Ву (династија Хан)
From Wikipedia, the free encyclopedia
Ву Ди,[1] Ву или цар Сјао-ву[lower-alpha 1] (кин: 孝武皇帝; пин: Xiàowǔ huángdì; 7. јун 156. п. н. е. Чанган — 29. март 87. п. н. е. Чанган) био је седми цар Кине из династије Западни Хан (141—87. п. н. е.) и највећи цар поменуте династије.[2][1]
Цар Ву из династије Хан | |
---|---|
Пуно име | Цар Сјао-ву из династије Хан |
Датум рођења | 7. јун 156. п. н. е. |
Место рођења | Чанган, Царство Хан |
Датум смрти | 29. март 87. п. н. е. (68 год.) |
Место смрти | Чанган, Царство Хан |
Гроб | Маолинг |
Религија | конфучијанство |
Супружник | Чен Ђијао, Веи Зифу, госпођа Џао |
Потомство | Џао |
Родитељи | Ђинг Ванг Џи |
Династија | Западни Хан (грана династије Хан) |
цар Кине | |
Период | 141—87. п. н. е. |
Претходник | Ђинг |
Наследник | Џао |
Економске и социјалне реформе које су спровели чланови династије Хан, у првом реду управо цар Ву, помогле су да Кина остане уједињена. Канали и реке служили су како за наводњавање тако и за саобраћај, и у том погледу Кина је била много испред Европе. Број становника врло брзо се повећавао. Трговина се стално развијала, тржнице су отваране у свим крајевима земље, па се финансијски систем убрзано развијао.[3] Доба реда и унутрашњег мира омогућило је и да се пољопривреда развија и усавршава техника обрађивања земље. Између осталог, гајио се чај, грожђе и поморанџе.[4]
Све веће благостање утицало је и на друге области живота.[3] Отварале су се школе и образовање је обухватало све већи број људи.[5] Историчари су почели да прикупљају проверене податке из кинеске историје, о династијама Шанг, Џоу и, на крају, о династији Хан.[4] Цар Ву се постарао да обнови књиге које је уништио Ћин Ши Хуанг и помогао је ширење Конфучијевог учења.[6] Цар је чврстом руком управљао Кином, што је земљи донело велике користи. Увео је монопол на руде, бар што се тиче већине која се могле наћи у Кини, као што су гвожђе, сребро, калај, али и иловача. Затим је регулисао ковање новца.[4]
Иако је намеравао да одржи вечни ред и мир, Ву је већи део своје владавине провео у ратовима и због тога постао познат као Ратнички цар.[2][1] На првом месту, био је увучен у дуги рат са варварским народом Сјонгну, који је живео на северу. Затим је освојио део Манџурије, Кореје, јужну Кину и део Индокине и отпочео ширење према средњој Азији.[4][7] У тренутку његове смрти, царство династије Хан простирало се на територији које је била велика отприлике као територија Римског царства у доба његове највеће моћи.[4] Освајањима цара Вуа, његовим опсежним административним реформама и улагањима у културу може су углавном захвалити што је династија Хан имала на источни свет јак утицај исто колико је Римско царство имало на западни.[3]