From Wikipedia, the free encyclopedia
Нова Србија, или Новосрбија (слсрп. – Нова Сербија, или – Ново-Сербија; рус. – Новаја Сербија, или – Новосербија; укр. – Нова Сербија, или – Новосербија), била је област у Руској Империји од 1752. до 1764.
| Нова Србија (руски) | |
|---|---|
| 1752.—1764. | |
 Положај Нове Србије у данашњој Украјини | |
| Главни град | Новомиргород |
| Регија | источна Европа |
| Земља | Руско царство |
| Догађаји | |
| Статус | бивша покрајина |
| Владавина | |
| • Облик | војна провинција |
| Историјска ера | нови век |
• Успостављено | 1752. |
• Укинуто | 1764. |
Била је смештена на територији данашње Кировоградске области у Украјини. Административни центар Нове Србије је био град Новомиргород.
Област је добила име по Србима који су се населили 1752. године у Русију из Аустријског царства (углавном са територија данашње Војводине). Било је то равничарско плодно степско земљиште, испресецано рекама, али необрађено и тврдо. Руске власти су дале српским насељеницима граничарима земљу и дали јој име Нова Србија. Имена насеља је одређивала руска царица. По одобреном плану ту су могли да се насељавају само православни Срби; други су морали да се одселе одатле. Командант пука генерал Јован Хорват је заслужан за развој (оснивање града) Новомиргорода, као и подизање 1754-1757. године утврђеног града на реци Ингули - Св. Јелисавете или града Елизаветграда (данас Кировграда) који је то постао 1775. године.
Јован Хорват написао је план насељавања Срба граничара у Русију, који је у Петровграду предао на разматрање, 19. фебруара 1752. године. По Хорватом предлогу основала би се четири пука; два хусарска и два пешачка - сваки коњанички са по 4000 војника, а два пешачка по 2000 људи.
Хорвату је 11. јануара 1752. године издата грамата којом он постаје руски генерал и може да почне стварање Нове Србије. Он је постао командант Новосербског војног корпуса у чији састав су ушли нови пукови, са штабом у Новомиргородском шанцу. До 1756. године постојала су само четири хусарска пука: два српска, грузијски и молдавски. А усред седмогодишњег рата устројена су још четири, као и "слободни пук", у којем је такође било много Срба. Српски корпус чинили су након реорганизације: Хорватов хусарски пук, Српски пешачки пук, Бугарски хусарски (под командом мајора Симеона Пишчевића, од 1759), Македонски (тј. Грчки, од 1759) и Новомиргородски козачки гарнизон. Нова Србија је у то време била: један војнички стан, који на сваки позив може одмах лиферовати потребан број чилих јунака на лаким коњима.[1]
Први пристигли насељеници су се сместили у Кијеву и околини и чекали пролеће 1752. године да крену у своје ново одредиште. Од пролећа се приступило организацији области. У споразуму са пуковником Гљебовим Хорват је према карти одредио локације будућих шанчева - рота и на свакој оставио по распореду неколико нижих официра са мало војске. То су биле "клице" будућих рота, које би се постепено допуњавале до одређеног капацитета. Изграђена насеља су била концентрисана око "рота" у круг; из рота су се развила такође насеља састављена из три шанца. Између граничарских насеља су постојали сигнални системи за комуникацију. Хорват и други официри Срби су као руски агенти за насељавање одлазили у Аустрију и тајно врбовали нове насељенике, тежећи да испуне планиране квоте. Сматра се да је на територију Српског хусарског пука насељено око 18.000 становника, а на територију Српског пандурског пука око 12.000 људи.[2]
У духовном погледу Нова Србија је припадала Кијевској епархији. Да би 5. јула 1756. године била преведена у Перејаславску епархију. У Новој Србији су постојале од почетка протопопије, а први протојереј био је 1756. године поп Михаил Вани родом из Славоније. Он је био епархијски намесник Екатаринске провинције и духовник Нове Србије.[3] Генерал Хорват је безуспешно покушао да доведе српског епископа, који би имао столицу у Новомиргороду.
Године 1753. основан је и Новослободски хусарски пук, који се налазио преко 200 километара јужно од Нове Србије. Команда тог пука састављеног од 27 рота и Нове Србије, била је у Елисаветграду, са тврђавом. Ту се населило око 3000 Срба граничара, и ови нису били доминантни као у Новој Србији. Али занимљиви су називи рота, јер су то очигледно српска односно балканска имена, донета из постојбине. Ту се срећу следећа имена насеља (рота): Бешка (Украјина) (са 216 граничара), Бошњаково (Украјина), Калиновка (са дрвеном Николајевском црквом 1798), Скопље (Украјина), Босна (Украјина), и други. Када је 1764. године вршена реорганизација, Слободни (Новослободни) козачки пук је преименован у "Елисаветградски пикинерски пук".
У новој домовини су Срби основали многа села са истим именима као и у старој, али и градовима.[4] Многа од тих села су и до данас задржала старе називе, али становници су русификовани Срби. Александар Пишчевић у својим мемоарима спомиње Нову Србију и описује тадашње Србе и њихове суседе Малорусе (данас Украјинце)[5].
Родбина ме уопште не везује за себе, него је, напротив, омрзла мојој души својим несугласицама. Србе, моје земљаке, очима не могу да видим због њихове шкртости, а поред тога дојадили су ми преко сваке мере и својим израчунавањем древног порекла својих породица, глупим дипломама, доставама и тужбама и другим доказима своје глупости. И Малоруси, суседи Нове Србије, чији је живот испуњен потказивањима, доставама и тужбама, живе у вечитом међусобном рату.
Након кажњавања, рашчињења и прогонства оснивача и команданта генерала Јована Хорвата 1763. године, царска власт је "уништила" и српске граничарске области. Хорватов план је тек половично био остварен а новац потрошен. Неповољном развоју догађаја допринео је и успех Аустрије да спречи даље досељавање Срба са њене територије, што је узроковало да колонизација није успела. Било је недовољно Срба насељеника, па тако није могло да се задржи стање.
Оба српска, бугарски и македонски пук Нове Србије су прешли у састав слободних козачких пукова, северно од те области. Били су то тада: харковски, ахтирски, изјумски, сумски и остророшки пук. А Срби команданти су распоређени на иста места по војним јединицама целе руске царевине.[6] Претходно су српски пукови Нове Србије 1764. године преименовани. Хорватов хусарски пук је постао Црни хусарски пук а Српски Пандурски пук (пешачки) је постао Жути хусарски пук.
Указом од 22. марта 1764. године област Нова Сербија је претворена у Новоросијску губернију. Уследила је убрзана колонизације те области да би Срби престали да буду доминантни. Године 1784. обе бивше српске области заједно са Запорожјем ушле су у састав Екатеринославског намесништва. Источна половина тог намесништва је названа Екатеринославска губернија, а западна половина - Вознесенска губернија.[7]
Са једне пољске карте из 18. века 67 насеља постоје на простору Нове Србије. Овде су примери назива села у Новој Србији, која се јављају и у Панонској низији (у Војводини и другим регионима) и сугеришу на Србе. На списку су насеља за које није још откривена припадност одређеној роти, одређеног пука из састава Српског корпуса:
Пук је имао у свом саставу 20 рота (шанаца), под командом Јована Хорвата, са штабом у Новомиргороду.[4] Поред Хорвата, команданти тог пука били су Срби: премијер мајор Никола Чорба, подпуковник Димитрије Перић, премијер мајор Константин Јузбаша, капетан Феодор Чорба, подпуковник Антон Хорват, премијер мајор Никола Цветановић, те капетан Бошковић. Капелан војни био је од 1752. године поп Петар Булић.
Наведени су називи места са препознатим српским називима из 1752; прва рота је била Новомиргородски шанац - Новомиргород град:
Пук је имао у свом саставу такође 20 рота (шанаца), а чији се штаб налазио у Криловском шанцу, будућем граду Крилово, под командом старијег брата, подпуковника Михајла Хорвата. Командири тог српског пука били су од 1752. године Срби и Руси. Од Срба се јављају: подпуковник Димитрије Хорват, капетан Поповић, премијер мајор Никола Чорба, премијер мајор Јосиф Цветановић, те капетан Радкевић. Подлекар је од 1758. године Тимофеј Барт.
Наведени су само називи насеља који се директно повезују са Србима, а који сведоче о њиховој постојбини; прва рота је била Криловски шанац:
Пук је реорганизован и преименован бивши хусарски пук Хорватов. Седиште штаба је било у Новомиргороду. Први командант тог пука био је Србин, премијер мајор Лазар Серезлија (1764—1770). У штабу су били официри и службеници Срби и Руси, а од Срба се помињу: секунд мајор Алексеј Крестић, премијер мајор Петар Стојков, подпуковник Аврам Рашковић, "предводитељ дворјанства" секунд мајор Стефан Пишчевић. Ратни састав пука чинили су 1765. године исте оне роте као и под Хорватом.[9]
Пук је такође само реорганизован и преименован претходни Српски пешачки пук. Седиште штаба било је у месту Крљукову а то је била прва рота. Команданти тог пука били су Срби[9]: пуковник Федор Чорба (1764—1775) и подпуковник Иван Хорват (од 1775). У штабу су се налазили Срби и Руси, а од Срба познати су: премијер мајори Петар Марјановић и Василије Тотовић, секунд мајори Иван Радковић, Самуил Хорват (Марковић), Константин Марковић и Стефан Субота. Пуковски лекар био је од 1767. године Карл Ланге. Ратни састав пука чинило је истих 16 рота.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
