Телескоп
From Wikipedia, the free encyclopedia
Телескоп (грчки: теле = далеко, скопеин = гледати, τηλεσκόπος - телескопос) је инструмент који омогућава посматрање удаљених објеката у целом спектру електромагнетног зрачења тако да ствара повећану слику или појачани сигнал посматраног извора који се проучава, и као такав, има две функције: да сакупи што већу количину електромагнетног зрачења како би обухватио што већи број тачака (детаља) посматраног објекта и да својом раздвојном моћи, што више раздвоји слике или сигнале блиских тачака посматраних објеката.[1][2][3] Обе функције су у сврху објективизације посматраног(што тачније приказивање реалности). За детектор телескопа се најпре користило само око, међутим са појавом фотографске емулзије, развијали су се и начини за детекцију. Данас се већином користе CCD камере као и сложени компјутеризовани електронски пријемници.
Телескоп је мерни инструмент за астрономско проматрање и проучавање електромагнетнога зрачења далеких небеских тела, често опремљен додатним инструментима као што су фотометар, интерферометар и спектроскоп. Према подручју електромагнетних таласа назива се оптички телескоп, радио телескоп, рендгенски телескоп, гама телескоп, телескоп за инфрацрвено зрачење, телескоп за ултраљубичасто зрачење и други. Како би се умањили утјецаји временских прилика и светлоснога загађења на астрономска проматрања, опсерваторије се граде на пустим местима с много ведрих дана у години или се, када се истражују електромагнетни таласи за које је Земљина атмосфера слабо пропусна или непропусна, или пак када је потребно извести прецизна снимања без икаквих атмосферских утицаја, постављају на астрономске сателите.[4]
Основни астрономски инструмент је телескоп, који се покреће у две међусобно окомите равни. За одређивање смерова у тим равнинама служе угломери. Сам монокулар има задатак да олакша проналажење (визирање) небеског тела. Пре проналаска телескопа у ту су сврху служиле визирне линије, које су биле изведене чисто механички. Осе, око којих се телескоп покреће и равни у којима се покреће, постављају се или у систему хоризонтског координатног система, или у систему небеског екваторског координатног система. У првом случају постављање телескопа је алтазимутско, у другом случају екваторско или паралактичко. У астрометрији астрономски инструменти примењују алтазимутну уградњу.[5]
Задатак је телескопа да предмете који се због велике даљине виде под малим видним углом прикажу у великом видном углу. Они се деле на рефракторе и рефлекторе. Рефрактори се састоје само од оптичких лећа на којима се зраци сетлости ломе, па им је одатле и име. Рефлектори имају конкавна (удубљена) огледала на којима се светлост рефлектује (одбија).[6]