![cover image](https://wikiwandv2-19431.kxcdn.com/_next/image?url=https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/2/27/Benito_Juarez_Presidente.jpg/640px-Benito_Juarez_Presidente.jpg&w=640&q=50)
Бенито Хуарез
26. председник Мексика (1858—72) / From Wikipedia, the free encyclopedia
Бенито Пабло Хуарез Гарсија (шп. , 21. март 1806—18. јул 1872)[1] био је председник Мексика од 1858. до 1872. Бенито је домородачког порекла и припада народу Запотека. По професији је био адвокат и судија и први је председник Мексика који није потицао из редова официра војске. Његова политичка схватања су била либерална. Давао је отпор конзервативцима и традиционалистима, француској окупацији, срушио је Мексичко царство и успоставио републику. Бенито Хуарез важи за једног од највећих реформатора у историји земље.
Бенито Хуарез | |
---|---|
![]() Бенито Хуарез | |
Датум рођења | (1806-03-21)21. март 1806. |
Место рођења | Сан Пабло Гвелетао, Мексико |
Датум смрти | 18. јул 1872.(1872-07-18) (66 год.) |
Место смрти | Мексико, Мексико |
Политичка странка | Либерална партија |
Рођен у Оаксаки у сиромашној сеоској породици и сироче док је био млад, о Хуаресу је бринуо ујак и на крају се преселио у Оаксака Сити када је имао 12 година, где је живела његова сестра. Помагао му је фрањевачки лаик да се упише у богословију, а потом је студирао право на либералном Институту наука и уметности. Након што је именован за судију, у својим 30-им годинама се оженио Маргаритом Маза, женом европског порекла из друштвено истакнуте породице у граду Оаксака.[2] Од својих година на Институту, био је активан у либералној политици у Оаксака Ситију и држави, а затим је постао национално истакнут након либералног свргавања генерала Антонија Лопеза де Санта Ане. Био је део Либералне реформе под председницима Хуаном Алварезом и Игнасијом Комонфортом. Са Комонфортовом оставком 1858. године, Хуарез, као председник Врховног суда, постао је уставни председник Мексика. Водио је успешну борбу против конзервативаца у рату за реформу и победио конзервативце и француску интервенцију да би водио Обновљену републику. Умро је природном смрћу на функцији.
Хуарез је у свом животу био контроверзна личност, упорно и успешно је држао председничку функцију од 1858. до своје смрти 1872. Током реформског рата (1858–60) имао је изванредна овлашћења као председник због ратних потреба. Са поразом конзервативаца, одржао је изборе, али не пре него што је предложио измене либералног Устава из 1857. како би се ојачала овлашћења председништва над овлашћењима Конгреса и мексичких држава. За председника је изабран 1861. и продужио је свој мандат током Француске интервенције (1862–67). Поново је изабран за председника 1871. године, али уз значајне изазове колега либерала. Током Рата за реформу (1858–1860), а затим и француске интервенције имао је подршку мексичких либерала када је био председник у унутрашњем егзилу. Хуарез је либерализам повезао са мексичким национализмом. Он је потврдио своје вођство као легитимни шеф мексичке државе, а не као цар Максимилијан, кога су Французи поставили уз подршку мексичких конзервативаца. Вратио се на пуну власт 1867. свргавањем Француза. Са поразом француског и мексичког конзервативизма, многе Хуарезове колеге либерали постали су његови политички ривали и довели у питање његов оставак на власти.[3][4] Током своје председничке каријере, предузео је низ контроверзних радњи, укључујући преговоре о споразуму 1859. са Сједињеним Државама који су им дали право на транзит преко превлаке Тевантепек; декрет о продужењу његовог председничког мандата 1865. године за време рата против Француза; погубљење цара Максимилијана 1867. уместо да му се дозволи да оде у изгнанство; његов предлог да се ревидира либерални Устав из 1857. како би се ојачала моћ савезне извршне власти у односу на мексичке државе; и његова одлука да се поново кандидује 1871. године.[5] Либерални генерал и колега из Оаксака Порфирио Дијаз неуспешно су се побунили против Хуареза 1871. због тога што се кандидовао за реизбор. Тек Хуарезова смрт 1872. окончала је његову власт, али је брзо почело стварање митова о његовом наслеђу.
Политички контроверзан у животу и међу либералима и међу конзервативцима, након своје смрти, Хуарес је у Мексику постао виђен као „претенциозни симбол мексичког национализма и отпора страној интервенцији.“[6][7] Као и већина либерала, он је гледао на САД као модел за мексички развој, за разлику од конзервативаца према Европи као моделу. Схватио је важност радног односа са Сједињеним Државама и обезбедио његово признање за своју владу током Рата за реформу, док су конзервативци добили признање од европских сила. Чврсто се држао одређених принципа, укључујући превласт грађанске власти над католичком црквом и војском; поштовање закона; и деперсонализација политичког живота.[8] Juárez sought to strengthen the national government, asserting its central power over the states, a position that both radical and provincial liberals opposed.[9] Хуарез је настојао да ојача националну владу, потврђујући своју централну власт над државама, позицију којој су се противили радикални и провинцијски либерали.[10] За Хуарезов успех у избацивању европског продора, Латиноамериканци су Хуарезов мандат сматрали временом „друге борбе за независност, другог пораза европских сила и другог преокрета освајања“.[11]
Занимљивост је да је Бенито са висином од 1,37 метара најнижи шеф државе чија је висина забележена. Родитељи Бенита Мусолинија су му дали име по Бениту Хуарезу јер су били наклоњени социјализму.