете) - изузеци: сјенка, мјеста (ген. множ. од мјесто), вјерник, итд.;
2. са је на кратким слоговима и на кратким слоговима којима претходи глас р ако је то р на почетку ријечи или се испред њега налази самогласник (сјећање, рјечни, мјесто, дјеца);
3. са е на кратким слоговима којима претходи глас р ако се испред р налази неки сугласник (брегови, срећа);
4. са и испред самогласника и гласова ј, љ, њ, ћ и ђ (дио, пријашњи, приђашњи) - изузетак: сјео, цијел (али може да се каже и цио).

У случајевима када се јат замјењује са је, ако се испред налазе л и н, они ће јотовањем прећи у љ и њ: хљеб, њега.

У многим ијекавским говорима присутно је јекавско јотовање, гласовна промјена која није ушла у књижевни језик, а по њој се д и т испред је јотују у ђ и ћ (ђевојка, ћерати). Потпуно јекавско јотовање је кад се и с испред је јотује и пређе у меко ш (шјекира, гдје се шј изговара као један глас, умекшано ш, слично пољском слову ś и руском слову щ).

Хрватски, бошњачки и црногорски, као три преостала стандарда српскохрватског поред српског,^[2][3][4] такође користе ијекавски изговор.

Референце

1. „Ијекавица у српском језику”. Приступљено 2024-04-26.
2. Thomas, Paul-Louis; Osipov, Vladimir (2012). Grammaire du bosniaque, croate, monténégrin, serbe [Граматика бошњачког, хрватског, црногорског и српског]. Collection de grammaires de l'Institut d'études slaves ; vol. 8. Paris: Institut d'études slaves. стр. 624. ISBN 9782720404900. OCLC 805026664. Генерални сажетак.
3. Ronelle Alexander, Bosnian, Croatian, Serbian: A Grammar with Sociolinguistic Commentary (2006, The University of Wisconsin Press)
4. Bunčić, Daniel (2008). „Die (Re-)Nationalisierung der serbokroatischen Standards” [(Ре)национализација српскохрватских стандарда]. Ур.: Kempgen, Sebastian. Deutsche Beiträge zum 14. Internationalen Slavistenkongress, Ohrid, 2008. Welt der Slaven. Munich: Otto Sagner. стр. 93. OCLC 238795822.

Литература

• Ивић, Павле (1956). Дијалектологија српскохрватског језика: Увод и штокавско наречје (1. изд.). Нови Сад: Матица српска.
• Okuka, Miloš (2008). Srpski dijalekti. Zagreb: Prosvjeta.