Село (понекад сеоско или рурално насеље) је једна од три врсте људских насеља.[4][5] Основни је облик територијалне, социјалне и економске организације становништва које се бави пољопривредом. Села су обично стална насеобина, са фиксним обитавалиштима; међутим, пролазна села могу постојати. Насеобине у селу су прилично близу једна другој, а не раштркане по пределу, као раштркано насеље.
У прошлости су села била уобичајени облик заједнице за друштва која се баве самоодрживом пољопривредом, као и за нека непољопривредна друштва. У Великој Британији заселак је стекао право да се зове село када сагради цркву.[6] У многим културама, вароша и градова је било мало, са само малим делом становништва који је живео у њима. Индустријска револуција привукла је већи број људи да раде у млиновима и фабрикама; концентрација људи довела је до тога да многа села прерасту у варошице и градове. То је омогућило и специјализацију рада и заната и развој многих заната. Тренд урбанизације се наставља, али не увек везано за индустријализацију. Историјски гледано, куће су биле распоређене заједно ради друштвености и одбране, и земљиште око стамбених објеката је обрађивано. Традиционална рибарска села[7][8] су била заснована на занатском риболову[9][10] и налазила се у близини рибарских подручја.
Постоји неколико различитих дефиниција сеоског насеља:
Поред града и мјешовитог насеља, као полифункцијских насеља, село се може дефинисати као монофункцијско насеље, тј. насеље у коме је превасходно заступљено само једно занимање, и то првенствено пољопривреда. Нека села могу имати поред пољопривреде као главног занимања и неколико секундарних, као што су здравство или школство.
Село је назив за свако насеље са мањим бројем становника.
Становници села се називају сељацима, при чему се под тим термином често подразумева и особа која се бави пољопривредном производњом.
Традиционално, село је заједница земљорадничких, сточарских и мјешовитих домаћинстава, на одређеној територији, при чему су та домаћинства повезана радним, социјалним и економских везама. (Ј. Цвијић)
Савремена дефиниција прецизира да је село насеље где се највећи део становништва бави пољопривредом, густина насељености није већа од 10—20 становника по хектару, слабо је комунално опремљено, у дворишту се налази барем један привредни објекат и спољне функције су слабо развијене. (Б. Којић)
Сеоска територија обухвата одређену површину која је искоришћена за потребе пољопривредне производње, као и за биологија|биолошку и економску егзистенцију човека. У погледу насеобинско-производног садржаја може се издвојити:
хомогена територија (прави сеоски тип, са изразитим сељаштвом, удаљене од градова)
нехомогена територија (осим аграрних има и урбано-индустријских својстава)
Основна подела сеоских територија је на:
примарно рурално подручје (више суседних насеља и њихових атара)
другостепено рурално подручје (рурална територија која обухвата више повезаних сеоских подручја)
У административном погледу сеоска територија се дели на:
сеоски атар (територија која припада неком селу - насеље са околним земљиштем, дели се на потесе. Службено се назива катастарска општина)
катастарски срез (највећа организациона јединица сеоске територије која обухвата више катастарских општина сличних делатности)
Сеоска насеља се класификују према бројним мерилима од којих треба издвојити следеће:
генетска типологија
спонтано настала (хетерогена, шаролика, неправилна)
настала под неком интервенцијом (читлуци,[11][12] ушорена села)
настала под интервенцијом власти (села у Војводини)
дивља насеља (у предграђима већих градова)
демографска типологија
најмања села („патуљаста“ — до 100 становника и „мала“ — 101—500 становника)
средња села (501-1000 становника и 1.001—2.000 становника)
велика села („већа“ — 2.001—3.000 становника и „највећа“ — преко 3.000 становника)
Према физиономској структури рурална насеља се могу поделити на више начина, али нашој литературу је најкарактеристичнија следећа подела:
збијена села (густо концентрисани стамбени објекти)
разбијена села (раштркани стамбени објекти)
прелазна (мешовита)
Према облику можемо издвојити три типа сеоских насеља:
округласта
издужена (уз пут или реку)
зракаста
У Централној Србији има укупно 4.243 насеља од чега је 3.300 рурално (78,5%). Сва она су издвојена у неколико категорија: усамљена, ратарска, сточарска, приградска, специјализована, рударска, индустријско-аграрна, бањска, лечилишна, седишта општина или сеоских заједница и др.
Цвијићева физиономска типологија
Проучавањем насеља како сеоских тако и градских на нашим просторима, нарочито на Балканском полуострву бавио се наш географЈован Цвијић. Он их је поделио на три групе — збијена, разбијена и мешовита, где је издвојио неколико типова и класа.
Села разбијеног типа
Села разбијеног типа имају раштркану стамбену структуру. Цвијић је издвојио три типа и две врсте ових села.
старовлашки тип (карактеристична за Стари Влах, Босну и Херцеговину све до Алпа. Оваква насеља имају ширину до 5—6 , деле се на засеоке који су међусобно удаљени и по километар или два)
шумадијска врста (до 19. века је била у саставу старовлашког типа, када су се нагло развила. Овде су се засеоци развили у посебна насеља, нарочито су напредовали друмски засеоци који се деле на неколико подврста)
мачванска и јасеничка врста (као и шумадијска до 19. века је била у саставу старовлашког типа. Карактеристична је за Мачву, Тамнаву и Колубару. Мачванска села су крстастог, а јасеничка звездастог облика)
ибарски тип (карактеристичан је за Ибар, Рашку и родопски предео. чине их „џемати“ смештени на брдима и међусобно одвојени долинама)
Села збијеног типа
Села збијеног типа имају густу стамбену структуру. Цвијић је издвојио четири типа оваквих насеља:
тимочки тип (пружа се од Дунава до Велеса. Насеље је округло и збијено, све улице воде ка центру, где је најчешће црква, дућан или чесма. Деле се на „махале“)
читлучки тип (настао за време Турака и одржао се до 19. века. Насеља су квадратна, озидана са чифчијским и беговским кућама. У дворишту се налазе „харемлуци“ и „селамлуци“)
далматинско-медитерански (карактеристичан за Далмацију, куће су од клесаног кречњачког камена, на узвишењима су најчешће црква и гробље)
каштелански (карактеристичан за појас између Каштеланског залива до Козјака, таква насеља су компактно „срасла“ за обалу мора)
турско-источњачки тип (карактеристичне за све делове Балкана где су владали Турци. Улице су калдрмисане и кривудаве са ћорсокацима, куће увучене у дворишта, озидане и без прозора ка улицама)
Села мешовитог типа
Села мешовитог типа се налазе на прелазу између збијеног и разбијеног типа. Цвијић издваја само један тип оваквих насеља:
читлучки тип (постојао је до 19. века, а затим се трансформисао у неке од горепоменутих типова. Куће су биле озидане, а улице калдрмисане)
„Old Village of Hollókő and its Surroundings”. UNESCO World Heritage Convention. United Nations Educational Scientific and Cultural Organization. Приступљено 22. 4. 2023.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Shachaf, Pnina (2008). „Cultural diversity and information and communication technology impacts on global virtual teams”. Information & Management. 45 (2): 131—142. CiteSeerX10.1.1.142.4839. doi:10.1016/j.im.2007.12.003.
McLuhan, Marshall (1967). Hot & Cool. New York: The New American Library Inc. стр.272. ISBN978-1131918631.
Valcanis, Tom (2011). „An iPhone in Every Hand: Media Ecology, Communication Structures, and the Global Village”. ETC: A Review of General Semantics. 68: 33—45.<
.jpg)
