Рођена у веома имућној породици у у Јужном Кенсингтону, Лондон, као седмо дете Џулије Принсеп Џексон и Лесли Стивен у мешаној осмочланој породици која је укључивала модернистичку сликарку Ванесу Бел. Од малих ногу је учила енглеске класике и викторијанску књижевност. Од 1897. до 1901. похађала је женски одсек Кингс колеџа у Лондону, где је студирала класику и историју и где је дошла у контакт са раним реформаторима високог образовања жена и покретом за права жена.
Подстакнута ставом свога оца, Вулф је почела да пише 1900. Након смрти оца 1904. године, породица Стивен се преселила из Кенсингтона у уметнички боемски Блумсбери, где су, у сарадњи са интелектуалним пријатељима, формирали уметничку и књижевну Блумсбери групу. Године 1912. удала се за Леонарда Вулфа, а 1917. пар је основао Hogarth Press, који је издао већи део њених књига. Изнајмили су кућу у Сасексу и касније су се ту трајно преселили 1940. Вулф је имала романтичне односе са женама. Једна љубавница била је Витa Саквил-Вест, чије је књиге Вулф објавила у оквиру Hogarth Press. Дела обе књижвенице инспирисане су њиховом везом, која је трајала до смрти Вулфове.[2]
Током међуратног периода, Вулф је била важан део лондонског књижевног и уметничког друштва. Године 1915. објавила је свој први роман, The Voyage Out, преко издавачке куће свог полубрата, Gerald Duckworth and Company. Њена најпознатија дела укључују романе Госпођа Даловеј (1925), До светионика (1927) и Орландо (1928). Позната је и по својим есејима, као што је Сопствена соба (1929). Вулф је постала једна од централних тема покрета феминистичке критике 1970-их. Њени радови, преведени на више од 50 језика, привукли су пажњу и распрострањене коментаре за инспирацију феминизма. Њеном животу и раду посвећено је велико писање. Била је тема драма, романа и филмова. Вулф је обележена статуама, друштвима посвећеним њеном раду и зградом на Универзитету у Лондону. Током свог живота, Вулф се мучила са менталним поремећејима. Неколико пута је била институционализована и најмање два пута је покушала самоубиство. Према Далсимеру (2004), њену болест карактеришу симптоми који ће касније бити дијагностиковани као биполарни поремећај, за који није било ефикасног лечења током њеног живота. Године 1941, у доби од 59 година, Вулф је извршила самоубиство удавивши се у ријеци Оз.
Рођену у угледној викторијанској интелектуалистички настројеној породици Степхен, Аделаиду Вирџинију Стивен одгајали су углавном приватни учитељи. Након смрти оца Леслија Стивена, познатог књижевног критичара и издавача, одселила се са сестром Ванесом у Блумзбури, подручје средњег Лондона, које је током времена (а највише у међуратном периоду) постало окупљалиште једног слоја британске интелигенције. Године 1912. Вирџинија се удала за издавача, писца и друштвеног активисту Леонарда Вулфа.[3] Ускоро је објавила свој први роман, „“, 1915, који није донео већи креативни пробој, али је поставио неке од њених доминантних тема и видова израза: лирски приступ збиљи и интроспекцију у анализи флуктуирајућих стања људске (посебно женске) психе. Отприлике из тога доба датирају први снажнији живчани сломови и напади дубоког психичког раскола који су је пратили до краја живота и који су били и узрок њеног самоубиства. Као вид радне терапије Вирџинија Вулф и њен супруг оснивају „Хогарт прес“, независно издавачко удружење која је требало да служи афирмацији авангардних и маргинализованих писаца.
После још два романа („Ноћ и дан“, 1919. и „Јаковљева соба“, 1922), уследила су велика остварења књижевног модернизма: романи „Госпођа Даловеј“ (1925), „Ка светионику“ (1927) и „Таласи“ (1931), те збирке есеја и књижевних критика, „Сопствена соба“ (1929) и „Три гвинеје“ (1938). Занимљиво је да је Вирџинија Вулф све своје књиге написала стојећи.[4]
Њени романи су високо експериментални: на више места радња, која је често свакодневна и уобичајена, растаче се у свести (женских) протагониста; снажан лиризам и језична виртуозност стварају утисак света пребогатог визуелним и другим сензорним асоцијацијама, као и сензибилне ликове уроњене у непрестано преиспитивање смисла властитих доживљаја и самог постојања. По опредељењу мешавина епикурејског материјалисте и бергсоновског идеалисте, као и естета на трагу Волтера Патера - Вирџинија Вулф у својим романима је креирала свет углавном ограничен на интелектуализовану енглеску вишу средњу класу, али универзалан по досегу за пажљивијег читатеља. Сама радња је често банална: госпођа Деловеј спрема забаву и седељку, а читава радња се врти око тог догађаја; у роману „Ка светионику“ је описан излет гђе Ремзи с бројном породицом, као и креативни напор сликарке Лили Бриско; „Таласи“ су збирка лирских солилоквијума шесторо пријатеља. Песнички рецитали претварају тај роман у нешто налик на поему у прози.
Збирке критика и есеја Вулфове су још утицајније, бар од 1970-их година. У њима је засновала феминистичку књижевну критику, а тон у њима варира: с једне стране се појављују, фактографски заснована, истицања запостављености жена и њихове онемогућености у уметничко-креативним процесима; с друге стране Вулфова је инсистирала да је „женска“, као и „мушка“ уметност заправо андрогина, па је слобода изражаја женског искуства и перцепције света маргинална: прави уметник надраста пол. Овде је Вирџинија Вулф показала мешавину зреле критичности и наивности: изразито маскулини аутори као Мелвил или Фокнер тешко да се могу утрпати у кош двополног погледа. С друге стране, Вирџинија Вулф је сјајно рашчланила и илустровала историјску датост „женске судбине“ која је многе потенцијалне креативне личности осудила на скучену и само делимично остварену егзистенцију.
Њен познији рад укључује конвенционалнији роман „Године“, 1937. (не баш успело дело), те последње велико остварење, роман „Између чинова“, 1941. године. Опет снажно експерименталну прозу у којој су сажете опсесивне теме: рекреација света кроз високо метафоризован језик; сексуална амбиваленција и, најважније - медитација о протоку времена и живота, отеловљена у фикционализованом и естетизованом приказу скоро целе енглеске историје. Мучена нападима душевне болести (слушне и визуелне халуцинације, дубока депресија), који су још појачани избијањем Другог светског рата, Вирџинија Вулф извршила је самоубиство утапањем у реци Уз, крај имања у Родмелу у Сасексу.
Оцена дела Вирџиније Вулф није лака због више чинилаца, а најважнији су политички и друштвени: њени су романи и критички текстови доживели снажно оспоравање после рата, па је била жестоко критикована као снобовска плава чарапа, а њен фикционални свет као средство задовољавања сопствене егоцентричне сензибилности без већег општељудског значаја. Клатно се зањихало у супротном смеру у 70-има, када је на таласу феминизма поново потврђена као велика књижевница, но углавном као претеча феминистичке идеологије. После свих порицања и уздизања, изгледа да је постигнут какав-такав консензус: Вирџинија Вулф није међу највећима, али је свакако један од великих иновативних писаца 20. века, досега остварења већег од, рецимо, Хемингвеја или Пастернака (уз напомену да су свака оваква упоређења нужно спорна). Као „најенглескији“ енглески модерни писац, оставила је неспорна ремек-дела у неколико романа, две или три књиге критика и есеја, те у великом дневнику („Дневници“, издато 1977 — 1984. у 5 свезака).
Новија читања дела Вирџиније Вулф фокусирају се на феминистичке и лезбејске теме у њеним делима, као што је зборник есеја из 1997. године Вирџинија Вулф: лезбејско читање.
Током свог живота, Вулф је била отворена о многим темама које су се сматрале контроверзним, од којих се неке сада сматрају прогресивним, а друге регресивним. Била је ватрена феминисткиња у време када су женска права била једва призната, и антиколонијалисткиња, антиимперијалисткиња и пацифиста када је шовинизам био популаран. Са друге стране, критикована је због погледа на класу и расу у својим приватним списима и објављеним радовима. Као и многи њени савременици, нека од њених писања сада се сматрају увредљивим. Као резултат тога, сматра се поларизирајућом, револуционарном феминисткињом и социјалистичком херојем или преносиоцем говора мржње.[5]
Вулф је била критичарка хришћанства. У писму Етел Смит, она је оштро осудила религију, сматрајући је самоправедним „егоизмом“ и наводећи „мој Јеврејин [Леонард] има више религије у једном нокту на нози — више људске љубави, у једној власи“.[6] Вулфова је у приватним писмима изјавила да себе сматра атеистом.[7]
Хермиона Ли цитира бројне одломке из Вулфових списа које би многи, укључујући Лија, сматрали увредљивим, а ове критике се могу пратити све до оних Виндема Луиса и К. Д. Ливиса из 1920-их и 1930-их.[5] Други аутори дају нијансираније контекстуалне интерпретације и наглашавају сложеност њеног карактера и очигледне инхерентне контрадикције у анализи њених очигледних карактерних мана.[8] Она би свакако могла бити непристојна, груба, па чак и окрутна у свом опхођењу са другим ауторима, преводиоцима и биографима, као што је њен третман према Рут Грубер.[тражи се извор] Неки аутори, укључујући Дејвида Даичеса, Бренду Силвер Алисон Лајт и друге постколонијалне феминисткиње, одбацују је (и модернистичке ауторе уопште) као привилеговану, елитистичку, класистичку, расистичку и антисемитску.[9]
Њени тенденциозни изрази, укључујући предрасуде према особама са инвалидитетом, често су били тема академске критике.[5]
Често је оптуживана за антисемитизам,[10] Вулфов третман јудаизма и Јевреја далеко је од једноставног.[11] Била је срећно удата за нерелигиозног Јеврејина (Леонард Вулф) који није имао никакве везе са својим народом нити познавао његов народ, док је она генерално карактерисала јеврејске ликове негативним стереотипима. На пример, описала је неке од јеврејских ликова у свом делу у терминима који сугеришу да су физички одбојни или прљави. С друге стране, могла је да критикује своје ставове: „Како сам мрзела да се удам за Јеврејина – како сам мрзела њихове назалне гласове и њихов оријентални накит, и њихове носове и њихове плетенице – какав сам сноб била: јер они имају огромну виталност, и мислим да ми се тај квалитет највише свиђа“.[12] Ови ставови су конструисани да одражавају не толико антисемитизам, колико друштвени статус; удала се ван свог друштвеног слоја. Леонарду, „безгрешном Јеврејину из Путнија“, недостајао је материјални статус Стивена и њиховог круга.[10]
Док је путовала на крстарење у Португал, протестовала је због виђања „великог броја португалских Јевреја на броду и других одбојних ствари, али их се држимо подаље“. Штавише, написала је у свом дневнику: „Не волим јеврејски глас; не волим јеврејски смех“. Њена кратка прича из 1938, написана за време Хитлерове владавине, Duchess and the Jewelle (првобитно названа The Duchess and the Jew) сматра се антисемитском.[13]
Статуа Вирџиније Вулф у Ричмонду коју је креирао Лори Дизенгремел
Појединци сматрају да су Вулф и њен супруг Леонард презирили и плашили се растућег фашизма и антисемитизма 1930-их. Њена књига Three Guineas[14] из 1938. била је оптужница против фашизма и онога што је Вулф описао као понављајућу склоност патријархалних друштава да насиљем намећу репресивне друштвене обичаје.[15] Па ипак, њена прича из 1938. The Duchess and the Jeweler била је толико изразито негативна у приказу Јевреја да је она била замењена да је измени пре објављивања. Невољно је пристала на промене приче.[16]
Блумсбери група је имала веома прогресивне ставове у вези са сексуалношћу и одбацивала је строгу строгост викторијанског друштва. Већина чланова били су хомосексуалци или бисексуалци.[17]
Вулф је имао неколико афера са женама, од којих је најистакнутија била са Витом Саквил-Вест. Две жене су развиле дубоку везу; Вита је вероватно била једна од ретких особа у одраслом животу Вирџиније са којима је била заиста блиска.[18]
Вирџинија Вулф је позната по својим доприносима књижевности 20. века као и есејима те по ути
Плоча у част Вирџиније Вулф на згради која носи њено име, Кингс Колеџ, Лондон
Биста Вирџине Вулф у Лондону, постављена 2004.
цају који је имала на књижевну, посебно феминистичку критику. Бројни аутори су изјавили да је њихово стваралаштво било под утицајем Вирџиније Вулф, укључујући Маргарет Атвуд, Мајкла Канингема, Габријела Гарсија Маркеза, и Тонија Морисона. Њена култна слика[19] је тренутно препознатљива од Бересфордовог портрета у којој је имала двадесет година (на врху ове странице) до портрета Бека и Мекгрегора у хаљини њене мајке у Вогуеу у 44 (погледајте слику) или Мен Рејова насловна страна часописа Time. Национална галерија портрета у Лондону продаје више разгледница са ликом Вирџине Вулф него разгледница било које друге особе.[20] Њен лик је свеприсутан и може се наћи на производима у распону од кухињских крпа до мајица.
Вирџинија Вулф и њено дело се изучавају широм света, постоје организацијаме које су јој посвећене, као што су Друштво Вирџиније Вулф Велике Британије[21] и Јапанско друштво Вирџинија Вулф. Поред тога, фондови — као што је Asham Trust — охрабрују писце у њену част.[22] Иако није имала потомке, значајан је известан број њене шире породице.[23]
Године 2013., Вулф је почаствовао њен алма матер Краљевски колеџа у Лондону, отварањем зграде Вирџиније Вулф на Кингсвеју, са плочом у знак сећања на њено време и њен допринос (види слику),[24] заједно са овом изложбом приказујући је уз цитат „London itself perpetually attracts, stimulates, gives me a play & a story & a poem“ из њеног дневника из 1926. Бисте Вирџиније Вулф постављене су у њеној кући у Родмелу у Сасексу и на тргу Тависток у Лондону где је живела између 1924. и 1939. године.
Године 2014. била је један од инаугурационих добитника у Хонор Валк-у, стази славних у кварту Кастро у Сан Франциску, где се укључују ЛГБТ+ људе који су „дали значајан допринос у својим областима рада“.[25]
Woolf Works, женски коворкинг простор у Сингапуру, отворен је 2014. године и добио је име по њој у част есеја A Room of One's Own;[26] такође има много других ствари названих по њему (погледајте чланак есеја). Aurora Metro Arts and Media t је 2018. покренула кампању за подизање статуе Вулф у Ричмонду, где је живела 10 година. Статуа је приказује на клупи са погледом на реку Темзу.[27] У новембру 2022. откривена је статуа коју је направио вајар Лори Дизенгремел.[28] То је прва статуа Вирџиније Вулф у природној величини.[29]
— (2015). „eBooks@Adelaide”. Library of University of Adelaide. Архивирано из оригинала 12. 4. 2018. г. Приступљено 14. 2. 2018.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Poole, Roger (1991). „Virginia Woolf: The Impact of Childhood Sexual Abuse on Her Life and Work, and: Who Killed Virginia Woolf?: A Psychobiography, and: Virginia Woolf: A Study of the Short Fiction, and: Virginia Woolf: Strategist of Language”. MFS Modern Fiction Studies (Review). 37 (2): 300—305. doi:10.1353/mfs.0.0773.
Poole, Roger (1991). „Virginia Woolf: The Impact of Childhood Sexual Abuse on Her Life and Work, and: Who Killed Virginia Woolf?: A Psychobiography, and: Virginia Woolf: A Study of the Short Fiction, and: Virginia Woolf: Strategist of Language”. MFS Modern Fiction Studies (Review). 37 (2): 300—305. doi:10.1353/mfs.0.0773.
Poole, Roger (1991). „Virginia Woolf: The Impact of Childhood Sexual Abuse on Her Life and Work, and: Who Killed Virginia Woolf?: A Psychobiography, and: Virginia Woolf: A Study of the Short Fiction, and: Virginia Woolf: Strategist of Language”. MFS Modern Fiction Studies (Review). 37 (2): 300—305. doi:10.1353/mfs.0.0773.
Vogeler, Martha S. (11. 7. 2014). „Bennett, Mary. Who Was Dr. Jackson? Two Calcutta Families: 1830–1855. London: British Association for Cemeteries in South Asia. 2002. Pp. xv, 116. £12. ISBN 0-90779-9-78-71”. Albion (Review). 36 (2): 388—389. JSTOR4054289. doi:10.2307/4054289.
Bunyan, David (1970). Virginia Woolf's views of consciousness in relation to art and life (MLitt thesis). Department of English Studies, Durham University.
Middleton, Victoria (1987). „Alex Zwerdling: Virginia Woolf and the Real World”. Rocky Mountain Review of Language and Literature. 41 (4): 277—278. doi:10.2307/1347313.
Pearce, Richard (јесен 1987). „Review: Virginia Woolf's Reality”. Novel: A Forum on Fiction (Review). 21 (1): 93—96. JSTOR1345993. doi:10.2307/1345993.
Originally published in 1976, the discovery in 1980 of a 77-page typescript acquired by the British Library, containing 27 pages of new material necessitated a new edition in 1985. In particular, 18 pages of new material was inserted between pp. 107–125 of the first edition. Page 107 of that edition resumes as page 125 in the second edition, so that page references to the first edition in the literature, after p. 107 are found 18–19 pages later in the second edition.[30] All page references to Sketches are to the second edition, otherwise to the first edition of Moments of Being. This added 22 new pages, and changed the pagination for the Memoir Club essays that followed by an extra 22 pages. Pagination also varies between printings of the 2nd. edition. Pages here refer to the 1985 Harvest (North American) edition
Wikiwand in your browser!
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
.jpg)
. HMH. ISBN 978-0-547-54316-1. Непознати параметар 
