Устав

Устав, или конституција (лат. ), је највиши општи правни акт у систему општих правних аката једне државе,^[1] који уређује најбитније односе у држави, а пре свега саму државну организацију и овлашћења државних органа, као и слободе и права грађана. Назива се још и основни закон.^[1]

Велика повеља слобода из 1297. године.

Устав, по правилу, уређује три сфере (области):

• државно уређење;
• друштвено-економске и политичке односе у држави;
• слободе, права и дужности грађана у држави, однос према држави.^[2]

Устав се дели према облику у коме се доноси на писане и неписане (обичајни).^[3] Према начину доношења и мењања, Устав се дели на чврсте (ригидне) и меке (флексибилне). Према доносиоцу, Устав може бити октроисани (подарени), уставни пактови или устави који су резултат народне суверености.^[3]

Устав Индије је најдужи написани устав међу свим сувереним државама на свету.^[4] Он садржи 444 члана у 22 дела,^[5][6] 12 распореда и 118 амандмана, са 146.385 речи^[7] у својој верзији на енглеском језику.^[8] Устав Монака најкраћи написани устав, који садржи 10 параграфа са 97 чланова, и укупно 3.814 речи.^[7][9]

Идеја и форма

Идеја устава потиче по неким схватањима још из антике, али је интензивирана са теоретичарима друштвеног уговора и у току борбе за ограничење државне власти. Први устав у модерном смислу је Устав САД 1787. године, који је и данас на снази. Данас практично све земље на свету, са изузетком Велике Британије имају писане уставе. Неколико држава (Канада, Нови Зеланд, Израел, Шведска и Сан Марино) имају делимично кодификоване уставе који су или скуп више уставних докумената и обичајног права (у случају Канаде, Новог Зеланда и Израела) или скуп више докумената интерпретираних по грађанском праву (Шведска и Сан Марино).

Садржина устава () обухвата уређење највиших политичких институција у земљи, основна начела политичког режима и индивидуална и колективна права и слободе грађана којима се ограничава државна власт.

Власт која доноси и мења устав назива се уставотворна, а обично је њен носилац парламент уз посебан поступак и могућност коначне одлуке на референдуму.^[3]

Историја

Насловна страна Сретењског устава (1835), првог устава у Србији. Занимљиво је да се Србија убраја међу прве земље које су донеле Устав, те се тиме у оно време убрајала у правно и политички најуређеније државе.

Земље које су биле захваћене првим таласом уставности су:

1. САД 1787*,
2. Француска 1791,
3. Швајцарска 1798,
4. Хаити 1805,
5. Шведска 1809,
6. Венецуела 1811,
7. Шпанија и Мексико 1812,
8. Норвешка 1814*,
9. Холандија 1815,
10. Грчка 1822,
11. Салвадор 1824,
12. Гватемала и Костарика 1825,
13. Португал 1826,
14. Белгија 1831*,
15. Србија 1835,
16. Либерија 1847.

Са звездицом су означене земље које су тадашње уставе задржале до данас без доношења потпуно нових уставних докумената.

Предмодернистички устави

Антички

Детаљ из Хамурабијеве стеле приказује како он прима законе Вавилона од бога сунца који седи.

Дијаграм илуструје класификацију устава по Аристотелу.

Аристотел ( 350. п. н. е.) је први дефинисао формалну разлику између обичног закона и уставног закона, чиме је успоставио идеје устава и конституционализма, и покушао да класификује различите форме уставних влада. Најосновнија дефиниција коју је он користио за описивање устава у општем смислу је била „уређење служби у држави”. У својим радовима Атински устав, Политика, и Никомахова етика он истражује различите уставе његовог доба, укључујући оне У Атини, Спарти, и Картагини. Он класификује оне које он сматра добрим уставима и оне које сматра лошим уставима, и изводи закључак да је најбољи устав био мешовити систем, који укључује монаршке, аристократске и демократске елементе. Он исто тако прави разлику између грађана, који имају право да учествују у држави, и неграђана и робова, који немају то право.

Римљани су први пут кодификовали свој устав 450. године п. н. е. као Дванаест таблица. Они су се руководили серијом закона који су били допуњавани с времена на време, мада Римско право никада није било реорганизовано у јединствен закон до увођења Теодосијевог законика (438. године); касније, у Источном царству (534) је био веома утицајан широм Европе. Њему је следила на истоку Еклога Лава Исавријанаца (740) и Базилика Василија (878).

Ашокини едикти су успоставили уставне принципе у 3. веку п. н. е. Мауријске краљевске владавине у старој Индији. За уставне принципе који су готово изгубљени од времена антике, погледајте Мануов законик.

Рани средњи век

Многи германски народи који су попунили вакуум моћи настао падом Западног римског царства у раном средњем веку кодификовали су своје законе. Један од првих написаних германских законика је био висиготски Законик Еуриха (471). Њему је следио , којим се примењују засебна правила за Германе и Римљане; ; и франачки Салијски законик, од којих су сви настали непосредно након 500. године. Године 506, Бревијарум или Алариха , краља Визигота, усвојио је и консолидовао заједно са одабраним ранијим римским законима. Неки од значајнијих законика који су се појавили у каснијим годинама су Едикт Ротари Лангобарда (643), Готски законик (654), (730) и ( 785). Сви ови континентални законици су били написани на латинском, док је англо-саксонски кориштен за оне из Енглеске, почевши од законика Етелберта од Кента (602). Године 893, Алфред Велики је комбиновао тај документ и два ранија саксонска законика, са разним хришћанским правилима, чиме су настали закони краља Алфреда за Енглеску.

Јапански Устав од седамнаест чланака написан 604. године, наводно заслугом принца Шотоку, је један рани пример устава у азијској политичкој историји. Написан под утицајем будистичког учења, овај документ има фокус у већој мери на друштвеној моралности него институцији владе и представља значајан рани покушај владиног устава.

Медински устав (арап. , ), такође познат као Мединска повеља, написао је исламски пророк Мухамед након његовог прелаза (хиџре) у Медину (Јатриб) где је постао политички лидер. То је формални споразум између Мухамеда и свих значајних племена и породица Јатриба (касније познатог као Медина), укључујући муслимане, Јевреје, и пагане.^[10][11][12] Документ је направљен са експлицитном жељом за окончавањем горких међуплеменских сукоба између кланова Аус и Хазрај унутар Медине. У ту сврху успоставио је низ права и одговорности за муслиманску, јеврејску и паганску заједницу Медине доводећи их у склоп једне заједнице - Ума^[13] Прецизно датирање Мединског устава се и дан данас дебатује, али се у принципу научници слажу да је био написан непосредно након хиџре (622).^[14]

У Велсу, је кодификовао Хивел Да c. 942–950.

Средњи век након 1000. године

Јарославова правда, документ који је оригинално саставио Јарослав Мудри, велики кијевски кнез, за потребе Великог Новгорода око 1017, а 1054. године је тај документ био инкорпориран у Руску правду, што је постао закон за све Кијевске Русе. Преживела су само његова каснија издања из 15. века.

У Енглеској, прокламација Хенрија звана Повеља слободе из 1215. године је ограничила по први пут краља у његовом третману свештенства и племства. Ову идеју су енглески барони проширили и побољшали и затим присилили Јована без Земље да потпише Велику повељу слободе 1215. године. Најважнији појединачни чланак Магна карте, везан за „”, условљава да краљу није дозвољено да ухапси, прогласи незаконитим, прогна или убије било кога по сопственом нахођењу, већ да мора да постоји судски процес у складу са законом. Овај члан, Члан 39, Велике повеље слободе гласи:

Ни један слободни човек не може да буде ухапшен, или затворен, или лишен своје својине, или стављен ван закона, или на било који начин уништен, нити ћемо ми ићи против њега или слати друге против њега, осим путем законске пресуде његових премаца, или по закону земље.

Ова одредба је постала камен темељац енглеске слободе. Друштвени уговор у првобитном случају је био између краља и племства, али је постепено проширен на све људе. То је довело до система уставне монархије, док су даље реформе помериле равнотежу моћи са монархије и племства на Дом комуна.

Законоправило Светог Саве^[15][16][17] је био први српски устав из 1219. Овај правни документ је добро развијен. Законоправило је било компилација грађанског права, базирана на римском праву и канонског права, базираног на васељенским саборима и његова основна сврха је била да се организује функционисање младог српског краљевства и српске цркве. Свети Сава је започео рад на српском Законоправилу 1208. године, док је боравио на Светој гори, користећи Законоправило у четрнаест наслова, Синопсис Стефана Ефесовског, Законоправило Јована Схоластика, документе екуменских савета, које је он модификовао са канонским коментарима Аристона и Јована Зонара, локалне црквене сусрете, правила Црквених очева, Мојсијевим законом, превод Прохирона и нове уставе византијских царева (при чему је најутицајнији био Јустинијанов устав). Законоправило је било комплетно нова компилација грађанских и канонских прописа, преузета из византијских извора, али комплетирана и реформисана доприносом Светог Саве да исправно функционише у Србији. Поред декрета који су организовали живот цркве, постоје различите норме у погледу грађанског живота, већина којих је преузета из Прохирона. Правна трансплантација римског-византијског права постала је основа српског средњовековног закона. Суштина Законоправила је била базирана на Јустинијановом зборнику.

Стефан Душан, цар Срба и Грка, увео је Душанов Законик^[18] у Србији, на два државна конгреса: 1349. године у Скопљу и 1354. године у Сересу. Њиме су биле обухваћене све друштвене сфере, тако да је то био други српски устав, који је заменио Законоправило Светог Саве. Овај устав је био базиран на римском-византијском праву. Правна трансплантација је приметна у члановима 171 и 172 Душановог Законика, којима се регулише судска независност. Они су преузети из Византијског устава Базилике (књига , 1, 16–17).

Принцип уставности и законитости

Уставност

Главни чланак: Уставност

Уставност у ширем смислу уставности подразумева да у једној држави постоје основна друштвена правна правила утврђена уставом као највишим правним актом те државе, која обезбеђује да се државна власт организује и спроводи објективно, на основу тих правила. Нико не може имати више власти или овлашћења него што то предвиђају правна правила која су утврђена уставом.

Уставност у ужем смислу значи сагласност свих прописа (закона, уредби, одлука и друго).^[19]

Законитост

Законитост у ширем смислу подразумева поступање свих на основу и у оквиру закона (принцип легалитета).

Законитост у ужем смислу Законитост подразумева да сви правни акти нижи од закона као што су уредбе, одлуке, правилници, наредбе, решења и други морају бити у складу са законом.^[19]

Заштита уставности и законитости

Механизми заштите уставности и законитости у свакој држави утврђени су уставом. Њих чине судови и други органи правосуђа, али установљава и посебне органе (као што су уставни суд и слично). Ови органи отклањају неуставне, односно незаконите правне акте укидањем, односно поништењем.

Без заштите уставности, односно законитости нема правне државе, односно владавине права.

Зграда Уставног суда у Аустрији, најстаријег уставног суда на свету.

Уставни суд

Главни чланак: Уставни суд

Уставни суд у правном систему једне државе није у систему правосуђа (као редовни суд), већ је посебан државни орган који има уставом утврђене функције и надлежности. Овај орган функционише по посебном поступку утврђеним уставом и законом. Акт које доноси уставни суд јесте решење (нпр поништењу одлуке локалне самоуправе).

Устав Србије

Важећи Устав Републике Србије донет је 2006. године.^[20][21]

Референце

1. Значење устава и његова садржина, , 13. септембар 2012. Приступљено 9. августа 2016.
2. „Појам, врсте и историјат устава” (PDF). Архивирано на сајту (18. мај 2021), . Приступљено 9. августа 2016.
3. Основни појмови и принципи у оквиру уставног система и људских права - приручник за полагање стручног испита, Мираш Радовић, Подгорица, 2008. Приступљено 9. августа 2016.
4. Pylee, M.V. (1997). India's Constitution. S. Chand & Co. стр. 3. ISBN 978-81-219-0403-2.
5. Sarkar, Siuli. Public Administration In India. PHI Learning Pvt. Ltd. стр. 363. ISBN 978-81-203-3979-8.
6. Kashyap, Subhash (2001). Our Constitution-An introduction to India's Constitution and Constitution Law. National Book Trust, India. стр. 3. ISBN 978-81-237-0734-1.
7. „Constitution Rankings - Comparative Constitutions Project”. Comparative Constitutions Project (на језику: енглески). Приступљено 05. 06. 2016.
8. „Constitution of India”. Ministry of Law and Justice of India. 2008. Архивирано из оригинала 23. 02. 2015. г. Приступљено 17. 12. 2008.
9. „Constitute”. www.constituteproject.org. Приступљено 05. 06. 2016.
10. Reuven Firestone (1999). Jihād: the origin of holy war in Islam. стр. 118.
11. "Muhammad", Encyclopedia of Islam Online
12. Watt. Muhammad at Medina and R. B. Serjeant "The Constitution of Medina." Islamic Quarterly 8 (1964) p.4.
13. R. B. Serjeant (1978). „The Sunnah Jami'ah, pacts with the Yathrib Jews, and the Tahrim of Yathrib: Analysis and translation of the documents comprised in the so-called "Constitution of Medina.”. Bulletin of the School of Oriental and African Studies. University of London. 41 (1): 4. doi:10.1017/S0041977X00057761.
14. Watt. Muhammad at Medina. pp. 227–228 Watt argues that the initial agreement was shortly after the hijra and the document was amended at a later date specifically after the battle of Badr (AH [anno hijra] 2, = AD 624). Serjeant argues that the constitution is in fact 8 different treaties which can be dated according to events as they transpired in Medina with the first treaty being written shortly after Muhammad's arrival. R. B. Serjeant. "The Sunnah Jâmi'ah, Pacts with the Yathrib Jews, and the Tahrîm of Yathrib: Analysis and Translation of the Documents Comprised in the so called 'Constitution of Medina'." in The Life of Muhammad: The Formation of the Classical Islamic World: Volume iv. Ed. Uri Rubin. Brookfield: Ashgate, 1998, p. 151 and see same article in BSOAS. 41  (1978):  18ff. See also Caetani. Annali dell'Islam, Volume I. Milano: Hoepli, 1905, p. 393. Julius Wellhausen. Skizzen und Vorabeiten, IV, Berlin: Reimer, 1889, p 82f who argue that the document is a single treaty agreed upon shortly after the hijra. Wellhausen argues that it belongs to the first year of Muhammad's residence in Medina, before the battle of Badr in 2/624. Wellhausen bases this judgement on three considerations; first Muhammad is very diffident about his own position, he accepts the Pagan tribes within the Umma, and maintains the Jewish clans as clients of the Ansars see Wellhausen, Excursus, p. 158. Even Moshe Gil a skeptic of Islamic history argues that it was written within 5 months of Muhammad's arrival in Medina. Moshe Gil. "The Constitution of Medina: A Reconsideration." Israel Oriental Studies 4. 1974..
15. Fine, John V. A.; Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. стр. 118—. ISBN 978-0-472-08260-5.
16. „Metasearch Search Engine”. Приступљено 12. 7. 2013.CS1 одржавање: Формат датума (веза) Архивирано на сајту (10. октобар 2017). Search.com..
17. Архивирано 2011-11-25 на сајту
18. „Dusanov Zakonik”. Приступљено 12. 7. 2013.CS1 одржавање: Формат датума (веза) Архивирано 2010-08-03 на сајту . Dusanov Zakonik..
19. „Принципи уставности и законитости” (PDF). Архивирано на сајту (7. новембар 2021), . Приступљено 9. августа 2016.
20. Устав Републике Србије
21. „Устав Републике Србије”. Архивирано на сајту (11. октобар 2014), . Приступљено 9. августа 2016.

Литература

• Fine, John V. A.; Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. стр. 118—. ISBN 978-0-472-08260-5.
• Богдановић, Димитрије (1981). „Преображај српске цркве”. Историја српског народа. књ. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 315—327.
• Pylee, M.V. (1997). India's Constitution. S. Chand & Co. стр. 3. ISBN 978-81-219-0403-2.
• AW Bradley and KD Ewing, (2010). Constitutional and Administrative Law.
• „Report on the British constitution and proposed European constitution by Professor John McEldowney, University of Warwick”. Submitted as written evidence to the House of Lords Select Committee on the Constitution, published to the public on 15 October 2003.
• „From Unwritten to Written: Transformation in the British Common-Law Constitution, David Jenkins, 2003”.
• Colin Turpin and Adam Tomkins, British Government and the Constitution, 7th edition, Cambridge University Press
• Andrew Blick, 'Magna Carta and contemporary constitutional change' (History and Policy, 2015)
• Conor Gearty, '„Are judges now out of their depth?” (PDF).' (2007)
• Pike, Luke Owen (1907). The Public Records and The Constitution. London: Oxford University Press.
• Khanna, Justice H.R (2015). Making of India's Constitution (2nd Edition 2008, (Reprinted 2015) изд.). Eastern Book Company. ISBN 978-81-7012-188-6.
• Austin, Granville (1999). The Indian Constitution: Cornerstone of a Nation (2nd изд.). Oxford University Press. ISBN 978-01-9564-959-8.
• Austin, Granville (2003). Working a Democratic Constitution: A History of the Indian Experience (2nd изд.). Oxford University Press. ISBN 978-01-9565-610-7.
• Baruah, Aparajita (2007). Preamble of the Constitution of India : An Insight & Comparison. Eastern Book Co. ISBN 978-81-7629-996-1.
• Basu, Durga Das (1965). Commentary on the constitution of India : (being a comparative treatise on the universal principles of justice and constitutional government with special reference to the organic instrument of India). 1—2. S. C. Sarkar & Sons (Private) Ltd.
• Basu, Durga Das (1984). Introduction to the Constitution of India (10th изд.). South Asia Books. ISBN 978-0-8364-1097-6.
• Basu, Durga Das (1981). Shorter Constitution of India. Prentice-Hall of India. ISBN 978-0-87692-200-2.
• Das, Hari Hara (2002). Political System of India. Anmol Publications. ISBN 978-81-7488-690-3.
• Dash, Shreeram Chandra (1968). The Constitution of India; a Comparative Study. Chaitanya Pub. House.
• Dhamija, Dr. Ashok (2007). Need to Amend a Constitution and Doctrine of Basic Features. Wadhwa and Company. ISBN 9788180382536.
• Ghosh, Pratap Kumar (1966). The Constitution of India: How it Has Been Framed. World Press.
• Jayapalan, N. (1998). Constitutional History of India. Atlantic Publishers & Distributors. ISBN 978-81-7156-761-4.
• Khanna, Hans Raj (1981). Making of India's Constitution. Eastern Book Co. ISBN 978-81-7012-108-4.
• Rahulrai, Durga Das (1984). Introduction to the Constitution of India (10th изд.). South Asia Books. ISBN 978-0-8364-1097-6.
• Pylee, M.V. (1997). India's Constitution. S. Chand & Co. ISBN 978-81-219-0403-2.
• Pylee, M.V. (2004). Constitutional Government in India. S. Chand & Co. ISBN 978-81-219-2203-6.
• Sen, Sarbani (2007). The Constitution of India: Popular Sovereignty and Democratic Transformations. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-568649-4.
• Sharma, Dinesh; Singh, Jaya; Maganathan, R.; . (2002). Indian Constitution at Work. Political Science, Class XI. NCERT.
• „The Constituent Assembly Debates (Proceedings):(9th December,1946 to 24 January 1950)”. The Parliament of India Archive. Архивирано из оригинала 29. 09. 2007. г. Приступљено 22. 2. 2008.

Спољашње везе

• -author= -