![cover image](https://wikiwandv2-19431.kxcdn.com/_next/image?url=https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/8/8d/Archive-ugent-be-303BD330-FC1B-11E5-AA8E-C071D43445F2_DS-497_%25282%2529.jpg/640px-Archive-ugent-be-303BD330-FC1B-11E5-AA8E-C071D43445F2_DS-497_%25282%2529.jpg&w=640&q=50)
Хагиографија
From Wikipedia, the free encyclopedia
Хагиографија или житије (стсл. — живот) је књижевна врста која описује живот владара и црквених поглавара — светаца.[1] Реч хагиографија долази из грчких речи Агиос (грч. ἅγιος — „Свети“ или „Светица") и граф (грч. γραφή — „писање").
![Thumb image](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/8/8d/Archive-ugent-be-303BD330-FC1B-11E5-AA8E-C071D43445F2_DS-497_%282%29.jpg/640px-Archive-ugent-be-303BD330-FC1B-11E5-AA8E-C071D43445F2_DS-497_%282%29.jpg)
Хришћанске хагиографије се усредсређују на живот, а нарочито чуда мушкараца и жена које је Бог посветио а хришћанска црква канонизовала. Оне описују најпре њихов живот у младости, потом како су се замонашили, те њихов монашки живот, чуда која су чинили, смрт и посвећење.
Ова књижевна врста је, такође, понекад коришћена и као црквена и политичка пропаганда.[2]
Најпознатије српске хагиографије су Житије Светог Симеона које је написао Свети Сава, затим Житије Светога Саве Доментијана и истоимено дело Теодосија.[3]
Суштина житија је сакрални садржај, поучни циљ, приказивање оствареног идеала хришћанског живота, зато нема биографског детаљисања, него се фокусира на димензије духовног подвига.[4]
И друге религије, попут будизма и ислама такође имају хагиографске текстове о пророцима и свецима.