From Wikipedia, the free encyclopedia
Disbarična osteonekroza, disbarična nekroza kostiju, , (od reči: „“ promena pritiska, „“ kost i „“ izumiranje ćelija) je bolest izumiranja koštanih ćelija izazvano promenom pritiska vazduha, kao što je nagli povratak u normalan atmosferski pritisak nakon izloženosti povišenim (hiperbaričnim) pritiscima. Disbarična osteonekroza se razvrstava u grupu profesionalnih bolesti jer se uglavnom javlja kod profesionalnih ronioca i kesonskih radnika. Naziv disbarična osteonekroza (disbarična nekroza kostiju) je najprecizniji opis ove bolesti, pa ćemo ga koristiti u ovom tekstu.[1]
| Disbarična osteonekroza | |
|---|---|
 | |
| Nekroza glave butne kosti | |
| Klasifikacija i spoljašnji resursi | |
| Specijalnost | Баромедицина |
| MKB-10 | T70.3 |
| MKB-9-CM | 993.3 |
Od otkrivanja disbarične osteonekroze, u medicinskoj praksi koristi se i mnogi drugi nazivi koji služe za označavanje ove vrste poremećaja koštanih struktura;[1]
Različite studije pokazuju vrlo promjenjivu incidencu bolesti;[5]
| Datum | Profesija | Broj | % obolelih |
|---|---|---|---|
| 1974. | Japanski ribari | 301 | 50,5% |
| 1976. | Ronioci Mornarice SAD | 611 | 2,5% |
| 1976. | Ronioci Kraljevske ratne mornarice | 350 | 4,0% |
| 1981. | Komerc.ronioci u Severnom moru | 4422 | 4,4% |
| 1998. | Turski ronioci školjki i sunđera | 51 | 70,0% |
Nije dovoljno jasno da li postoji neka korelacija između dekompresione osteonekroze i dekompresione bolesti. Bornstein i Tanjur su objavili da je od tri obolela od disbarične osteonekroze na 500 kesonskih radnika, koje je on pratio, postojao barem jedan slučaj dekompresione bolesti.
U izveštaju koji je objavio o dekompresionoj bolesti za praćenje radiološki snimanja, navodi prevalenciju disbarične osteonekroze u 4,5% a dekompresione bolesti 31,2% slučaja, među komercijalnim roniocima u Engleskoj.[10]
U studiji sprovedenoj kod 171 ronioca, i sar. utvrdili su da 33 od 90 ronioca s dekompresionom bolešću ima disbaričnu osteonekrozu.[5]
Tačan uzrok nastanka disbarične osteonekroze, nije jasno definisan, a u medicinskoj praksi postoji veći broj teorija o njenom nastanku;
Opšte prihvaćen stav je da mehurića gasa (verovatno po iniciranom venskom zastoju u koštanoj srži)predstavljaju glavni uzrok disbarične osteonekroze. Iako većina autora smatra da su mehurići gasa primarni uzrok bolesti uočena je pojava da kod nagle (brze) dekompresije (sniženja pritiska) nastaje venski zastoj koji remeti drenažu iz koštane srži, što u prisustvu mehurića vazduha pogoduje nastanku tromboze, a ona nedovoljan priliv sveže (kiseonikom obogaćene) krvi u kost i njeno izumiranje (nekrozu). Ovu hipotezu potvrđuje činjenica da pravilna primena propisanih procedura dekompresije i sporija brzina kompresije značajno smanjuje učestalost disbaričnu osteonekrozu.[2]
Disbarična osteonekroza je u suštini kasni oblik dekompresione bolesti, jer se manifestuje mesecima ili godinama nakon izlaganja pritisku vazduha, sa osnovnim karakteristikama aseptičke nekroze dugih kostiju, kao što su ramenjača, butna kost i cevanica. Za razliku od disbarične osteonekroze, aseptična nekroza kosti, javlja se nezavisno od ronjenja, a nastaje usled poremećaja cirkulacije izazvanog povredom, embolijom, mikrotrombima ili masnim tkivom.[1]
Razlika radioloških i patoloških obeležja disbarične i aseptičke osteonekroze su neprimetljive, i oba poremećaja odlikuje intramedularni venski zastoj, nedovoljni priliv krvi i nekroza kosti.[2]
Promene kod disbarične osteonekroze najčešće su lokalizovane u nadlaktici i gornjem delu butne kosti. i sar. su otkrili oštećenja u nadlakatnoj kosti u 23% Filipinskih ronioca-ribara, a i sar. objavljuju da su 10 oštećenja (33,3%) od ukupno 30 bila u nadlakatnoj kosti. Jedina intra-artikularna lezija (5,55%) u ovoj studiji bila je u ramenu, što je jako malo u odnosu na podatke koje je objavio i sar. koji su pronašli 15 intra-artikularnih lezija ramena (34%) od ukupno 43 lezije u havajskih ronioaca.[5]
U anlizi oštećenja izazvanih povišenim pritiskom vazduh koju je u 281 radnika, obavio u 1969, 29% oštećenja je bilo u predelu vrata glave nadlakatne kosti,(ramena), 16% u glavi butne kosti (kuk), 40% u donjem kraju butne kosti (bliže kolenom zglobu), te 15% u gornjem kraju cevanice(u kolenu ispod čašice).
Početak bolesti obično protiče asimptomatski ili sa nejasnim bolovima, koji su bez kliničkih i radiografskih znakova (a bol nije toliko intenzivan da ronioca dovede lekaru).[11] Kasnije sa daljim razvojem bolesti, javlaju se sve jači bolovi i smetnje u pokretima unutar zahvaćenih zglobava. Često prvi znak bolesti može biti prelom kosti, u predelu jačih nekrotičnih oštećenja.
Dijagnoza se postavlja kliničkim pregledom, laboratorijskim analizama, rendgenografijom i nuklearnom magnetnom rezonancom (MRI).[12]
Radigrafija je najbrži i najprimenjiviji način dijagnostike disbarične osteonekroze, ali se na rendgen snimku ona ne pojavljuje kao lokalizovano područje ili kao povećana ili smanjena gustoća kosti. Moramo shvatiti da x-zraci samo pokazuju koncentraciju soli kalcijuma u kostima i da se, ako se x-zrak propusti kroz kost osobe koja je bila mrtva već nekoliko mjeseci, nećete biti u mogućnosti reći da li je vitalnost kosti očuvana.Osim toga, koncentracija soli u kostima se mora povećati ili smanjiti barem za 50% pre promene koje se mogu videt na rendgen snimku. Potrebno je najmanje tri ili četiri meseca, a nekada i tri do pet godina pre nego disbarična osteonekrotična oštećenja postanu vidljiva na rendgenu.[1]
Konačno, ako je disbarične osteonekrotične lezija u zglobu, rendgen nam ne dozvoljava da odredimo u kojim slučajevima je disbarična ostenekroza dovela do raspada hrskavice a koliko je ona posledica naknadnog oštećenja.[1]
Budući da je u ranom stadijumu bolesti rendgenska slika obično normalana, scintigrafija kosti i MRI su dijagnostički modaliteti izbora. Oba modaliteta mogu otkriti minimalne promene u ranom stadijumu bolesti.[13][14]
Scintigrafija kostiju obavlja se ubrizgavanjem u periferne vene radioaktivnog materijala(tehnicijuma) koji ulazi u metabolizam kostiju. Telo se zatim skenira specijalnim fotoaparatima koji registruju radioaktivnost, i prikazuju područje povećane ili smanjena aktivnost. Kod disbarične osteonekroze primenom skeniranja kostiju rezulat će biti pozitivan u roku od dve do tri nedelje u oko 90% slučajeva.[1],[11]
(MRI) je treća metoda koja može već nakon dva do tri dana da da pozitivne rezultate, mada je ponekad negativna i dve do tri nedelje od povrede. Činjenica je da je MRI preciznija od scintigrafije, ali broj više otkrivenih lezija MRI nije statistički značajan, što može biti od uticaja na primenu ove metode koja je izuzetno skupa a veoma često i nije široko dostupna.[1]
Lečenje je često nedovoljno uspešno. Spontana poboljšanja ponekad se dogode i neko inta-artikularno oštećenje se uspešno sanira. Ostali postupci lečenja uključuju imobilizaciju i osteotomiju butne kosti. Ugradnja koštanih graftova obično malo pomaže.
Najbolje lečenje disbarične osteonekroze je prevencija pomoću dekompresije u barokomorama uz primenu proverenih dekonpresionih tablica.
Zbog velikog odnos s dekompresionom bolešću, sve osobe sa simptomima ove bolesti obavezno treba tretirati rekompresijom i hiperbaričnom oksigenoterapijom (HBO).[15]
Nakon uspešnog rekompresionog lečenja tretman treba nastaviti hiperbaričnom oksigenacijom, 100% kiseonikom, najmanje dve stabilizacione seanse, koje treba dopuniti sa još 5 jednodnevnih sensi.[11]
Ako se znaci dekompresione bolesti kod ronilaca ponavljaju, ili se žale na bolove u velikim zglobovima za vreme i po završenom ronjenju, potrebno je zbog ranog otkrivanja disbarične osteonekroze, preventivno uraditi radiografiju velikih zglobova.[11]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
