амерички филмски режисер и сценариста From Wikipedia, the free encyclopedia
Стенли Кјубрик (енгл. ; Менхетен, 26. јул 1928 — Чилдвикбери Мејнор крај Лондона, 7. март 1999) био је амерички филмски режисер и сценариста.
| Стенли Кјубрик | |
|---|---|
.jpg) Фотографија Кјубрика на сету филма Бери Линдон | |
| Пуно име | Стенли Кјубрик |
| Датум рођења | 26. јул 1928. |
| Место рођења | Менхетн, Њујорк, САД |
| Датум смрти | 7. март 1999. (70 год.) |
| Место смрти | Чилдвикбери Мејнор, Лондон, Уједињено Краљевство |
| Занимање | филмски редитељ филмски сценариста фотограф |
| Партнер |
|
| Деца | Вивијан Кјубрик Ања Кјубрик |
| Активни период | 1951 — 1999 |
| Битна дела | 2001: Одисеја у свемиру Бери Линдон Спартак Исијавање |
| Потпис |  |
| Веза до -а | |
Кјубрик је отпочео каријеру у САД али је већину својих филмова снимио у Енглеској. У својој је педесетогодишњој каријери створио значајан опус од тринаест дугометражних филмова од којих се многи сматрају класичним остварењима филмске уметности.
Његови филмови су већином књижевне адаптације, карактеристични по својој техничкој савршености, инвентивном приступу филмском сценарију и окрутној циничној досетљивости. Његова најпознатија дела су хладноратовска сатира Др Стрејнџлав (1964), познати научно фантастични филм Одисеја у свемиру 2001, познати хорор филм Исијавање (1980) и Паклена поморанџа, чији је приказ насиља изазвао многе контроверзе кад се појавио 1971. године.[1]
Преминуо је 1999. године, након дугог снимања еротског трилера Широм затворених очију.[2]
Стенли Кјубрик је рођен у добростојећој породици јеврејског порекла.[3][4][5][6] Отац му је био лекар који је волео фотографију. Ту љубав према фотографији пренео је и на Стенлија. Будући да су у кући имали лабораторију за израду фотографија, мали Стенли је баш ту развио свој високи степен визуелне истанчаности који је касније пренео и на филм. Био је фотограф у редакцији школских новина.[7] На себе је привукао пажњу фотографијом Продавац новина оплакује смрт председника Рузвелта и преко ноћи је постао професионалац. Са само 16 година продао је ту фотографију тада водећем часопису Лук за који ће радити након завршетка школовања.[8][9]
Снимио је неколико фотографија о младом боксеру у успону и ту је нашао инспирацију за свој први филм. Дани борбе је био први Кјубриков документарни филм,[10] као и прекретница у Кјубриковом животу.[11][12] Након тога напушта часопис Лук и одлази у Гринич Вилиџ, где се издржавао снимајући кратке документарне филмове[13][14] и играјући шах на тргу и на разним такмичењима. Уз очеву помоћ, успео је да сакупи довољно новца за снимање првог играног филма, Страх и жеља, који говори о неколико војника заробљених иза непријатељских линија у измишљеном рату.[15] То је у ствари више била стилска вежба него филм, јер у то време Кјубрик није знао ништа о глуми, раду са глумцима и многим другим стварима које чине један филм, али је зато фотографија била у првом плану. Иако је филм био повучен из биоскопа, филмски радници су га приметили и помогли су Кјбурику да сними свој други филм Пољубац убице.[16] У овом филму до изражаја долази Кјубрикова изванредна способност играња светлом. Овим филмом привлачи пажњу продуцента Хариса са којим оснива продуцентску кућу Харис–Кјубрик Пикчерс. Пошто нису имали идеју за филм, отишли су у књижару и нашли књигу Убијање, која говори о пљачки хиподрома по којој је и снимљен филм Узалудна пљачка. Кјубрик ће много пута у даљем стварању посегнути за неким књижевним делом и преточити га у сценарио. Многи тадашњи критичари видели су у Кјубрику младића пред којим је светла филмска будућност.
Године 1957. Кјубрик снима филм Путеви славе са Кирком Дагласом у главној улози. Овај филм је садржао масовне сцене борби испраћене флуидним покретањем камере. Нарочито је позната сцена снимљена дугим, континуираним кадром у којој Кирк Даглас маршира кроз ров окружен војницима. Са друге стране, сви су се дивили искрености којом је Кјубрик изнио свој антиратни став.[17] Тај став ће се провлачити и кроз наредне филмове са ратном тематиком (Доктор Стрејнџлав и Бојеви метак). Филм је био забрањен за приказивање у Француској готово 20 година јер осуђује француски официрски сталеж.
Након успеха са претходним филмом, продуценти га зову да режира филм Спартак чије снимање је већ било почело. Пошто продуценти нису били задовољни радом пређашњег редитеља позивају Кубрика да доврши посао. Он је прихватио посао и извршио поновну поделу улога. У сценарио је убацио сцене борбе којих у првој верзији уопште није било и направио један епски филм. Овај филм је освојио четири Оскара.[18]
После „Спартака“, Кјубрик је желео да снима филм над којим ће имати апсолутну контролу, јер је имао доста проблема са Кирком Дагласом, који је поред тога што је био носилац главне улоге, био и продуцент филма. Осећао је да је постао признат филмски редитељ у Холивуду и одлучио је снимити филм по причи која му се допада. Роман Владимира Набокова Лолита није могао наћи издавача ни у САД ни у Британији. У Паризу је објављен као „порнографска књига“ постигавши тако велике тираже и привукавши Кјубрикову пажњу. Кјубрик пише сценарио за филм заједном са писцем Владимиром Набоковом.[19] Католичка црква дочекује филм „на нож“. Кјубрику је нарочито замерено на љубавној сцени у којој главни лик посматра слику газдаричине кћерке што је црква протумачила као сексуалну стимулацију малолетном особом.[20] Кјубрик је изјавио да не би ни снимао филм „да је знао колико ће прашине дићи“.
Прашина се није ни слегла а Кјубрик је кренуо у следећи, још контроверзнији пројекат. У јеку хладноратовске кризе, снима филм Доктор Стрејнџлав, који исмејава односе између Совјетског Савеза и САД и показује како неки лудак у војсци који се оглуши о заповести може да изазове нуклеарни рат и катастрофу. Филм је привукао пажњу публике највише због врло духовитог односа према једној врло озбиљној теми иако је у том периоду снимљено још неколико филмова са истом тематиком. Добар део заслуга носи и највећи комичар тог доба Питер Селерс. Филм је обиловао подацима који су били тајна америчке војске тако да су продуценти филма морали ићи на информативне разговоре са припадницима тајних служби. Међутим, испоставило се да су сви ти детаљи били плод маште и детаљних припрема Стенлија Кјубрика. У све филмове је улазио максимално спреман и пазио је да не изостави ниједан детаљ и да све прикаже јако реалистично.
У следећем филму долази до изражаја сва Кјубрикова имагинација и машта. Ради се о филму Одисеја у свемиру 2001.[21] У сарадњи са писцем научне фантастике Артуром Кларком написао је сценарио за који је рекао „да то неће бити филм о шетњи кроз свемир, већ ће то бити стварна шетња кроз свемир“. Запажена је Кјубрикова употреба класичне музике у филму. Као и сваки пут до тада публика је била подељена у пријему филма. Неки су га доживели као стварно путовање кроз свемир, док га други нису разумели.[22] Филм се данас сматра класиком научно-фантастичног жанра.[23][24]
Кјубриков следећи филм је Паклена поморанџа. У Енглеској је филм забрањен због експлицитних сцена насиља младих припадника банде.[25][26] Ишло се тако далеко да је Кјубрику и његовој породици прећено смрћу. Тада је направио велики искорак и затражио од издавачке куће да се филм повуче из биоскопа, што је и учињено. У овом филму Кјубрик се поново поиграо са музиком. Најжешће сцене насиља и еротике је укомпоновао са најбољим Бетовеновим симфонијама. Те две супротности, класична музика и насиље су дали запањујући учинак.
Бери Линдон је следећи Кјубриков пројекат. Радња филма је смештена у 18. век. Изабрао је посебну врсту објектива без дубинске оштрине, па је визуелним изгледом филма постигао сличност са сликарским радовима из тог времена.[27][28] Широкоугаони објективи које је користио су оригинално било коришћени од стране НАСЕ.[29][28] У сценама је употребљавао зум технику, што није типично за историјске драме. Овај филм се појавио у ери акционих филмова у Холивуду, тако да је због трајања од три сата проглашен досадним и напорним. Ипак, добио је четири Оскара, иако није постигао већи комерцијални успех.[30]
Кјубрик је 1976. пристао да посети недавно довршени тонски студио 007 Стејџ британске фирме како би радио као саветник на расвети огромног простора који је био спреман за снимање филма о Џејмсу Бонду Шпијун који ме је волео.[31] Кјубрик је пристао да буде саветник кад му је обећано да нико неће сазнати за његов рад на том пројекту. То је поштовано до 2000. кад је та чињеница споменута у документарцу о снимању Шпијуна који ме је волео на специјалном издању филма.
Кјубрик је након овог филма одлучио да направи филм који ће напунити продуцентске касе, али и задовољити његов стваралачки нагон. Ишао је на сигурно и од бестселера Стивена Кинга „Исијавање“ направио сценарио за истоимени филм. Кинг је касније изразио велико незадољство Кјубриковом адаптацијом.[32][33] Овај филм ће бити проглашен за један од најнапетијих хорор филмова. Филм је историјски значајан и по употреби стедикем технике у сцени проласка кроз ходник хотела.[34]
"Бојеви метак" је филм који говори о бесмислености Вијетнамског рата. Кјубрик је избегао морализовање и изношење политичких ставова и на готово документаран начин приказује сав ужас рата. Филм је подељен у две целине које могу да функционише саме за себе.[35] Први део показује обуку маринаца који треба да иду у Вијетнам. Обука је сурова и многи и не издрже до краја. Један од ликова се под притиском ломи и убија наредника. Други део филма приказује борбе у урбаном делу Вијетнама. Страдања и патње војника су застрашујуће реалистичне. Ове сцене су снимљене у напуштеној фабрици гаса у Британији која је вешто претворена у вијетнамски град. Филм је закаснио са почетком дистрибуције, јер су се већ појавили филмови са тематиком Вијетнамског рата. Кад се узме у обзир да Кјубриков филм, за разлику од других, ниједног тренутка не прави хероје од америчких војника, јасно је зашто није имао већег комерцијалног успеха.
Последњи Кјубриков филм јесте Широм затворених очију, са Томом Крузом и Никол Кидман у главним улогама. Филм истражује тему односа мужа и жене, поверења и сексуалности. Тај амбивалентан однос је наглашен коришћењем контрастних боја. Обично су то плава и жута односно топло-хладно. Драматургија одређених сцена је наглашена музиком која подиже тензију.
Кјубрик је на почетку своје каријере откупио или написао неколико сценарија које није успео да реализује.
Дана 1. новембра 2006, Филип Хобс, Кјубриков зет, најавио је да ће надгледати екранизацију филма , чији је сценарио Кјубрик у педесетима откупио од шунд романописца Џима Томпсона, али који се није могао пронаћи све до редитељеве смрти 1999.[37]
Сценарио приписан Кјубрику коју је Ричард Адамс назвао може се пронаћи на интернету.[38] Говори о групи немачких војника који се налазе на мисији током последњих дана Другог светског рата, упркос слабим изгледима за победу нацистичке Немачке у том раздобљу.
Кјубрик је намеравао да режира филм назван , базиран по животу злогласног пљачкаша банака из тридесетих Вилија Сатона.[39] Припремала га је продукцијска компанија Кирка Дагласа Бирна, али је Даглас на крају одбио филм. Кјубрик је покушао да наговори Керија Гранта али филм никад није снимљен.[40]
Кјубрик је у педесетим написао прву верзију сценарија о Мосби Ранџерсима, јужњачкој герили у Америчком грађанском рату, али га није даље развијао.[41]
У 2018. се појавио до тада изгубљени Кјубриков сценарио написан 1956. године по раније објављеној новели истог наслова. Филм је описан као антипод Лолити и прати момка који ступа у брак са старијом женом како би могао да заведе њену ћерку.[42]
Кјубрик је током каријере оставио неколико нереализованих пројеката.
Током постпродукције Одисеје, Кјубрик је планирао велики биографски филм о Наполеону Бонапарти.[43] Пуно је истраживао, читао књиге о француским царевима те написао прелиминарни сценарио од 150 страница.[тражи се извор] Заједно са сарадницима направио је преглед места које је Наполеон походио током својих активних година. Кјубрик је посетио локације, планирајући да сними већи део филма у местима у којима је Наполеон провео живот.
У белешкама упућеним финансијерима пројекта, сачуваним у Кјубриковој архиви, Кјубрик је рекао како није сигуран како ће испасти његов филм о Наполеону, али је очекивао како ће снимити 'најбољи филм свих времена.' На крају је пројекат пропао из три разлога: (1) прескупих локација на којима је филм требало да буде сниман; (2) на Западу је објављена епска верзија романа Лава Толстоја, Рат и мир (1968), режисера Сергеја Бондарчука; (3) комерцијалног неуспеха Бондарчуковог филма Ватерло (1970), који је такође говорио о Наполеону. Кјубриков сценарио за овај филм је објављен на интернету,[44] а део тих истраживања ће утицати на филм Бери Линдон (1975), радњом смештен у касни осамнаести век, мало пре Наполеонових ратова.
У филму је у улози Наполеона оригинално требало да наступи Џек Николсон,[45] јер га је Кјубрик видео у филму Голи у седлу. Кјубрик и Николсон касније су сарађивали на Исијавању. Након година препродукције, филм је отказан на неодређено време у корист финансијски мање рискантних пројеката. Кјубрик је крајем 1987. рекао како још није одустао од пројекта, споменувши како је прочитао готово 500 књига о Наполеону.[46]
Почетком деведесетих Кјубрик је радио на филму по књизи Луиса Беглија, Ратне лажи,[47] причу о дечаку и његовој мајци који се скривају за време холокауста. Прву верзију сценарија, названу „Аријански записи“, написао је сами Кјубрик. Џозеф Мазело је изабран за улогу дечака, а за мајку су разматране Џулија Робертс и Ума Турман. Кјубрик је ипак одлучио да не сними филм због Шиндлеров листе Стивена Спилберга која је објављена 1993. Осим тога, према Кјубриковој жени, Кристини, тема је постала предепресивна и претешка за редитеља.[48] Кјубрик је с временом закључио како тачан филм о холокаусту сеже далеко изван граница кинематографије.[49]
Кјубрик је наводно био фасциниран каријером нацистичког филмског режисера Фејта Харлана, стрица своје жене, те разматрао филм о кругу људи око Јозефа Гебелса. Иако је Кјубрик радио на њему неколико година, пројекат никад није отишао даље од контуре приче.[50]
Стенли Кјубрик је радио на два пројекта која су довршили други режисери. На Једнооком Џеку је био позван као замена, као и на Спартаку. Вештачку интелигенцију је након његове смрти довршио Стивен Спилберг.[51]
Часопис Холивуд репортер најавио је 18.10. 1956. да је продуцент Франк Розенберг откупио права на роман Чарлса Нејдера за 40 хиљада долара. Две године касније, , независна продукцијска компанија Марлона Бранда, купила је права на роман као и прву верзију адаптацијског сценарија Сама Пекинпа за 150 хиљада долара. Тада је најављено како ће филм вероватно режирати Брандо.
Касније те године најављено је како ће ипак Кјубрик режирати , што је био радни наслов продукције. Убрзо након најаве, име филма је промењено у Једнооки Џек, а Пина Пелисер је најављена као главна глумица по „једногласном избору Бранда, Росенберга и Кјубрика“.
Кјубрик је 1958. одустао од режије филма са објашњењем о непремостивим ”кретивним разликама”.[52] Убрзо је откупио права на Набоковљеву Лолитуи отпочео тај пројекат.
Режију је преузео и завршио Марлон Брандо, коме је то једини режирани филм у каријери.[53]
Пројекат на којем је Кјубрик радио неколико година завршио је његов пријатељ Стивен Спилберг. Током осамдесетих и раних деведесетих, Кјубрик је сарађивао са разним писцима (Брајан Олдис, Сара Мејтланд и Ијан Ворсон) на пројекту који се називао разним именима, као што су „Пинокио“ и „Вештачка интелигенција“. Филм је настао проширивањем Олдисове кратке приче ,[54] коју су Кјубрик и његови писци претворили у дугометражни филм у три чина.[55] Била је то футуристичка бајка о роботу који се понаша као дете, а продат је као привремени сурогат породице чији је син пао у кому. Међутим, робот сазнаје за то, а власници га из сажаљења остављају у шуми како га у фабрици не би уништили. Остатак приче говори о роботовим покушајима да постане прави дечак, како би задобио мајчину љубав.
Кјубрик је наводно дуго расправљао са Стивеном Спилбергом о филму преко телефона и, према Спилбергу, у једном тренутку изјавио како је тема важнија Спилбергу него њему. Године 2001, након Кјубрикове смрти, Спилберг је узео разне верзије сценарија које су оставили Кјубрик и његови писци и саставио нови сценарио. У сарадњи с Кјубриковом продукцијском кућом снимио је филм Вештачка интелигенција, с Хејли Џоел Осментом, Франсисом О’Конором и Вилијамом Хертом у главним улогама.
У филму је наведена посвета „За Стенлија“.
Кјубрик је хтео да сними филм према роману Умберта Ека Фукоово клатно који се појавио 1988. Еко је одбио, јер је био незадовољан екранизацијом свога претходног романа Име руже и зато што Кјубрик није био вољан да му препустити писање сценарија. Међутим, када је Кјубрик умро, Еко је рекао како жали што га је одбио.[56]
У поређењу са неким другим редитељима, Кјубрик није био познат по сарадњи са одређеним глумцима. У неколико је прилика радио с истим глумцем више него једном. Стерлинг Хејден је наступио у главној улози у Узалудној пљачки и Др. Странгелову, Питер Селерс у Лолити и Др. Странгелову, а Кирк Даглас у Стазама славе и Спартаку. У споредним улогама, Џо Таркел се појављује у Узалудној пљачки, Стазама славе и Исијавању, Филип Стоун се појављује у Пакленој наранџи, Берију Линдону и Исијавању, Леонард Роситер наступио је у 2001: Одисеја у свемиру и Барију Линдону, док се Тимоти Кари појавио у Узалудној пљачки и Стазама славе. У Пакленој наранџи и Барију Линдону наступило је шест истих глумаца (укључујући Патрика Магија) у разним улогама.
Једна од Кјубрикових најдужих сарадњи је она са Леоном Виталијем,[40] који је након играња Лорда Берлингтона у Бари Линдону, постао Кјубриков лични помоћник, радећи као руководилац аудиција на његовим следећим филмовима те као надзорник трансфера са филмске траке на видео. Појавио се и у филму Очи широм затворене, играјући претећег свештеника у црвеном огртачу који се сукобљава с Томом Крузом у злогласној сцени оргија. Након Кјубрикове смрти, Витали је надгледао рестаурацију визуелних и звучних елемената већине Кјубрикових филмова. На његовим филмовима је често радио и с партнером из филма Тодом Филдом.
Британска филмска академија
Национално удружење критичара
Удружење критичара Њујорка
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
