Право

Право се може назвати системом норми људског понашања које прописује и у случају кршења санкционише држава. Право међутим своје изворе има у моралу, обичајима, етици и нарочито правди. Ово двојно лице права је тема вишевековне расправе о томе да ли се правом могу назвати и они системи норми које прописује нелегитимна или неправедна власт. За правнике позитивисте и ови системи се могу назвати правом (уколико их државна власт спроводи довољно ефикасно), док за јуснатуралисте ови системи се не могу назвати правом у пуном смислу те речи. У правној теорији и филозофији право се одређује не само као идеална, духовна појава, тј. као скуп мисли, већ и као реална појава. Реалне појаве су оне које имају и временску и просторну димензију. Као реална појава, право је везано за људе и њихову психу, као и за њихово друштво.

Јустиција, богиња симбол правде која носи мач – што симболизује присилну моћ трибунала, вагу – представљају објективни стандард којим се надмашују конкурентни захтеви – и која има повез на очима што указује на то да правда треба бити непристрасна и објективно исцртана, без страха или наклоности и без обзира на новац, богатство, моћ или идентитет.^[1]

Право је систем правила која су креирана и која се примењују преко друштвених или владиних институција ради регулације понашања.^[2] Правни систем помаже у регулисању и осигуравању стања у коме заједница показује поштовање и унутрашњу равноправност. Закони на државном нивоу могу бити донети путем колективног законодавства или једног законодавца. Приватне особе могу створити правно обавезујући уговор, укључујући арбитражне споразуме којима могу изабрати да прихвате алтернативну арбитражу у редовном судском поступку. Формирање самих закона може бити под утицајем устава, написаног или прећутног, и права кодираних у њему. Право обликује политику, економију, историју и друштво на различите начине и служи као посредник односа између људи.

Општа разлика се може направити између (а) надлежности цивилног права, у коме законодавство или други централни орган кодификује и консолидује своје законе, и (б) англосаксонског правног система (), где је судски преседан прихваћен као обавезујући закон. Историјски гледано, верски закон је играо значајну улогу чак и у решавању секуларних питања и још увек се користи у неким верским заједницама. Исламски шеријатски закон је најшире кориштени верски закон на свету и користи се као примарни правни систем у неким земљама, као што су Иран и Саудијска Арабија.^[3]

Право се генерално дели на две главне области. Кривично право се бави понашањем које се сматра штетним за друштвени поредак и у којем се крива странка може осудити или казнити. Грађанско право се бави решавањем тужби (спорова) између појединаца или организација.^[4]

Право представља извор научне истраге о правној историји, филозофији, економској анализи и социологији. Право такође покреће важна и сложена питања која се тичу једнакости, правичности и правде

Дефиниције и појам права

Главни чланци: Дефиниција закона и Аналитичка правна наука

Сам појам права је релативан па су и све дефиниције права релативне. Класична подела дефиниција права је на реалне, номиналне и концептуалне, која се заснива на томе да ли је предмет дефинисања ствар, исказ или појам.

Дефиниције права су обично дате у облику дескриптивних и прескриптивних исказа о праву.

• Дескриптивне дефиниције права представљају скуп исказа којима се тврди, описује и објашњава шта је право. Циљ дескрипција је да обавештавају о чињеницама и да на тај начин посредно утичу на понашање људи.
• Прескриптивне дефиниције права налажу неко чињење или нечињење, припрећено или не, применом државне санкције. Циљ прескрипција је да обавештавају о нечијим жељама и вољи и на тај начин непосредно утичу на понашање људи.
• Постоје и дескриптивно-прескриптивни искази, када се каже из чега се састоји право и каква му је друштвена функција, тј. какво би требало да буде.

Важна врста дефиниција је Аристотелова дефиниција (per genus proximum et diferentiam specificam), заснована на коришћењу родног појма и особене разлике.

Теорије о праву

Бројне и разноврсне правне теорије груписане су у идеалистичке и реалистичке теорије о праву.

• Идеалистичке теорије о праву су веома старе и могу се разврстати на природноправне, априористичко-феноменолошке и егзистенцијалистичке, формалне и културалистичке правне теорије.
• Реалистичке теорије о праву се могу разврстати на позитивистичке, социолошке, интегралне и мултидисциплинарне.

Нарочито важно место заузимају природноправне, позитивистичке и социолошке теорије, па се због тога каже да право има три значења: природноправно, позитивноправно и социолошкоправно.

1. Природноправне теорије у праву виде једно више, истинско право које служи постизању општег добра и праведности. Заједничко им је уверење да право представља двојни нормативни систем састављен из система природног права и позитивног права које му је подређено (Тома Аквински, Хуго Гроције).
2. Позитивистичке правне теорије одбацују идеју природног права. Оне истражују у праву оно што јесте и сматрају да нема другог права осим позитивног права (Савињи, Ханс Келзен).
3. Социолошкоправне теорије право одређују као друштвену појаву, а његову суштину тумаче деловањем друштвених чинилаца (Херберт Спенсер, Макс Вебер).

Сва ова гледишта се своде на једно да право регулише друштвене односе у којима може доћи до повреде општедруштвеног интереса, заједничких интереса свих чланова друштва. Ови заједнички интереси према једнима састоје у реду, другима у миру, а трећима у правди.

Заједничка својства права

Постоји дванаест карактеристичних заједничких својстава, односно мерила правности. Ова заједничка својства права омогућавају одвијање заједничког живота са што мање неусклађености, препрека, сукоба и борби које разарају друштво. То су:

1. спољашњост - правом се регулише спољашње телесно понашање, чињење или нечињење,
2. хетерономност - када се субјект покорава норми коју је донео неко други,
3. друштвеност - правним нормама се искључиво регулише понашање људи,
4. регулативност - системски легитимни утицај на понашање људи,
5. традиционални предмет регулисања - сукоб интереса је нарочито изражен у областима имовинских односа, односа власти и друштва који су традиционални предмет регулисања,
6. мерљивост и прецизност - тачно се одређују овлашћења и обавезе субјеката и прецизан поступак, прецизне норме,
7. појава спора и постојање суда - због различитих интереса људи настаје спор па је неопходна неутрална страна - суд који мора бити друштвено и правно признат,
8. поступак формализације,
9. друштвена санкција - мора бити правом предвиђена, друштвена, мерљива и сразмерна,
10. остваривање вредности реда, мира и сигурности,
11. захтев за остваривање других друштвених и правних вредности и
12. омогућавање сапостојања људи у друштву

Историја

Главни чланак: Правна историја

Краљ Хамураби открива код закона месопотамијског бога сунца Шамаша, каји се такође поштовао као бог правде.

Историја закона је блиско повезана са развојем цивилизације. Древни египататски закон, који датира уназад до 3000. п. н. е., садржи грађански кодекс који је вероватно био подељен на дванаест књига. Он је био базиран на концепту Маата, карактерисан традицијом, реторички говор, друштвене једнакости и непристрасности.^[5][6] До 22. века п. н. е., древни сумерски владар Ур-Наму је формулисао први законик, који се састојао од казуистичких изјава („ако … онда ...”). Око 1760. п. н. е., краљ Хамураби је даље развио Вавилонски закон, кодирањем и уписивањем у камен. Хамураби је поставио неколико копија свог законика широм Вавилонског краљевства као стеле, за читаву јавност да види; ово је постало познато као Хамурабијев законик. Британски асиролози су открили најочуванију копију тог законика у 19. веку, и од тог времена је био у потпуности пресловљен и преведен на различите језике, укључујући енглески, италијански, немачки и француски.^[7]

Стари завет датира уназад до 1280. п. н. е. и има облик моралних императива као препорука за добро друштво. Мали грчки град-држава, древна Атина, од око 8. века п. н. е. је била прво друштво које је било засновано на широком укључивању њених грађана, искључујући жене и робовску класу. Међутим, Атина није имала правну науку нити иједну реч за „закон”,^[8] уместо тога се ослањала на троделно прављење разлике између божанског закона (), људских одлука () и обичаја ().^[9] Ипак старогрчки закон садржао је значајне уставне иновације у развоју демократије.^[10]

Римско право је било под великим утицајем грчке филозофије, али су његова детаљна правила развијена од стране професионалних правника и била су софистицирана.^[11][12] Током векова између успона и опадања Римског царства, закон је био прилагођен како би се носио са променљивим друштвеним ситуацијама и подвргнут је знатним кодификацијама под Теодосијем и Јустинијаном ^[13] Иако су законици замењени обичајним правом и предметним законом током мрачног доба, Римски закон је био поновно откривен око 11. века кад су средњовековни правни учењаци почели да истражују Римске рукописе и адаптирају њихове концепте. Латински правни максимуми (звани брокарди) су били састављени као водич. У средњевековној Енглеској, краљевски судови су развили орган преседана што је касније прерасло у опште право. Широм Европе трговачки закон је био формиран тако да су трговци могли да тргују користећи заједничке стандардне праксе уместо многобројних издељених аспеката локалних закона. Трговачки закон је прекурзор модерног привредног права, који је наглашавао слободу уговарања и отуђивости имовине.^[14] Са порастом национализма у 18. и 19. веку, трговачки закон је био инкорпорисан у локалне законе земаља под новим грађанским кодексима. Наполеонов и немачки кодекс су постали најутицајнији. За разлику од енглеског обичајног закона, који се састоји од енормних томова судске праксе, кодекси у малим књигама су једноставни за преузимање и судије их с лакоћом примењују. У данашње време, постоје индикације да грађанско и опште право конвергирају.^[15] Закон ЕУ је кодификован у уговорима, али се развија кроз преседане Европског суда правде.

Устав Индије је најдужи написани устав једне земље. Он садржи 444 чланка, 12 распореда, бројне амандмане и 117,369 речи.

Древна Индија и Кина представљају дистинктне правне традиција, и историјски су имале независне школе правне теорије и праксе. Артхашастра, вероватно састављена около 100-те године (мада садржи старије материјале), и Мануов законик (c. 100–300) били су основне студије у Индији, и обухватали су текстове који се сматрају ауторитативним правним смерницама.^[16] Мануова централна филозофија је била толеранција и плурализам, и цитирана је широм југоисточне Азије.^[17] Ова хиндуистичка традиција, заједно са исламским правом, замењени су општим правом када је Индија постала део Британска империја.^[18] Малезија, Брунеј, Сингапур и Хонгконг су исто тако усвојили опште право. Источно азијска правна традиција одражава јединствену мешавину секуларног и верског утицаја.^[19] Јапан је био прва земља која је започела модернизацију свог правног система под западним утицајем, прихватајући делове француског, и углавном немачког цивилног законика.^[20] Ово је делимично одражавало статус Немачке као растуће снаге у касном 19. веку. Слично томе, традиционално кинеско право је уступило место прозападном приступу током задњих година династије Ћинг у форми шест приватних законика заснованих углавном на јапанском моделу немачког права.^[21] Данас Тајвански закон задржава најближу повезаност са кодификацијама из тог периода, због разилажења између Чанг Кај Шекових националиста, који су побегли тамо, и Мао Цедунгових комуниста који су освојили контролу над главнином земље 1949. године. Садашња правна инфраструктура у Народној Републици Кини је била под снажним утицајем Совјетског социјалистичког закона, који есенцијално увећава административно право на рачун приватних права.^[22] Услед брзе индустријализације, данас Кина пролази кроз процес реформи, бар у смислу економских, ако не и социјалних и политичких права. Нови уговорни законик из 1999. године представљао је одступање од административне доминације.^[23] Штавише, након преговора у трајању од петнаест година, Кина је 2001. године приступила Светској трговинској организацији.^[24]

Правна наука

Правна наука је друштвена наука којој су главни објекти проучавања држава и право. Правна наука је изградила систем који обухвата низ посебних правних наука.

Систем правне науке се може се поделити у три основне групе:

• група општетеоријских правних наука - у њој се изучавају елементи који су заједнички свим државама и свим правним системима, без обзира на историјско раздобље, географски положај и сл.
• група историјскоправних наука - проучава развој права кроз историју
• група позитивноправних наука - изучава конкретне правне системе који постоје у садашњости (позитивноправни системи)

Правни системи

Систем права је скуп правних норми што постоје у некој држави. Назива се још и позитивноправни систем. Правни систем је уређена (систематизована) целина свих правних правила. Елементи правног система су следећи:

• правни систем као целина
• правна група
• правна грана
• правни институти (правне установе)
• правно правило (правна норма)

Гране права

• Уставно право је грана права која проучава темеље на којима почива држава, те слободе права и дужности човека и грађанина.
• Управно право је грана права која проучава деловање тела државне управе и других државних тела и правних особа с јавним овлаштењима.
  • Управно поступовно право
• Финансијско право - уређује основе јавних прихода и расхода, пореза и прорачуна.
• Грађанско право - уређује грађанскоправне односе.
  • Стварно право - скуп правних правила којима се уређују односи међу људима поводом ствари.
  • Обвезно право - скуп правних правила којима се уређују они друштвени односи у којим је једну страну (веровника) овластила другу страну (дужника) да тражи неку чинидбу, а друга страна је ту чинидбу дужна извршити.
  • Наследно право - скуп правних правила којима се за случај смрти једне особе - оставитеља, уређује прелаз њене имовине (односно њених субјективних права и обвеза) на друге особе - њезине насљеднике
  • Право интелектуалног власништва (ауторско право, право индустријског власништва)
• Породично право - скуп правних правила и начела којима се уређују породични односи, тј. личноправни и имовинскоправни односи чланова породице те чланова породице према трећим особама.
• Трговачко право - скуп правних правила која регулишу субјекте трговачког права (статусно трговачко право или право друштава) и правне послове трговачког права (уговорно трговачко право)
• Казнено право - Казнено право (у ширем смислу) је грана права која се односи на државну власт кажњавања (), а у ширем смислу обухвата: 1) материјално казнено право, 2) казнено процесно право, 3) извршно казнено право
• Радно право је скуп правних правила којим се уређује склапање и престанак радних односа, права и обавезе субјеката у радном односу, те остала важна питања и модалитети у радном односу и у вези с њим.
  • Социјално право
• Поморско право, Зрачно право, Прометно право
• Међународно право - уређује односе између субјеката међународног права: држава, међународних организација и појединаца (иако не признају сви теоретичари појединца за субјекта овог правног поретка)
  • Дипломатско право
  • Конзуларно право
  • Право међународних уговора
  • Свемирско право
• Међународно приватно право - садржи правила и начела за решавање приватноправних ситуација с међународним обележјима
• Грађанско процесно право - уређује поступање судова и других тела, те права и обавезе странака.
  • Грађанско парнично процесно право
  • Грађанско изванпарнично процесно право
• Међународно грађанско процесно право
• Стечајно право
• Извршно право

Црквена права и религијска права

• Канонско право
• Шеријатско право
• Жидовско право

Извори права

У континенталном правном кругу (романско-германски правни круг) извори права су следећи:

• устав
• закони
• подзаконски прописи
• правни обичаји
• начела права

Нису извори права, али могу служити као помоћно средство за утврђивање права:

• судске одлуке
• правна доктрина

Англосаксонски правни систем () назива се још и прецеденским правним системом, будући да су судске одлуке (преседани) извор права.

У међународном праву извори права су:

• међународни уговори, односно међународне конвенције било опште или посебне, која установљују правила, које изреком признају државе у спору;
• међународни обичаји као доказ опште праксе, прихваћене као право
• општа начела права призната код цивилизованих народа
• као помоћно средство за утврђивање правних правила - судска решења те учења правних стручњака различитих народа

Види још

• Правни акт
• Правне норме

Референце

1. Luban, Law's Blindfold, 23.
2. Robertson, Crimes against humanity, 90.
3. „What is sharia law?”. brightknowledge.org. Архивирано из оригинала 19. 10. 2013. г. Приступљено 23. 9. 2017.
4. „Criminal and Civil Law”. www.cscja-acjcs.ca. Архивирано из оригинала 9. 8. 2016. г. Приступљено 31. 7. 2016.
5. Théodoridés. „law”. Encyclopedia of the Archaeology of Ancient Egypt.
6. VerSteeg, Law in ancient Egypt
7. Richardson, Hammurabi's Laws, 11
8. Kelly, A Short History of Western Legal Theory, 5–6
9. J.P. Mallory, "Law", in Encyclopedia of Indo-European Culture, 346
10. Ober, The Nature of Athenian Democracy, 121
11. Kelly, A Short History of Western Legal Theory, 39
12. Stein, Roman Law in European History, 1
13. As a legal system, Roman law has affected the development of law worldwide. It also forms the basis for the law codes of most countries of continental Europe and has played an important role in the creation of the idea of a common European culture (Stein, Roman Law in European History, 2, 104–107).
14. Sealey-Hooley, Commercial Law, 14
15. Mattei, Comparative Law and Economics, 71
16. For discussion of the composition and dating of these sources, see Olivelle, Manu's Code of Law, 18–25.
17. Glenn, Legal Traditions of the World, 276
18. Glenn, Legal Traditions of the World, 273
19. Glenn, Legal Traditions of the World, 287
20. Glenn, Legal Traditions of the World, 304
21. Glenn, Legal Traditions of the World, 305
22. Glenn, Legal Traditions of the World, 307
23. Glenn, Legal Traditions of the World, 309
24. Farah, Five Years of China WTO Membership, 263–304

Литература

• Ahmad, Ahmad Atif. „Lawyers: Islamic Law” (PDF). Oxford Encyclopedia of Legal History. Oxford University Press. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 3. 2009. г.
• Akhlaghi, Behrooz (2005). „Iranian Commercial Law and the New Investment Law FIPPA”. Ур.: Yassari, Nadjma. The Sharīʻa in the Constitutions of Afghanistan, Iran, and Egypt. Mohr Siebeck. ISBN 978-3-16-148787-3.
• Albrow, Martin (1970). Bureaucracy (Key Concepts in Political Science). London: Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-333-11262-5.
• Anderson, J.N.D. (јануар 1956). „Law Reform in the Middle East”. International Affairs (Royal Institute of International Affairs 1944—). 32 (1): 43—51. JSTOR 2607811. doi:10.2307/2607811.
• Aristotle. Athenian Constitution. Trans. Frederic George Kenyon — преко Викизворника. See original text in Perseus program.
• Barzilai, Gad (2003). Communities and Law: Politics and Cultures of Legal Identities. The University of Michigan Press. 2003. Second print 2005. ISBN 978-0-472-11315-6.
• Auby, Jean-Bernard (2002). „Administrative Law in France”. Ур.: Stroink, F.A.M.; Seerden, René. Administrative Law of the European Union, its Member States and the United States. Intersentia. ISBN 978-90-5095-251-4.
• Barzilai, Gad (2003). Communities and Law: Politics and Cultures of Legal Identities. The University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-11315-6.
• Bayles, Michael D. (1992). „A Critique of Austin”. Hart's Legal Philosophy. Springer. ISBN 978-0-7923-1981-8.
• Beale, Hugh; Tallon, Denis (2002). „English Law: Consideration”. Contract Law. Hart Publishing. ISBN 978-1-84113-237-2.
• Bergkamp, Lucas (2001). „Introduction”. Liability and Environment. Martinus Nijhoff Publishers. ISBN 978-90-411-1645-1.
• Berle, Adolf (1932). Modern Corporation and Private Property. New York, Chicago, Commerce Clearing House, Loose leaf Service division of the Corporation Trust Co.
• Bielefeldt, Heiner (1998). „Carl Schmitt's Critique of Liberalism: Systematic Reconstruction and Countercriticism”. Ур.: Dyzenhaus, David. Law as Politics: Carl Schmitt's Critique of Liberalism. Duke University Press. ISBN 978-0-8223-2244-3.
• Blackstone, William (1765). Commentaries on the Laws of England.
• Brody, David C.; Acker, James R.; Logan, Wayne A. (2000). „Introduction to the Study of Criminal Law”. Criminal Law. Jones & Bartlett Publishers. ISBN 978-0-8342-1083-7.
• Campbell, Tom D. (1993). „The Contribution of Legal Studies”. A Companion to Contemporary Political Philosophy edited by Robert E. Goodin and Philip Pettit. Malden, Mass.: Blackwell Publishing. ISBN 978-0-631-19951-9.
• Churchill, Winston (1986). „Problems of War and Peace”. The Hinge of Fate. Houghton Mifflin Books. ISBN 978-0-395-41058-5.
• Clarke, Paul A. B.; Linzey, Andrew (1996). Dictionary of Ethics, Theology and Society. London: Routledge. ISBN 978-0-415-06212-1.
• Coase, Ronald H. (новембар 1937). „The Nature of the Firm”. Economica. 4 (16): 386—405. doi:10.1111/j.1468-0335.1937.tb00002.x.
• Coase, Ronald H. (октобар 1960). „The Problem of Social Cost (this online version excludes some parts)”. Journal of Law and Economics. 3: 1—44. S2CID 38826108. doi:10.1086/466560.
• Demirgüç-Kunt, Asli; Levine, Ross (2001). Financial Structures and Economic Growth. MIT Press. ISBN 978-0-262-54179-4.
• Cotterrell, Roger (1992). The Sociology of Law: An Introduction. Oxford University Press. ISBN 978-0-406-51770-8.
• Cotterrell, Roger (1999). Emile Durkheim: Law in a Moral Domain. Edinburgh University Press/ Stanford University Press. ISBN 978-0-7486-1339-7.
• Cotterrell, Roger (2006). Law, Culture and Society: Legal Ideas in the Mirror of Social Theory. Ashgate. ISBN 978-0-7546-2511-7.
• Curtin, Deirdre; Wessel, Ramses A. (2005). „A Survey of the Content of Good Governance for some International Organisations”. Good Governance and the European Union: Reflections on Concepts, Institutions and Substance. Intersentia nv. ISBN 978-90-5095-381-8.
• Albert Venn, Dicey (2005). „Parliamentary Sovereignty and Federalism”. Introduction to the Study of the Law of the Constitution. Adamant Media Corporation. ISBN 978-1-4021-8555-7.
• Dörmann, Knut; Doswald-Beck, Louise; Kolb, Robert (2003). „Appendix”. Elements of War Crimes. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-81852-0.
• Durkheim, Émile (1893). The Division of Labor in Society. The Free Press reprint. ISBN 978-0-684-83638-6.
• Dworkin, Ronald (1986). Law's Empire. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-51836-0.
• Ehrlich, Eugen (2002) [1936]. Fundamental Principles of the Sociology of Law. Transaction Books reprint.
• Farah, Paolo (август 2006). „Five Years of China WTO Membership. EU and US Perspectives about China's Compliance with Transparency Commitments and the Transitional Review Mechanism”. Legal Issues of Economic Integration. 33 (3): 263—304. S2CID 153128973. SSRN 916768 . doi:10.54648/LEIE2006016.
• Feinman, Jay M. (2006). „Criminal Responsibility and Criminal Law”. Law 101. Oxford University Press US. ISBN 978-0-19-517957-6.
• Findlay, Marc (1999). „'Independence' and the Judiciary in the PRC”. Ур.: Jayasuriya, Kanishka. Law, Capitalism and Power in Asia. Routledge. ISBN 978-0-415-19742-7.
• Fine, Tony F. (2001). „The Globalization of Legal Education in the United States”. Ур.: Drolshammer, Jens I.; Pfeifer, Michael. The Internationalization of the Practice of Law. Martinus Nijhoff Publishers. ISBN 978-90-411-1620-8.
• Finn, John E. (1991). „Constitutional Dissolution in the Weimar Republic”. Constitutions in Crisis: Political Violence and the Rule of Law. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-505738-6.
• France, Anatole (1894). The Red Lily (Le lys rouge).
• Fukuyama, Francis (2005). State-Building (First изд.). Editions Livanis. ISBN 978-960-14-1159-0.
• Georgiadis, Apostolos S. (1997). „Sources of Law”. General Principles of Civil Law (на језику: Greek). Ant. N. Sakkoulas Publishers. ISBN 978-960-232-715-9.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Giannoulatos, Anastasios (1975). „Characteristics of Modern Islam”. Islam – A General Survey (на језику: Greek). Athens: Poreuthentes.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Glenn, H. Patrick (2000). Legal Traditions of the World. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-876575-2.
• Michael D., Goldhaber (2007). „Europe's Supreme Court”. A People's History of the European Court of Human Rights. Rutgers University Press. ISBN 978-0-8135-3983-6.
• Gordley, James R.; Mehren, von; Taylor, Arthur (2006). An Introduction to the Comparative Study of Private Law. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-68185-8.
• Gurvitch, Georges; Hunt, Alan (2001) [1942]. „Max Weber and Eugen Ehrlich”. Sociology of Law. Athens: Transaction Publishers. ISBN 978-0-7658-0704-5.
• Haggard, Stephan (2001). „Institutions and Public Policy in Presidential Systems”. Presidents, Parliaments and Policy. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-77485-7.
• Hallaq, Wael Bahjat (2005). „Introduction”. The Origins and Evolution of Islamic Law. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-00580-7.
• Hamilton, Michael S.; Spiro, George W. (2008). The Dynamics of Law. 4th ed. Armonk, NY: M.E. Sharpe, Inc. ISBN 978-0-7656-2086-6.
• Harris, Ron (септембар 1994). „The Bubble Act: Its Passage and Its Effects on Business Organization”. The Journal of Economic History. 54 (3): 610—27. JSTOR 2123870?. S2CID 154429555. doi:10.1017/S0022050700015059.
• Hart, H.L.A. (1961). The Concept of Law. Oxford University Press.
• Hatzis, Aristides N. (новембар 2002). „The Nature of the Firm”. European Journal of Law and Economics. 14 (3): 253—263. S2CID 142679220. doi:10.1023/A:1020749518104. |access-date= захтева |url= (помоћ)
• Hayek, Friedrich (1978). The Constitution of Liberty. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-32084-7.
• Hazard, Geoffrey C.; Dondi, Angelo (2004). Legal Ethics. Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-4882-7.
• Hegel, Georg (1820). Elements of the Philosophy of Right (на језику: German).CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Heinze, Eric (2013). The Concept of Injustice. Routledge. ISBN 978-0-415-52441-4.
• Hertogh, Marc (2009). Living Law: Reconsidering Eugen Ehrlich. Hart. ISBN 978-1-84113-898-5.
• Hobbes, Thomas (1651). „Chapter XVII: Of the Causes, Generation, and Definition of a Commonwealth”. Leviathan. Архивирано из оригинала 27. 11. 2010. г.
• Jakobs, Lesley A. (2004). „Retrieving Equality of Opportunity”. Pursuing Equal Opportunities. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-53021-7.
• Jakoby, Stanford M. (зима 2005). „Economic Ideas and the Labour Market – Chapter: Cycles of Economic Thought” (PDF). Comparative Labor Law and Policy Journal. 25 (1): 43—78. Архивирано из оригинала (PDF) 14. 6. 2007. г. Приступљено 12. 2. 2007.
• Jary, David; Jary, Julia (1995). Collins Dictionary of Sociology. HarperCollins. ISBN 978-0-00-470804-1.
• Jensen, Eric G.; Heller, Thomas C. (2003). „Introduction”. Ур.: Jensen, Eric G.; Heller, Thomas C. Beyond Common Knowledge. Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-4803-2.
• Johnson, Alan (1995). The Blackwell Dictionary of Sociology. Blackwells publishers. ISBN 978-1-55786-116-0.
• Kaiser, Dagmar (2005). „Leistungsstōrungen”. Ур.: Staudinger, Julius von; Martinek, Michael; Beckmann, Roland Michael. Eckpfeiler Des Zivilrechts. Walter de Gruyter. ISBN 978-3-8059-1019-4.
• Kaldor, Mary; Anheier, Helmut; Glasius, Marlies (2003). „Global Civil Society in an Era of Regressive Globalisation”. Ур.: Kaldor, Mary; Anheier, Helmut; Glasius, Marlies. Global Civil Society Yearbook 2003. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-926655-5.
• Kant, Immanuel (1998) [1785]. Groundwork of the Metaphysics of Morals (Translated by Mary Gregor). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-62695-8.
• Karkatsoulis, Panagiotis (2004). „Civil Society and New Public Management”. The State in Transition (на језику: Greek). Athens: I. Sideris. ISBN 978-960-08-0333-4.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Kazantzakis, Nikos (1998) [1909]. „Law”. Friedrich Nietzsche and the Philosophy of Law and Polity (на језику: Greek). Athens: Editions Kazantzakis.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Kelly, J.M. (1992). A Short History of Western Legal Theory. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-876244-7.
• Kettl, Don (новембар 2006). „Public Bureaucracies”. The Oxford Handbook of Political Institutions edited by R. A. W. Rhodes, Sarah A. Binder and Bert A. Rockman. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-927569-4.
• Linarelli, John (2004). „Nietzsche in Law's Cathedral: Beyond Reason and Postmodernism – Chapter: Cycles of Economic Thought”. Catholic University Law Review. 53: 413—457. SSRN 421040 . doi:10.2139/ssrn.421040.
• Locke, John (1689). „Book II”. Two Treatises of Government — преко Викизворника.
• Luban, David (2001). „Law's Blindfold”. Conflict of Interest in the Professions. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-512863-5.
• Malloy, Robin Paul (1994). „Adam Smith and the Modern Discourse of Law and Economics”. Ур.: Paul Malloy, Robin; Evensky, Jerry. Adam Smith and the Philosophy of Law and Economics. Springer. ISBN 978-0-7923-2796-7.
• Mattei, Ugo (1997). „The Distinction between Common Law and Civil Law”. Comparative Law and Economics. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-06649-0.
• Matthews, Paul (јесен 1995). „The Man of Property”. Medical Law Review. 3 (3): 251—274. PMID 11657690. doi:10.1093/medlaw/3.3.251.
• McGhee, John (2000). Snell's Equity. London: Sweet and Maxwell. ISBN 978-0-421-85260-0.
• Mises, Ludwig von (1962) [1944]. Bureaucracy (PDF). Приступљено 10. 11. 2006.
• Montesquieu, Baron de (1748). „Book XI: Of the Laws Which Establish Political Liberty, with Regard to the Constitution, Chapters 6–7”. The Spirit of Laws (translated in English by Thomas Nugent, revised by J. V. Prichard).
• Nietzsche, Friedrich (1887). „Zweite Abhandlung: "Schuld", "schlechtes Gewissen" und Verwandtes”. Zur Genealogie der Moral – Eine Streitschrift (на језику: German).CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Ober, Josiah (1996). „The Nature of Athenian Democracy”. The Athenian Revolution: Essays on Ancient Greek Democracy and Political Theory. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-00190-6.
• Olivelle, Patrick (2005). Manu's Code of Law: A Critical Edition and Translation of the Manava-Dharmasastra. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-517146-4.
• Olson, David M.; Norton, Philip (1996). „Legislatures in Democratic Transition”. The New Parliaments of Central and Eastern Europe. Frank Cass (UK). ISBN 978-0-7146-4261-1.
• Papachristou, T.K. (1999). „The Sociological Approach of Law”. Sociology of Law (на језику: грчки). Athens: A.N. Sakkoulas Publishers. ISBN 978-960-15-0106-2.
• Patterson, James T. (2001). Brown v. Board of Education: A Civil Rights Milestone and Its Troubled Legacy. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-515632-4.
• Pelczynski, A.Z. (1984). The State and Civil Society. Cambridge University Press.
• Petersmann, Ernst-Ulrich (1997). „Rule of Law and Constitutionalism”. The GATT/WTO Dispute Settlement System. Martinus Nijhoff Publishers. ISBN 978-90-411-0933-0.
• Rasekh, Mohammad (2005). „Are Islamism and Republicanism Compatible?”. Ур.: Yassari, Nadjma. The Sharīʻa in the Constitutions of Afghanistan, Iran, and Egypt. Mohr Siebeck. ISBN 978-3-16-148787-3.
• Raz, Joseph (1979). The Authority of Law, Essays on Law and Morality. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-825493-5.
• Redfem, Alan (2004). „Regulation of International Arbitration”. Law and Practice of International Commercial Arbitration. Sweet & Maxwell. ISBN 978-0-421-86240-1.
• Rheinstein, M. (1954). Max Weber on Law and Economy in Society. Harvard University Press.
• Richardson, W.E.J. (2004). „Introduction”. Hammurabi's Laws. Continuum International Publishing Group. ISBN 978-0-567-08158-2.
• Riker, William H. (јануар 1992). „The Justification of Bicameralism”. International Political Science Review / Revue internationale de science politique. 13 (1): 101—116. JSTOR 1601440. S2CID 154483653. doi:10.1177/019251219201300107.
• Robertson, Geoffrey (2006). Crimes Against Humanity. Penguin. ISBN 978-0-14-102463-9.
• Roeber, A. G. (октобар 2001). „What the Law Requires Is Written on Their Hearts: Noachic and Natural Law among German-Speakers in Early Modern North America”. William and Mary Quarterly. Third Series. 58 (4): 883—912. JSTOR 2674504. doi:10.2307/2674504.
• Rottleuthner, Hubert (децембар 1989). „La Sociologie du Droit en Allemagne” (PDF). Droit et Société (на језику: French). 11: 101—120. doi:10.3406/dreso.1989.1026. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 11. 2006. г. Приступљено 10. 2. 2007.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Rottleuthner, Hubert (1984). „Rechtstheoritische Probleme der Sociologie des Rechts. Die Kontroverse zwischen Hans Kelsen und Eugen Ehrlich (1915/17)”. Rechtstheorie (на језику: German). 5: 521—551.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Rousseau, Jean-Jacques (1762). „Book II: Chapter 6 (Law)”. The Social Contract (translated in English by G. D. H. Cole) (на језику: French). Архивирано из оригинала 22. 02. 2008. г. Приступљено 23. 09. 2017.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Savigny, Friedrich Carl von (1803). „Zu welcher Classe von Rechten gehört der Besitz?”. Das Recht des Besitzes (на језику: German). Архивирано из оригинала 06. 10. 2008. г. Приступљено 23. 09. 2017.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Schermers, Henry G.; Blokker, Niels M. (1995). „Supervision and Sanctions”. International Institutional Law. The Hague/London/Boston: Martinus Nijhoff Publisher.
• Sealy, L.S.; Hooley, R.J.A. (2003). Commercial Law. LexisNexis Butterworths. ISBN 9780406950031.
• Sherif, Adel Omar (2005). „Constitutions of Arab Countries and the Position of Sharia”. Ур.: Yassari, Nadjma. The Sharīʻa in the Constitutions of Afghanistan, Iran, and Egypt. Mohr Siebeck. ISBN 978-3-16-148787-3.
• Shugart, Matthew Soberg; Haggard, Stephan (2001). „Institutions and Public Policy in Presidential Systems”. Ур.: Haggard, Stephan; McCubbins, Mathew Daniel. Presidents, Parliaments, and Policy. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-77485-7.
• Simpson, A.W.B. (1984). Cannibalism and the Common Law. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-75942-5.
• Smith, Stephen A. (зима 2003). „The Structure of Unjust Enrichment Law: Is Restitution a Right or a Remedy” (PDF). Loyola of Los Angeles Law Review. 36 (2): 1037—1062. Приступљено 9. 2. 2007.
• Stein, Peter (1999). Roman Law in European History. Cambridge University Press. стр. 32. ISBN 978-0-521-64372-6.
• Stone, Julius (1965). „Early Horizons of Justice in the West”. Human Law and Human Justice. Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0215-7.
• Tamanaha, Brian Z. (2004). „Locke, Montesquieu the Federalist Papers”. On the Rule of Law. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-60465-9.
• Théodoridés, Aristide (1999). „law”. Encyclopedia of the Archaeology of Ancient Egypt. Routledge (UK). 0-415-18589-0.
• VerSteeg, Russ (2002). Law in Ancient Egypt. Durham, N.C.: Carolina Academic Press. ISBN 978-0-89089-978-6.
• Warren, Mark E. (1999). Civil Society and Good Governance (PDF). Washington DC: Center for the Study of Voluntary Organisations and Services, Georgetown University. Архивирано из оригинала (PDF) 29. 10. 2008. г.
• Washofsky, Mark (2002). „Taking Precedent Seriously”. Re-Examining Progressive Halakhah edited by Walter Jacob, Moshe Zemer. Berghahn Books. ISBN 978-1-57181-404-3.
• Weber, Max (1978). „Bureaucracy and Political Leadership”. Economy and Society, Volume I (Translated and edited by Claus Wittich, Ephraim Fischoff, and Guenther Roth). University of California Press. ISBN 978-0-520-03500-3.
• Weber, Max (1919). Politics as a Vocation — преко Викизворника.
• Weber, Max (1964). The Theory of Social and Economic Organization (Edited with Introduction by Talcott Parsons – Translated in English by A. M. Henderson). The Free Press of Glencoe. ASIN B-000-LRHAX-2 Проверите вредност параметра |asin= (помоћ).
• Wehberg, Hans (октобар 1959). „Pacta Sunt Servanda”. The American Journal of International Law. 53 (4): 775—786. JSTOR 2195750. S2CID 147466309. doi:10.2307/2195750.
• Wilson, William (2003). „Understanding Criminal Law”. Criminal Law. Pearson Education. ISBN 978-0-582-47301-0.
• World Intellectual Property Organization (1997). „The System of Intellectual Property”. Introduction to Intellectual Property. Kluwer Law International. ISBN 978-90-411-0938-5.
• Silvestri, Paolo, "The ideal of good government in Luigi Einaudi’s Thought and Life: Between Law and Freedom", in Paolo Heritier, Paolo Silvestri (Eds.), Good government, Governance, Human complexity. Luigi Einaudi's legacy and contemporary societies, Leo Olschki, Firenze, (2012). pp. 55–95.
• „A Brief Overview of the Supreme Court” (PDF). Supreme Court of the United States. Архивирано из оригинала (PDF) 06. 07. 2017. г. Приступљено 10. 11. 2006.
• „A Guide to the Treaty of Lisbon” (PDF). The Law Society. јануар 2008. Архивирано из оригинала (PDF) 10. 9. 2008. г. Приступљено 1. 9. 2008.
• Bix, Brian. „John Austin”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Приступљено 14. 2. 2007.
• „bureaucracy”. Online Etymology Dictionary. Приступљено 2. 9. 2007.
• „C-26/62 Van Gend en Loos v Nederlandse Administratie der Belastingen”. Eur-Lex. Приступљено 19. 1. 2007.
• „C-6/64 Flaminio Costa v ENEL”. Eur-Lex. Приступљено 1. 9. 2007.
• „Des Sergents de Ville et Gardiens de la Paix à la Police de Proximité : la Préfecture de Police au Service des Citoyens” (на језику: French). La Préfecture de Police de Paris. Архивирано из оригинала 6. 5. 2008. г. Приступљено 24. 1. 2007.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• „Entscheidungen des Bundesverfassungsgerichts (Decisions of the Federal Constitutional Court)” (на језику: German). Bundesverfassungsgericht. Архивирано из оригинала 21. 11. 2006. г. Приступљено 10. 11. 2006.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Green, Leslie. „Legal Positivism”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Приступљено 10. 12. 2006.
• „History of Police Forces”. History.com Encyclopedia. Архивирано из оригинала 29. 12. 2006. г. Приступљено 10. 12. 2006.
• „History of the UN”. About the United Nations/History. Архивирано из оригинала 18. 2. 2010. г. Приступљено 1. 9. 2008.
• „House of Lords Judgments”. House of Lords. Приступљено 10. 11. 2006.
• „Jurisprudence, publications, documentation” (на језику: French). Cour de cassation. Архивирано из оригинала 09. 02. 2007. г. Приступљено 11. 2. 2007.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• „law”. Law.com Dictionary. Приступљено 10. 2. 2007.
• „law”. Online Etymology Dictionary. Приступљено 9. 2. 2007.
• „legal”. Merriam-Webster's Online Dictionary. 16. 10. 2023. Приступљено 9. 2. 2007.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• „Magna Carta”. Fordham University. Архивирано из оригинала 10. 09. 2014. г. Приступљено 10. 11. 2006.
• Marmor, Andrei (1934). „The Pure Theory of Law”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Приступљено 9. 2. 2007.
• „Saudi Arabia”. Jurist. Архивирано из оригинала 30. 8. 2006. г. Приступљено 2. 9. 2006.
• „The States Parties to the Rome Statute”. International Criminal Court. Архивирано из оригинала 23. 6. 2011. г. Приступљено 10. 2. 2007.
• „The World Factbook – Field Listing – Legal system”. CIA. Архивирано из оригинала 18. 05. 2014. г. Приступљено 13. 10. 2007.
• Јанев Игор, Teorija države i prava, Čigoja-Štampa. . Београд. 2020. ISBN 978-86-531-0551-8. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)

Спољашње везе