јужнословенски језик From Wikipedia, the free encyclopedia
Бошњачки језик[1] (бошњ. [2]) је назив[3][4] за национални језик Бошњака којим говори око 2 до 2,2 милиона људи: углавном у Босни и Херцеговини (1,7–1,8 милион), Србији (134.000) и Црној Гори (34.078), а такође и у западној Европи и Северној Америци (150.000), као и неутврђен број исељеника у Турској.
бошњачки језик | |
---|---|
Говори се у | Босна и Херцеговина Србија Црна Гора Хрватска |
Регион | југоисточна Европа |
Број говорника | 1.700.000–1.800.000 целокупно у свету: 2.700.000 (недостаје датум) |
латиница ћирилица | |
Званични статус | |
Службени језик у | Босна и Херцеговина |
Признати мањински језик у | |
Језички кодови | |
ISO 639-1 | bs |
ISO 639-2 | bos |
ISO 639-3 | bos |
Језик је назван босански у Дејтонском споразуму,[5] а као таквог га препознају и Међународна организација за стандардизацију (ISO),[6] Уједињене нације и Унеско,[7] док Одбор за стандардизацију српског језика истиче да једини исправан назив може бити „бошњачки језик”.[1][8]
У Србији, на успостави тзв. босанског/бошњачког језика радио је и русиста П. Пипер. Он је у два наврата оверио постојање тзв. босанског језика, али оба пута под маскирним називом „бошњачки језик“. Најпре је Пипер то учинио 1998. године као аутор и потписник (у својству члан Комисије за синтаксу) образложења за Одлуку бр.1 Одбора за стандардизацију српског језика, а други пут 2011. године као аутор енциклопедијског чланка „Бошњачки језик“.[9][10]
После демократских промена у Србији (2000) неке државне институције (на пример Републички завод за статистику) званично признају назив босански језик и користе га у службеним документима.[2] Српски и хрватски лингвисти сматрају да је узимање имена „босански“ за језик једног од народа (Бошњака) у БиХ покушај унитаризације језичког простора Босне и Херцеговине.[1][11] У Републици Српској језик се назива језик бошњачког народа.[12] У резултатима пописа из 2011. године у Хрватској се користи назив босански језик.[13] У резултатима пописа становништва у Црној Гори из 2003. године, које је објавио Републички завод за статистику Црне Горе, босански и бошњачки су наведени као два засебна језика.[14]
Одбор за стандардизацију језика Института за српски језик САНУ објавио 2015. године је саопштење о статусу босанског или бошњачког језика, које је потписао председник одбора др Иван Клајн. Према овом саопштењу једини исправан назив за језик Бошњачког народа је бошњачки језик.[15]
Бошњаци вјерују да су изворни говорници неколико дијалеката штокавског нарјечја, углавном: новоштокавског икавског (тзв. босанско-далматински) и шћакавско-ијекавскога (тзв. источно-босански дијалект), којим говоре Бошњаци и Хрвати, новоштокавскога ијекавског (тзв. источнохерцеговачко-крајишки), којег дијеле са Србима, Црногорцима и Хрватима, те неновоштокавског ијекавског (тзв. зетско-јужносанџачки дијалект) којим говоре Бошњаци, Црногорци и Срби. Удио Бошњака у осталим говорима (нпр. новоштокавском екавском (тзв. шумадијско-војвођански дијалект) и неновоштокавском екавском (тзв. косовско-ресавски дијалект)) је занемарљив. Због процеса језичке асимилације [тражи се извор], акултурације и миграција као посљедица посљедњега рата немогуће је одредити тачан број и распоред говорника појединога дијалекта, али приближно се може навести сљедеће: већина Бошњака у Бихаћкој регији, углавном у западној Босни, као и средњој и јужној Босни (Травник, Бугојно, Зеница, Ливно,..) и сјеверном дијелу Херцеговине говорници су босанско-далматинског дијалекта; становници широкога појаса који се протеже јужно од Сарајева до Тузле на сјеверу, са средиштима у Сарајеву, Кладњу, Брези, Сребренику, Тузли, Завидовићима, Олову, Високом, Фојници, Какњу,.. изворни су говорници источно-босанског дијалекта; Бошњаци у подручју средње и источне Херцеговине (Чапљина, Столац, Невесиње), оаза у источној Босни (Горажде), те у већем дијелу Црне Горе и дијелу Србије (Никшић, Пљевља, Пријепоље), као и становници већих градова (укључујући и оне исељене из градова као Теслић, Приједор, Бања Лука, Добој, Зворник, Власеница)- говорници су источнохерцеговачко-крајишког дијалекта; док су Бошњаци који насељавају исток Црне Горе и југозапад Србије (Подгорица, Бијело Поље, Нови Пазар) говорници зетско-јужносанџачког дијалекта.
По турском освајању, које је захватило Босну 1463, но наставило се у разним подручјима садашње БиХ још преко 50 година, долази до знатних друштвених, етничких и језичких промјена. Наиме, дијалекатска карта која се формирала од 15/16. вијека мијењала је обрисе говора појединих подручја, но не и саму структуру. Основне особине су велике сеобе становништва, одсељавање дијела староседелачког становништва у Хрватску, Мађарску, Италију, Аустрију и Словенију, као и исламизација староседелачког становништва, те досељавање сточарског елемента из већ освојених подручја Балканског полуострва, поготово Србије, Црне Горе и Албаније. На језичком подручју долази до новоштокавских иновација, тј. гласовних и морфолошких промјена које су створиле новоштокавски супстрат за касније стандардне језике. Новоштокавски су говори потекли из слива ријеке Неретве и ширили се на сјевер, запад и исток. Главне су разлике у односу на староштокавске говоре (који и даље постоје на знатном дијелу БиХ): четвороакценатски систем, појава дуге множине (град/градови према староштокавској множини гради), изједначавање падежа у дативу, локативу и инструменталу, као и дефинитивна успостава дочетнога –о у партиципу мјесто –л (говорио/говорил), те губитак фонема х у већини говора ('оћу, 'ајде).
Прије преласка на приказ језичних особености, слиједи осврт на три екстралингвистичка фактора који се према мишљењу Бошњака често спомињу или површно интерпретирају у популарној литератури везаној за проблематику језика у садашњој БиХ:
а) прво се односи на национално име Бошњака. Бошњаци верују да изворно име „Бошњанин“ (у латинским изворима синг. „“) првобитно означава једино припадника средњовјековне босанске политичке јединице. У почецима османске владавине „Бошњак“ (историјски турцизам „Бошњанин“) име је за поданика хришћанске вјероисповијести, док се израз „Босналу“ односио на исламизовано домаће становништво. Потом, за устаљене турске власти, ријеч „Бошњак“ означавала је свакога припадника земље Босне ("Бошњак-миллети"), па и израз „Бошњак-кавми“ значи само бошњачки народ - за што је прикладнији био назив „Бошњак-таифеси“, који се среће као одредница за становника Босне у народносном или „племенском“ значењу. Сами су пак народи који насељавају БиХ за себе употребљавали различите називе: од „Бошњак“ у цијелом спектру значења, с тежиштем на територијално-земаљској ознаци, преко низа локалних и конфесионалних имена, до модерних националних. Код Срба и Хрвата у Босни и Херцеговини су у 19. веку дефинитивно надвладала национална имена, потиснувши старије конфесионалне и регионалне означитеље. [тражи се извор]
Садашњи бошњачки народ је од средине 19. вијека прошао кроз низ фаза именовања и преименовања (Турци, Турци Бошњаци, Хрвати/Срби муслимани, Југословени муслимани, Муслимани), да би на крају 20. вијека коначно превладало бошњачко национално име за припаднике исламске вјероисповијести који су изворни говорници некога дијалекта који припада средњојужнославенском дијалекатском систему.
б) друга се спорна тема односи на данашње име језика, босанско. Будући да се ознака за припаднике босанске политичке јединице према мишљењу Бошњака појављује од 10. и 11. века у грчким и латинским врелима, да би се наставила у старославенским, домаћем вернакулару и европским језицима, потребно је дати сумарни преглед, првенствено зато што се ради о једном од главних спорова око именовања језика, и то од стране Хрвата и Срба у БиХ (и уопште). Познато је да Хрвати и Срби сматрају [тражи се извор] да би рационално било да се језик Бошњака зове бошњачки, а не босански, јер други назив имплицира да се ради о земаљском, државном језику - што није случај, а и одаје аспирације Бошњака за доминацијом (бар у том погледу) у цијелој БиХ. С друге стране, бошњачко вођство и народ инсистирају на историјској утемељености назива босански језик, као и емоционалној везаности Бошњака за то име. Будући да се ради о непомирљиво супротстављеним ставовима, преостаје да се наброје историјске чињенице, без претензија да ће то набрајање ишта разријешити.
Бошњаци верују да главна немогућност рационалне расправе лежи у томе што је турска ријеч „Бошњак“ замијенила стару „Бошњан(ин)“ - али у суженом значењу. Прије је према мишљењу Бошњака реч Бошњанин означавала било којега житеља Босне, док се име Бошњак односи на само један сегмент популација, исламизирано становништво. Због тога је напросто немогуће из старијих извора извести било какав једнозначан закључак, јер се само име употребљавало у другачијим друштвено-етничким околностима. Томе још треба додати и то да у већини страних језика онога доба у којима се писало о Босни (латински, италијански, француски) нема разликовања међу појмовима „босански“ и „бошњачки“- чак ни на формалном нивоу, па та свједочанства мало значе. У историјском приказу, може се рећи:
Бошњачки лингвисти сматрају да је разликовање назива „босански“ и „бошњачки“ најновијега датума, јер у старијим изворима има поткрепе за оба назива, с тиме да ниједан од назива нема функцију означитеља говора муслимана- а не католика и православних. Историјско помињање и једнога и другога имена, у различитим контекстима и с различитим значењима, није аргумент ни за ни против у садашњој препирци око језика Бошњака.
Након приказа ових ванјезичких полемичких елемената, приказаће се основне карактеристике значајне за формирање савременога босанског језика.
Према мишљењу бошњачких лингвиста у 15. и 16. веку почиње права историја босанског језика - заједно с појавом бошњачко-муслиманског етноса и његовим диференцирањем како од католичких и православних земљака, тако и од истовјерних Турака и исламских насељеника из других подручја Османскога царства. Они сматрају да је бошњачки језик темељен на старој језичкој баштини, поготово на говорном језику каквога налазимо на мраморовима или стећцима, као и на затеченом језичном стању. На дијалекатском нивоу, може се грубо рећи да су муслимани и католици западно од црте која повезује поријечја Неретве и Босне штокавски икавци с чакавским елементима, а источно шћакавски и штокавски ијекавци. Православно становништво се ширило заједно с турским јединицама из подручја садашње Црне Горе, западне Србије и источне Херцеговине, те је донијело углавном новоштокавски ијекавски дијалект.
Што се муслиманског становништва тиче, оно је настало највише исламизацијом староседелачког становништва, али и приливом исламизираних становника дијелова Хрватске (Славонија, Сријем, Лика, Далмација), те Црне Горе (највише у приморском дијелу, док је домородачко становништво остало у подручју црногорског и српског Санџака, које својим дијалекатским изразом одудара од старе босанске и хумске језичке ситауције), као и западне Србије. На подручју садашње БиХ дијалекатска карта је увелико измијењена у односу на предосманско раздобље, но, доста је карактеристика остало, суди ли се по дијалектолошким истраживањима: чакавско нарјечје Бихаћке регије замијењено је архаичним шћакавско икавским, идиомом око којега се дијалектолози још споре; средња Босна је остала штокавско икавска, каква је и била, а источнији дијелови шћакавско ијекавски. Што се тиче просторне распрострањености, највеће промјене су забиљежене на подручју тзв. Турске Хрватске или Босанске Крајине, посебно већинскога дијела насељеног православним становништвом (Дубица, Бања Лука, Босански Нови, Мркоњић град/Варцар Вакуф,..), гдје је новоштокавски ијекавски замијенио чакавски и штокавски икавски. Бошњаци верују да је говорни језик Бошњака од 15. до 19. века углавном, уз мање измјене, остао исти или се природно даље развијао на већем дијелу садашње БиХ - једини изузетак чини пространо подручје Босанске Крајине, и, мањим дијелом, Подриња и Семберије.
Према томе, према веровању бошњачких лингвиста у 15/16. веку, босански језик је ушао у историју, стваран у новој атмосфери исламског цивилизацијског круга и темељен на језичкој баштини старе Босне и Хума, што спада у његову предисторију. Позната је чињеница да неријетко занемаривана остварења постају, пост фестум гледано, прослављени темељи будућности. У књижевности добар је примјер Волтер, који је мислио стећи славу еповима (сада углавном заборављенима), док су за разоноду написани кратки романи као „Кандид“ остали пишчево трајно насљеђе које га је прославило. Сличан је случај с бошњачком алхамијадо (срећу се још и изрази као аљамиадо, аљамијадо, алхамиадо) књижевношћу, која је служила за разоноду својим творцима који су властиту креативну енергију углавном усмјерили на дјела писана класичним исламским језицима - арапском, турском и фарсију/персијском. Но, ток историје је прогутао та њихова дјела високих амбиција, положивши их у непрегледно море исламско-оријенталне књижевности на централним језицима ислама. Оно што је остало, и по чему су Мехмед Ускуфи, Хасан Каимија, Сиррија, Умихана Чувидина и многи други запамћени — стваралаштво је на босанском језику [тражи се извор].
Бошњаци верују да се још у раном добу јавља се двострука писменост- на босанчици и аребици (или арабици)- модификованом арапском писму, у неким елементима прилагођеном гласовним карактеристикама босанског језика.
Алхамијадо књижевност је дала преко 100 дјела-како пјесничких, тако и прозних. У пјесничком изразу доминирају исламске форме: илахије, касиде, затим поучне, сатиричко-политичке и друштвено-критичке пјесме, те вјерски спјевови, док у прози налазимо уџбенике, практичне приручнике, вјерско-поучну литературу и сл. Прво дјело алхамијадо књижевности је „Цхирват туркиси“, или „Хрватска пјесма“ неког потурчењака, Мехмеда из Ердеља (Мађарска), из 1588 или 1589.
Бошњаци сматрају да је најпознатија бошњачка народна умотворина, пјесма „Хасанагиница“ [тражи се извор], постигла је свјетску славу прво као „илирска“ пјесма коју је забиљежио Алберто Фортис у свом путопису, и која је убрзо продрла у европска културна средишта концем 18. и почетком 19. вијека. Они сматрају да је Вук Караџић ту изворно штокавско-икавску (па и чакавску - тако ју је Фортису у Сплиту рецитирао хрватски културни дјелатник Бајамонти) пјесму, која описује збивања искључиво у муслиманској средини, и то у ондашњој турској Далмацији, у Имотскоме - погрешно представио њемачкој и европској јавности као врхунац српске народне поезије. Бошњачки лингвисти сматрају да „Хасанагиница“, која није искључиво бошњачка по утицају ни раширености, али јест по постанку и настанку - још није национално атрибуисана упркос распаду сербо-кроатизма као дисциплине.
Како Бошњаци сматрају, може се рећи да бошњачка народна поезија, епска и лирска, заузима видан дио стваралаштва Бошњака. Они сматрају да су њихове најзначајније збирке оне које су изашле у Хрватској и иностранству (сакупљачи писци и етнолози Лука Марјановић, Коста Хорман, Алија Наметак, Наско Фрндић, Милман Пери; концем 20. вијека те су збирке поново издане и обрађене у редакцији Ђенане Бутуровић и Муниба Маглајлића). Збирке су опсежне - нпр. Марјановићева, која је сакупљана у Крајини, с „пивачем“ Мехмедом Колаковићем, те другима, има преко 255.000 стихова; Перијева, која репродукује преко 12.000 стихова бјелопољског „Хомера“ Авде Међедовића. За језичну ситуацију је важно сљедеће:
Према мишљењу савремених бошњачких лингвиста у формалној стандардизацији босанског језика народно бошњачко стваралаштво је учествовало у мјери којој је то било могуће, а то значи да се његов утицај осјетио понајвише на већој заступљености турцизама. Но, будући да модерна цивилизација већ има у великој мјери изграђен вокабулар, утицај народне поезије и усменог стваралаштва је углавном ограничен на рјечник традиционалних занимања и заната, породичних односа и вјерско-обичајне терминологије.
Одлике бошњачког стандардног језика које су утврдили савремени бошњачки лингвисти су следеће:[тражи се извор]
Распадом СФРЈ и ратом у Босни и Херцеговини отпочела је коначна стандардизација бошњачког језика, и то у рјечницима Алије Исаковића, правопису Сенахида Халиловића и граматикама Џевада Јахића и Сенахида Халиловића. Одлике босанског стандарднога језика су, по прописима тих дјела, чешћа употреба оријентализама („турцизми“ и „арабизми") и очување фонема „х“ и „ф“ у извјесном броју ријечи као одраз посебности говора Бошњака.
Бошњачки језик, уз српски и хрватски, један је од три службена језика у Босни и Херцеговини.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.