Време (метеорологија)
атмосферско стање / From Wikipedia, the free encyclopedia
Време (ијек. вријеме) је појам који означава тренутно стање атмосфере на неком простору. Просечан годишњи ток времена чини климу. Наука која се бави проучавањем времена назива се метеорологија. Ово стање се описује са низом метеоролошких елемената који су измерени метеоролошким апаратима или одређених посматрањем (нпр. температура ваздуха, став облачности, брзина и смер ветрова, киша, снег и сл.). Промене времена су узроковане ротацијом земљине лопте у првом реду. Огромне масе ваздуха и воде под утицајем ротације имају тенденцију да се крећу у правцу казаљке на сату на северној полулопти, док се на јужној ове масе крећу у супротном смеру.
Дефиницију времена је дала проф. Вера Мичета, која гласи: Време је стање атмосфере у датом тренутку на одређеном простору, а која је прихваћена у многим литературним издањима чије су основне теме метеорологија и климатологија. Време је јединствен став у атмосфери. Време је схватано обично као стање тропосфере која је човеку најближа и која га оклопљава. Општи тип стања атмосфере се назива клима. Временски услови се могу брзо променити док се клима тако брзо не мења. Велика се пажња поклања прогнози времена због тога јер временски услови утичу на све човекове делатности. Временским условима се посвећује метеорологија у ретроспективи атмосферска физика.
Време је стање атмосфере, којим се на пример описује степен до кога је топло или хладно, влажно или суво, мирно или олујно, ведро или облачно.[1] Већина временских феномена се јавља на најнижем нивоу атмосфере, тропосфери,[2][3] непосредно испод стратосфере. Време се односи на праћење температуре и падавина из дана у дан, док је клима термин за просечне атмосферске услове током дужег временског периода.[4] Када се користи без квалификације, „време” се генерално односи на време на Земљи.
Време зависи од разлика притиска ваздуха, температуре и влаге између различитих локација. Ове разлике се могу јавити услед сунчевог угла на било ком месту, што варира са латитудом. Јаки температурни контрасти између поларног и тропског ваздуха производе атмосферске циркулације највећих размера: Хадлијева ћелија, Ферелова ћелија, поларна ћелија, и млазна струја. Временски системи на средишњим ширинама, као што су екстратропски циклони, су узроковани нестабилношћу протока млазног тока. Пошто је земљина оса нагнута релативно на њену орбиталну раван, сунчева светлост пада под различитим углом у различитим временима у години. На површини Земље, температуре су обично у опсегу ±40 °C (−40 ° до 100 °) годишње. Током хиљада година, примене у земљиној орбити су могле да утичу на количину и дистрибуцију соларне енергије коју Земља прима, те су утицале на дугорочну климу и глобалне климатске промене.
Разлике у површинској температури узрокују разлике у притиску. Површина на већим надморским висинама је хладнија него на нижим пошто је највећи део атмосферског загревања последица контакта са површином Земље, док су губици радијације у свемир углавном константни. Временска прогноза је примена науке и технологије на предвиђање стања атмосфере у будућности на одређеној локацији. Земљин временски систем је хаотични систем; консеквентно, мале промене у једном делу система могу да доведу до пораста који имају велике ефекте на систем као целину. Човекови покушаји да се контролише време су се јављали током историје, а постоје докази да су људске активности, као што су пољопривреда и индустрија, модификовали временске прилике.
Проучавање начина на који време функционише на другим планетама било је корисно у разумевању времена на Земљи. Познати оријентир у Соларном систему, Јупитерова Велика црвена пега, је антициклонска олуја за коју је познато да је постојала најмање 300 година. Међутим, време није ограничено на планетарна тела. Звездана корона се стално губи у свемиру, стварајући оно што је у суштини веома танка атмосфера у Соларном систему. Кретање масе избачене са Сунца је познато као соларни ветар.