Белош Вукановић
српски средњовековни владар, регент Мађарске / From Wikipedia, the free encyclopedia
Белош или Белуш (Белус, Бјелош, ; 1142 — 1157. (1163 — прије 1198) био је српски властелин из рашке династије Вукановића који је, захваљујући родбинским везама са угарском династијом Арпада постао палатин краљевине Мађарске и бан Хрватске. Када се његов брат Урош II Примислав по други пут одметнуо од византијске врховне власти, Белош је 1162. закратко по вољи цара Манојла I Комнина постао рашки велики жупан, али се убрзо након тога и вратио у Угарску где је касније и умро.
Белош | |
---|---|
Датум рођења | између 1110. и 1115. |
Место рођења | непознато, Рашка |
Датум смрти | после 1163, а пре 1198. године |
Место смрти | Срем, Угарска |
Супружник | супруга непознатог имена |
Потомство | ћерка, супруга Владимира III Мстиславича, у русији позната као "бановна" |
Родитељи | Урош I Вукановић Ана Диогенеса |
Династија | Вукановићи |
угарски бан (1144-1157), палатин (1146, 1157) и рашки велики жупан (1162) | |
Период | 1162. |
Претходник | Урош II Примислав |
Наследник | Деса |
Белош је био син српског великог жупана Уроша I, и имао је још два брата, старијег Уроша II и млађег Десу, као и две сестре Јелену и Марију. Јелена је удата (1129—1130) за угарског принца и потоњег краља Белу II Слепог (1131—1141). За вријеме Белине владавине Белош је дошао је у Угарску, гдје су му дали титулу херцега ().
Послије смрти свога шурјака Беле Белош је са сестром Јеленом преузео туторство над њеним недораслим синовима, међу којима је најстарији био угарски краљ Геза II (1141—1161). Да би концентрисао што више власти у својим рукама, Белош је преузео титулу палатина у Угарској и бана у Хрватској. Са својим савезницима енергички одбијао нападе византијског цара Манојла I Комнина и царева Светог римског царства, који су против његовог штићеника Гезе помагали претендента Бориса Коломановића. Белошева кћи »Бановна«[1] удала се 1150. за руског кнеза Владимира Долгорукова. Око 1158. Белош се одрекао се банске и палатинске части и вратио се у Србију, гдје га је 1162, након свргавања одметнутог Уроша II Примислава, Манојло I Комнин поставио за великог жупана. Али Белош није остао дуго у својој отаџбини, него се опет вратио у Угарску, док је рашки престо припао најмлађем брату Деси. Белош се већ 1163. спомиње се опет као бан хрватски. Послије 1163. нема више трагова о Белошу у јавном животу Угарске. Умро је у Угарској прије 1198. За свог живота саградио је у данашњем Баноштору на Дунаву велики манастир, који је обилато даровао. У Белошево време мјесто у којем је подигао своју задужбину носило је име , Кун, а онда су га почели називати Банов манастир (мађ. ), па је тако постало и данашње име Баноштор.