Вилард Ван Орман Квајн
From Wikipedia, the free encyclopedia
Вилард Ван Орман Квајн (Акрон, 25. јун 1908 — Бостон, 25. децембар 2000) био је амерички филозоф и логичар у аналитичкој традицији, признат као "један од најутицајнијих филозофа двадесетог века. " [1] Од 1930. до своје смрти, 70 година касније, Квајн је на овај или онај начин био повезан са Универзитетом Харвард, најпре као студент, затим као професор филозофије и учитељ логике и теорије скупова, и на крају као професор емеритус који је објавио или ревидирао неколико књига. Држао је Катедру за филозофију Едгара Перса на Харварду од 1956. до 1978. године. Анкетом која је 2009. године спроведена међу аналитичким филозофима Квајн је именован за петог најважнијег филозофа у последња два века.[2][3]
Вилард Ван Орман Квајн | |
---|---|
Датум рођења | (1908-06-25)25. јун 1908. |
Место рођења | Акрон, САД |
Датум смрти | 25. децембар 2000.(2000-12-25) (92 год.) |
Место смрти | Бостон, САД |
Религија | Атеиста |
Епоха | Филозофија 20. века |
Регија | Западњачка филозофија |
Школа филозофије | Аналитичка филозофија |
Интересовања | Епистемологија, Онтологија, Логика, Филозофија науке, Филозофија језика, Филозофија математике, Теорија скупова |
Идеје | Одбацивање дистинкције аналитичко-синтетичко, Натуралистичка епистемологија, Неодређеност превода, Квајн-Макласкијев алгоритам, Дијем-Квајнова теза, Квајн-Патнамов аргумент из неопходности |
Утицаји од | Рудолф Карнап, Алфред Норт Вајтхед, Алфред Тарски, Б. Ф. Скинер |
Утицао на | Ноам Чомски, Данијел Денет |
Квајн се u потпуности уклапа у традицију аналитичке филозофије, иако је главни поборник става да филозофија није појмовна анализа већ грана емпиријских наука. Његови најпознатији радови укључују "Две догме емпиризма" (1951), којима напада традиционалну дистинкцију аналитичко-синтетичко и заговара облик семантичког холизма, и Реч и објекат (1960), који су даље развили ове ставове и увели Квајнову чувену тезу о неодређености превода, заговарајући бихејвиористичку теорију значења. Такође је развио утицајну натуралистичку епистемологију чија "Основна идеја је да би требало да пођемо од тренутно прихваћене научне теорије, тако да би и епистемологију требало схватити као део природне науке[...] Наш главни циљ је да објаснимо знање о спољашњем свету, начин на који смо до њега дошли, као и његову практичну применљивост." [4] У филозофији науке је важан и због тога што сматра да се на та питања „може одговорити једино унутар оквира науке, уз коришћење свих информација које нам она пружа. Најбољи начин да одговоримо на питања: „На који начин наука настаје на темељу чулног искуства?“, „Због чега је она успешна?“, јесте да ова питања схватимо тако да се не тичу односа сензације и рефлексије, импресија и идеја, већ односа опсервационих и теоријских реченица с једне, и опсервационих реченица и стимулуса, са друге стране.“ [4] Као и због његовог става да се филозофија надовезује на науку. У филозофији математике, Квајн и његов колега са Харварда Хилари Патнам развили су „Квајн-Патнамов аргумент из неопходности“, "који показује да је одређена врста математичког платонизма природна последица чињенице да се наше емпиријске науке – на првом месту физика– на суштински начин ослањају на математику."[5]