![cover image](https://wikiwandv2-19431.kxcdn.com/_next/image?url=https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/e/ee/%25D0%2594%25D1%2580%25D0%25B5%25D0%25B2%25D0%25BD%25D0%25B5%25D1%2581%25D0%25B5%25D1%2580%25D0%25B1%25D1%2581%25D0%25BA%25D0%25B8%25D0%25B5_%25D0%25BA%25D0%25BD%25D0%25B8%25D0%25B6%25D0%25BD%25D0%25B8%25D0%25BA%25D0%25B8.jpg/640px-%25D0%2594%25D1%2580%25D0%25B5%25D0%25B2%25D0%25BD%25D0%25B5%25D1%2581%25D0%25B5%25D1%2580%25D0%25B1%25D1%2581%25D0%25BA%25D0%25B8%25D0%25B5_%25D0%25BA%25D0%25BD%25D0%25B8%25D0%25B6%25D0%25BD%25D0%25B8%25D0%25BA%25D0%25B8.jpg&w=640&q=50)
Српска стара књижевност
From Wikipedia, the free encyclopedia
Српска стара књижевност обухвата средњовековни и рани нововековни период у историји српске књижевности.
![]() | Овај чланак можда захтева чишћење и/или прерађивање како би се задовољили стандарди квалитета Википедије. Проблем: неенциклопедијски стил. (март 2018) |
![](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/e/ee/%D0%94%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%B5%D1%81%D0%B5%D1%80%D0%B1%D1%81%D0%BA%D0%B8%D0%B5_%D0%BA%D0%BD%D0%B8%D0%B6%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B8.jpg/320px-%D0%94%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%B5%D1%81%D0%B5%D1%80%D0%B1%D1%81%D0%BA%D0%B8%D0%B5_%D0%BA%D0%BD%D0%B8%D0%B6%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B8.jpg)
Почеци средњовековне српске књижевности могу се пратити почевши од раног периода, између 9. до 12. века, када се на подручјима тадашњих српских земаља (унутрашња Србија са Босном, Дукљом, Травунијом, Конавлима, Захумљем и Неретљанском кнежевином) јављају глагољичка и ћириличка писменост. О траговима те ране српске писмености сведоче првенствено натписи, као и посредна сведочанства о ширењу књижевних дела која су проистекла из делатности светих Ћирила и Методија и њихових ученика.
Неки од ретких сачуваних рукописа из тог доба су: Маријинско јеванђеље, Савина књига, Минхенски јеванђелистар, Асеманијево јеванђеље, Остромирово јеванђеље, Синајски псалтир, Кијевски мисал, Бојанско јеванђеље као и бројни апокрифни списи.
Рани књижевни рад се претежно састојао у преписивању раније преведених обредних књига (Јеванђеља, Дела апостолских, Псалтира, и др.) или дела која су служила као нека врста помоћне обредне књижевности (црквене беседе, житија светаца, и сл.). Како је, добар део тих књижевних споменика, нарочито оних из X и XI века, био писан глагољицом, коју ће током овог временског периода потпуно истиснути спретнија ћирилица, та промена азбуке допринела је губљењу многих од тих списа најстарије српске писмености и књижевности. Најзначајније оригинално дело из тог је свакако познати Летопис попа Дукљанина, који је настао негде у другој половини XII века. Житије кнеза Владимира зетског, настало је могуће још у првој половини XI века као светачко житије, сачувано је више као усмено предање. Из завршног дела ове временски етапе развоја старе српске писмености, сачувано је познато Мирослављево јеванђеље, које има свој изузетни значај не само као један од најстаријих споменика старо-српског језика, већ и као ремек-дело српске калиграфске и сликарске уметности[1].
Огромну улогу за развој српске средњовековне књижевности у то време имао је манастир Хиландар. Откако је 1199. Стефан Немања подигао ову своју славну задужбину, а његов син Свети Сава написао у њему своја прва књижевна дела, Хиландар је кроз цео средњи век био главно средиште целокупне српске културе. Поред Хиландара, на целој територији старе српске државе обновљен је, такође, велики број манастира, какви су Студеница, Жича, Милешева, Грачаница, Дечани, и др. које су као своје задужбине подизали поједини владари из династије Немањића, и који су били исто тако значајна средишта књижевног и културног рада.
Књижевност средњовековног доба сводила се на преписивачку далатност у манастирима. Из тог доба највећи број сачуваних рукописа чуван је у Народној библиотеци Србије и уништен је у аустријском бомбардовању 1914, и поново у нацистичкомг бомбардовању у Априлском рату 1941. године. Током тих разарања бројни рукописи су украдени и илегалним путевима су стигли до многих приватних и државних колекција широм света[2].
Нaкон пропадања средњовековне српске државе, које је настало после смрти цара Душана, настао је привремени застој у развоју српске средњовековне књижевности. Али већ првих година XV века, деспот Стефан Лазаревић, настављајући традицију немањићких владара, подиже низ манастира, од којих јe његова главна задужбина, манастир Манасија, постати центар ондашње српске писмености, књижевности и уметности. У Манасији је у то време основана посебна школа за реформу правописа у смислу враћања на узоре из класичне старине.
После смрти деспота Стефана Лазаревића, доласком на престо његовог сестрића Ђурђа Бранковића, српска средњовековна држава улази у најбурнији период свога стваралаштва. Са пропашћу његове и других средњовековних српских држава у Босни и на Приморју успорен је даљи развој српске књижевности[3].