Виљушка је прибор за јело или кухињска алатка. Састоји се од ручке и зубаца који служе за набадање хране. Најчешће су од лаког метала, дужине до 20 цм, са украшеном ручком и са два до четири зупца. Дужина виљушке, број зубаца, материјал од кога је направљена зависе од намјене виљушке. Тако се разликују виљушке којима се једу различите врсте меса, морски плодови, тијеста, разне врсте воћа и поврћа, салате, десерти, сладоледи, али и виљушке које се користе у припреми хране у кухињи или на роштиљу. Развијена је комбинација виљушке са кашиком — спорк, као и комбинација са кашиком и ножем — спорф.
Храна исјечена ножем који је у десној руци у уста се уноси виљушком која се држи у лијевој руци.
Прве виљушке су забиљежене у старом Египту и кориштене су као кухињске алатке, а не као прибор за јело.[1] Пронађени су остаци виљушака од костију у гробницама владара у Кини. Коштане виљушке су нађене на археолошким локацијама из бронзаног добаЋиђа културе (2400–1900. п. н. е.), династије Шанг (c. 1600–c. 1050. п. н. е.), као и каснијих кинеских династија.[2] Каменорез из гробнице у источном Хану (у Та-куа-љанг, Суејде округ, Шенси) приказују три висеће двокраке виљушке у сцени ручавања.[2] Сличне виљушке су приказане и поврх пећи у призору из још једне гробнице источног Хана.[2]
Према Библији, виљушке су кориштене приликом жртвовања животиња код Јевреја. Виљушке из старе Грчке су биле поприлично дуге и имале су два зупца помоћу којих се узимало јело. У Римском царству, бронзане и сребрне виљушке су кориштене, и многи преживели узорци су приказани у музејима широм Европе.[3][4] Употреба је варирала у складу са локалним обичајима, друштвеном класом, и типом хране. У ранијим периодима су виљушке биле углавном кориштене као прибор за кување и послуживање. У Византији су виљушке биле у широј употреби већ у 4. вијеку.[5][6] Записи показују да је до 9. века у неким елитним круговима Персије сличан прибор познат као барјун кориштен у извесној мери.[7]
На Средњем истоку су се почеле користити у 7. вијеку на гозбама на дворовима, а у широку употребу су ушле у 10. вијеку. Те виљушке су најчешће имале два зупца и прављене су од бронзе.[1]
У Италију су донесене у 11. вијеку, али су у потпуности заживјеле тек у 16. вијеку. Разлог спорог прихватања виљушке је што је Римокатоличка црква прогласила тај предмет за ђавољи.[8] Према легенди, виљушку је у Италију донијела византијска принцеза Марија Аргиропулина која се почетком 11. вијека удала за млетачког дуждаЈована Орсеола.[9] У овом браку, склопљеном ради мира Византије и Венеције, Марија је понијела богат мираз у коме се налазила и златна виљушка.
До Француза је виљушка дошла 1533. године након вјенчања Катарине Медичи и будућег француског краља Анрија II, али је прошло доста времена и док се почела редовно користити током јела.[10] Виљушка се и по осталим европским дворовима ширила такође често путем краљевских вјенчања у 15., 16. и 17. вијеку. Тако је у Русију виљушку донијела пољска принцеза Марина Мнишек када се 1606. удала за руског цара Лажног Димитрија.[11]
Постоје различите теорије о томе када су се почеле користити виљушке на српском двору. Заговорници теорије да су Срби користили виљушку међу првима у Европи тврде да је Стефан Немања приликом сусрета са Фридрихом Барбаросом у Нишу1189. године, користио златну виљушку за јело, док је вођа Трећег крсташког рата јео рукама. Већина историчара одбацује ову причу као мит.[13] Наиме, византијски историчари прилике на српском двору за вријеме Немањиног унукаУроша I описују као врло скромне. Виљушка је на српски двор вјероватно стигла током великог територијалног проширења српске државе за вријеме Душана Силног када се за јело користио златни прибор.[8]
Needham, Joseph (2000). Science and Civilisation in China. 6: Biology and biological technology. Part V: Fermentations and food science. Cambridge University Press. стр.105—110.
Jackson, Charles James (1911). „The spoon and its history: Its form, material, and development”. An Illustrated History of English Plate, Ecclesiastical and Secular: In which the Development of Form and Decoration in the Silver and Gold Work of the British Isles, from the Earliest Known Examples to the Latest of the Georgian Period, is Delineated and Described, Volume 2. "Country life," limited. стр.470—537. OCLC1074655150.
Hey, D. The Fiery Blades of Hallamshire: Sheffield and Its Neighbourhood, 1660–1740 (Leicester University Press 1991). 193–140.
Lloyd, G. I. H. The Cutlery Trades: An Historical Essay in the Economics of Small Scale Production. (1913; repr. 1968).
Beck, Benjamin B. (1980). Animal tool behavior: the use and manufacture of tools by animals. New York: Garland STPM Pub. ISBN0-8240-7168-9. OCLC5607368. |access-date= захтева |url= (помоћ)
McPherron, Shannon P.; Zeresenay Alemseged; Curtis W. Marean; Jonathan G. Wynn; Denne Reed; Denis Geraads; Rene Bobe; Hamdallah A. Bearat (2010). „Evidence for stone-tool-assisted consumption of animal tissues before 3.39 million years ago at Dikika, Ethiopia”. Nature. 466 (7308): 857—60. Bibcode:2010Natur.466..857M. PMID20703305. S2CID4356816. doi:10.1038/nature09248.
Hägermann, Dieter; Schneider, Helmuth (1997), Propyläen Technikgeschichte. Landbau und Handwerk, 750 v. Chr. bis 1000 n. Chr. (2nd изд.), Berlin, ISBN3-549-05632-X
White, Lynn Jr. (1962), Medieval Technology and Social Change, Oxford: At the Clarendon Press
Dhamija, Jasleen (1970), Indian folk arts and crafts, National Book Trust, India, 1992, „The simple clay kulhar, which is made in thousands as an inexpensive container for curd, sweets, tea or water, and after being used only once is thrown away, has the same form as those excavated at the Indus Valley or ...”
„Cakes and Desserts”. bittersweetnyc.com. Bittersweet NYC. Архивирано из оригинала 3. 3. 2016. г. Приступљено 4. 9. 2010. „Kulfi (Indian Ice Cream) ... in India is traditionally served in Kulhars, unbaked terracotta ...”CS1 одржавање: Формат датума (веза)