Византијска војска
From Wikipedia, the free encyclopedia
Византијска војска је током дуге историје Византијског царства (395-1453) прошла је кроз небројене ратове, победе и поразе, стално се развијајући и прилагођавајући својим противницима у погледу организације, стратегије и тактике. Поједностављено се може рећи да су управо велики порази Византије пресудно утицали на увођење војних реформи и еволуцију византијске војске. Тако се еволуција византијске армије може грубо поделити у 3 фазе:
- Рани период (позноримска епоха, 395—610,[1] од поделе Римског царства до продора Словена и Авара на Балкан и Персијанаца у Малу Азију[2]) карактерише војска наслеђена од позног Римског царства: професионални легионари, елитне јединице тешке коњице и помоћне трупе савезничких варварских народа (Хуна, Херула, Гота).[3]
- Средњи период (епоха тематског уређења, 610—1081,[1] од цара Ираклија до битке код Манцикерта[4]) одликовао се тематским системом, са територијалном одбраном састављеном од слободних сељака и ситних земљопоседника, док је царска гарда била састављена од страних најамника (Скандинаваца, Енглеза, Руса).[3]
- Касни период (феудална епоха, 1081—1453,[1] од цара Алексија I Комнина до пада Цариграда[5]) одликовала је војска састављена од феудалних одреда крупних земљопоседника (пронијара) и страних најамника (Турака, Италијана, Шпанаца),[3]