подручје у Руској Империји From Wikipedia, the free encyclopedia
Славеносрбија или Славосрбија (слсрп. – Славено-Сербија или – Славо-Сербија; рус. – Славјаносербија; укр. – Словјаносербија), било је подручје у Руској Империји, административна област која је постојала од 1753. до 1764. године, на десној обали реке Доњец (између ушћа река Бахмут и Лугањ).
| Славеносрбија (руски) | |
|---|---|
| 1753—1764. | |
 Положај Славеносрбије у данашњој Украјини | |
| Главни град | Бахмут |
| Регија | источна Европа |
| Земља | Руско царство |
| Догађаји | |
| Статус | бивша покрајина |
| Владавина | |
| • Облик | војна провинција |
| Историјска ера | нови век |
• Успостављено | 1753 |
• Укинуто | 1764. |
Најзаслужнији за формирање друге српске насељеничке области у Русији били су противници генерала Јована Хорвата, потпуковник аустријски Јован Шевић и пуковник хусарски Рајко Прерадовић.[1]
Септембра 1752. године Шевић је са својом групом Срба исељеника стигао у Русију. Кијев је било главно колонизационо пријемно место за добијање војног распореда и колонизационог права. Њих су у Кијеву упутили код Хорвата у Нову Србију, а што је сметало Шевићу. Шевић је људе задржао у Кијеву, а сам отпутовао у Москву да тражи дозволу да се он засебно насели. Томе се супротстављао Хорват, тражећи у исто време да царска власт исте пошаље код њега у Нову Србију. Крајем фебруара и почетком марта 1753. године Сенат је одлучио после разматрања, да ови Срби запоседну Украјинску линију (гранични ланац) и изврше насељавање на простору између река Бахмут и Лугањ. Планирано је да се ту настани 3.000-5.000 војника, по угледу на Нову Србију. Прерадовић и Шевић су постали руски генерали. Срби генерали су формирали два хусарска пука под својим именом, и два "пикинерна" пука у које су други насељеници примани. Чинили су заједно ти пукови Славјаносербски војни корпус. Пукови су били подељени на роте, а штабови су имали станове у шанцима. Прерадовић је отишао у Бахмут, а Шевић у Лугањ где ће им бити штабови. Док су очеви боравили у Москви на договорима 1753, на терену су радили припреме њихови синови, официри Георгије Прерадовић и Петар Шевић. Сваки је формирао по десет роти (шанчева), са малом посадом као клице будућих села.
Декретом Сената од 29. маја 1753. године се даје на слободно насељавање Србима и другим балканским народима православне вероисповести, у намери да осигурају заштиту границе и напредовање јужних степа. Тим актом је основана Славеносрбија, која је била под непосредном управом истог државног Сената. Прерадовић је добио свој простор на левој страни, а Шевић такође али на десној; остало су биле редуте и локације будућих утврђења. Са земаљске карте Славеносрбије из 1754. године Прерадовић је осим Бахмута добио три "слободе" и 65 хутора. Шевићу је припало више од 50 хутора. Са временом је дошло до промена. Од српског шанца Доњецкоје постао је град 1817. године Славјаносербск. Место Бахмут је постало главно штабско место, а и бахмутски козачки пук је ушао у састав Славјаносербије.
У духовном погледу област је из почетка била под влашћу кијевског митрополита. А од 3. октобра 1756. године преведена је под надлежног белгоградског архијереја. Срби су градили православне цркве по селима где су били настањени. Тако је никла Успенска црква у Суходолу, Св. Архистратига Михајла у Макаровом Јару, храм Пресвете Богородице у Веселој гори, Св. апостола Петра и Павла у Петровенки и други. У "слободи" Александровки били су дворови Лазе Текелије и Константина Јузбаше, који су и Вознесенску цркву подигли. Године 1760. била је завршена 31 православна црква у тој војној области.[2]
Нова Сербија и Славјаносербија као граничарска подручја постојале су тек нешто више од деценије. Манифестом царице Катарине 1762. године и Указом руске владе 1764. године укинуте су Нова Сербија и Славјаносербија и укључене у састав нових губернија. Разлог се нашао у томе што су, продирањем Русије према југу, према Азовском и Црном мору, српска граничарска подручја постала излишна као што се две деценије раније десило са граничарским подручјем у Хабзбуршком царству. У Славеносрбији је главно место било град Бахмут.
Руској Империји Срби су у време постојања граница, а и по њиховом укидању, добро послужили у ратовима који су на разним странама вођени другом половином 18. века.
Шевићев и Прерадовићев српски пук из Славјаносербије, је 1764. године бројао само 1262 граничара. Царске власти су тада оба спојила у јединствени, Бахмутски хусарски пук са седиштем штаба у Бахмуту.[3] Царским указом од 22. марта 1764. године Славјаносербија је са утврђеном "Украјинском линијом" названа Екатаринска провинција новоросијске губерније. Иста српска војничка територија је 1775. године додата Азовској губернији.[4]
Након укидања српских пукова никло је на десетине нових села, којима су господарили Срби официри. Тако се јављају места Веселоје, Александровка или (Јузбошевка, са Вознесенском црквом из 1784.) и Рајевка посед бригадира Константина Н. Јузбаше, затим Ивановка, Штеровка, Петровка и Николајевка - наследника генерал мајора Штерића. Следе Павловка мајора Миоковича, Васиљевка капетана Сабова, Родаковка капетана Родакова, Терњи капетана Шевића, Суходол секунд мајора Рашковића, Новоселовка подпуковника Депрерадовича, Филатовка или (Фугаровка) капетана Фугарова, Череваневка и Голубовка подпуковника Голуба, Филиповка (слобода код села Кримски Брод) секунд-мајора Филиповића, Михајовка Михајловића, Устиновка потпоручика Тошковича, Вуиковка (или Мантуловка, са црквом Св. Николе из 1780.) капетана Вујића и многа друга.[5]
Вести о Србима који су се одселили у Русију педесетих година 18. века било је и век касније, у време припрема за обележавање стогодишњице доласка Срба из завичаја у украјинске степе. О томе драгоцене податке даје писмо официра у пензији Павла Арсенијевића из Јелисаветграда, упућено патријарху Рајачићу 1852. године. У њему Арсенијевић помиње потомке знаменитих Срба који су живели на бившем подручју Нове Сербије и Славјаносербије. Тако се помињу: Хорвати, Шевићи, Прерадовићи, Стратимировићи, Кнежевићи, Вујићи, Петковићи, Аврамови, Радивојевићи, Дуке, Степанови, Живковићи, Хаџићи и други. Сем реченог, Арсенијевић даје драгоцене податке и о насељима, упркос чињеници да у већини њих у то време готово да није било Срба. Прослава за обележавање стогодишњице сеоба је припремана у Славјаносербску у Јекатеринославској губернији. Планирало се да се у овом насељу подигне споменик Јелисавети Петровној, за чије су се владавине Срби овамо населили.[6]
Одсечени од сопствене етничке матице, у православној и словенској средини, Срби су се убрзо претопили у месно источнословенско становништво. Тако је век и по после досељавања остало само око хиљаду Срба у овом подручју Украјине. Као једини преостали Србин у некадашњој Славјаносербији, помиње се 1837. године стогодишњак, поручник Милутинов.[7] Остали су заслужни за Русију Јован Штерић који је на свом земљишту покренуо ископавање руде гвожђа и угља. А Георгије Шевић је почео са каменим угљом и дрвеним угљем да ради.
Од оснивања па до 1764. године на простору Славеносрбије била су стационирана два српска пука. Један је био под командом генерала Рајка Прерадовића (са 10 рота), а други под командом генерала Јована Шевића (са 10 рота). Имена рота, шанаца, села давао је Сенат, на предлог командира рота. Нека српска насеља су добила назив по оснивачу - официру команданту или његовом детету. Тако се јављају и називи: Вујић је основао Вуичнивку (после Змајевка), Перић - Перичивку (после Сокољники), Депрерадовић - Депрерадовку, Исак Мијаковић - Исаковку, Тошковић - Тошковку, Иван Штерић - Ивановку.[8] Насеља у којима су насељени Срби граничари углавном нису носила српске називе, попут оних у Новој Србији.[9]
Генерал Рајко Прерадовић и његови синови су оснивали роте. Синови су били врло млади: Георгије премијер мајор (28), Алексеј капетан тек пунолетан (18), док је Иван мада у чину поручника - тек пуко дете са 12 година. Чак 14 дечака је служило као хусар у том пуку. Свака рота је основала свој шанац. Постојало је укупно 10 роти (чета) са шанчевима. Пук је био са седиштем у шанцу Серебрјанки, у првој роти. Код другог пописа је (25. маја 1755) записано да пук има 199 хусара, од којих су 92 официра и подофицира а осталих 107 редовних војника хусара. Под том командом се налазило укупно 408 особа.[10] Са годину дана 1754-1755. повећао се број људи за 203. Командант тог пука био је током целог његовог постојања (1853-1864) генерал мајор Рајко Прерадовић. У штабу су били поред Срба и Руси, а од Срба се помињу: премијер мајори Георгије Прерадовић и Никола Селаковић, секунд мајор Аврам Рашковић. Мајор Рашковић је 1754. године био господар своје "хуторе" Рубежни Колодез од 48 кметова, где је имао млин. Сејао је тада по 5 десетина овса и јечма, те 80 десетина пшенице и 50 ражи. Држао је затим 50 коња, 150 грла говеда и 50 свиња. Свештеници су били од 1757. године поп Андреј Павловић и јеромонах Афаназије Грабовчанин. Пуковски лекар је од 1757. године Иван Грабе. Од укупно 199 војних лица пописаних 1757. године, Срба је било само 72 особе.[11]
Командири рота Прерадовићевог пука били су 1757. године распоређени:[12]
Пук је био са седиштем у шанцу Красниј Јар, у првој роти. На почетку ту је било седам роти, па је број повећан. Ратни састав је чинило касније 10 рота. Године 1757. ту је по другом извештају записано 278 хусара, од којих су 164 редовна војника хусара. Укупно је под том командом било 631 особа.[10] Командант је био цело време (1753-1864) генерал лајтант Јован Шевић. У штабу су били следећи официри Срби: потпуковник Иван Шевић (син), премијер-мајори Петар Шевић и Димитрије Перић, секунд-мајори Ђорђе Филиповић и Симеон Пишчевић, ађутант Петар Рунић. Свештеници су били 1757. године поп Михаил Вани и поп Михаил Грубановић. Пуковски лекар је тада Иван Шрејберг, а подлекар Иван Петров. Од 272 војна лица из 1758. године, на Србе је отпадало 151; дакле више него код Депрерадовића.[13]
Ратни састав Шевићевог пука чиниле су роте (шанчеви) 1757. године:
Од 1764. године спајањем два првобитна српска пука (од 18. рота), формирано је јединствени Бахмутски хусарски пук. у његовом ратном саставу је било сада смањен на 16. чета (рота)[14]:[12] Роте 15. и 16. биле су у истом Луганском шанцу, али раздвојене командно. Шанац од 1882. године чини град Луганск. Командант тог новог пука био је прво пуковник Георгије Депрерадовић.[15]
Данас те последње две роте чини град Луганск.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
