класа кичмењака коју карактеришу присуство длака и способност женке да производи млеко From Wikipedia, the free encyclopedia
Сисари (лат. , од латинског mamma „груди”) су кичмењаци које карактерише присуство млечних жлезди уз помоћ којих женке производе млеко за храњење (дојење) својих младунаца, неокортекс (регион у мозгу), крзно или коса, и три слушне кошчице. Ове карактеристике их разликују од гмизаваца и птица, од којих се разликују још од касног Тријаса, пре 201–227 милиона година. Постоји око 5.450 врста сисара. Највећи редови су глодари, слепи мишеви и Soricomorpha (ровчице и кртице). Следећа три су примати (људи, човеколики мајмуни и мајмуни), папкари (китови и копнени папкари), и звери (мачке, пси, перајари и многи други).
Сисари Временски распон: | |
---|---|
примјери живући представника класе Mammalia | |
Научна класификација | |
Домен: | Eukaryota |
Царство: | Animalia |
Тип: | Chordata |
Кладус: | Amniota |
Кладус: | |
Кладус: | Mammaliaformes |
Класа: | Mammalia Linnaeus, 1758 |
Подгрупе | |
|
Сисари су потомци синапсида звероликих гмизаваца, који су настали пре око 300 милиона година. Први сисари у ширем смислу речи појавили су се пре отприлике 225 милиона година, у доба тријаса и доминације диносауруса. Постепено су се диференцирале три савремене групе сисара: торбари, кљунари и плацентални сисари. Од првобитно ситних ноћних (ноктуралних) животиња сисари, након великог изумирања гмизаваца крајем Мезозоика, подлежу адаптивној радијацији и данас мноштво животних форми живи у већини екосистема планете Земље.
Сисари спадају у копнене кичмењаке (лат. ) унутар таксона кичмењака (лат. ) и тиме су им заједничке особине које овде нису појединачно наведене.
Постоји низ карактеристика данашњих сисара којима се разликују од осталих кичмењака. Најупадљивије карактеристике су млечне жлезде и длаке, али постоји и низ других особених одлика. То су секундарни вилични зглоб, акинетичка и измењена синапсидна лобања, три слушне кошчице, спирална кохлеа, изузетно изражен хетеродонтни зубни систем, снажно развијене церебралне хемисфере, алвеоларна грађа плућа, мишићна дијафрагма, еритроцити без једара.
Пре свега, сисаре карактерише крзно, телесни покривач који је битан за терморегулацију. Крзно се састоји из длака, а длака сисара је изграђена од кератина. Оно може бити различите дужине, густине, боја и шара па може имати улогу у мимикрији или камуфлажи (нпр. бели зец и поларна лисица). Крзно може бити гушће или ређе, а код неких врста длака је замењена љускама или бодљама (нпр. јежеви) и има одбрамбену улогу. Поједине врсте уопште немају длаке (нпр. китови), а развиле су се од предака који су имали крзно.
Осим длака, као рожнатих творевина, рожни продукти на телима сисара су и нокти, канџе, папци, копита и навлаке рогова. Кожа им је богата жлездама које се деле на лојне и знојне.
Крзно од длака је једно од најзначајнијих обележја сисара. Иако неке врсте уопште немају длаке (на пример китови), и оне су се развиле од предака који су имали крзно, а имају га још увек у фази ембрионалног развоја. Већина сисара имају за време читавог живота готово цело тело прекривено длакама. Длаке су грађене од кератина. Крзно код животиња има више функција:
По правилу, одлика сисара је хетеродонтно зубало које карактеризирају четири различита типа зуба. Спреда су секутићи, до њих се налазе очњаци, а затим следе два различита типа кутњака (преткутњаци и кутњаци). Таква хетеродонтна вилица је једна од важнијих разлика у односу на, рецимо, рептиле, који имају хомодонтне зубе, што значи да им сви зуби имају једнаки облик. Познавање тих разлика важно је код одређивања порекла фосила. Већина сисара мења зубе. Прво нарасту млечни зуби, које касније замене трајни. Та појава зове се .
Неке врсте сисара имају зубе без коријена, који расту непрекидно током читавог живота а „троше“ се непрекидним коришћењем. То су, рецимо, предњи зуби глодара, као и кљове код слонова, моржева и нарвала (којег зову још и једнороги кљован) и других.
Једно од обележја својствених само сисарима су три слушне кости: чекић (), наковањ () и стремен () . Оне се налазе у средњем уву. Прихватају вибрације с бубњића и преносе их у овални прозор унутрашњег ува.
Стремен се налази већ на почетку еволуције копнених кичмењака. То је код водоземаца, гмизаваца и птица једина слушна кост и назива се . Он је код риба још као саставни део доње вилице.
Доња вилица () се код сисара састоји од само једне кости (). Код предака сисара, а код гмизаваца још и данас, састоји се од више костију. Чекић и наковањ су настали од две кости које гмизавци још и данас имају у својој доњој вилици. Код других кичмењака те две кости представљају још „примарни“ чељусни зглоб који се код сисара током феталног развоја замењује једним на другом месту насталим „секундарним“ чељусним зглобом.
Систему органа за дисање је придодат мишић дијафрагма (пречага) који даје значајну улогу у респирацији. Као и птице и сисари имају срце које се састоји из јасно одвојене две коморе и две преткоморе, као и леви лук аорте. Такође имају велики и мали крвоток при чему се артеријска и венска крв не мешају већ прелазе једна у другу у капиларима. Еритроцити већине врста не садрже једро.
Током свог развоја, сисари су населили готово сва животна подручја на Земљи и при томе развили врло различите облике. Читав низ врста прилагодио се животу у води како грађом тела тако и органа тој околини. Најбоље прилагођени животу у води су китови. Њихова грађа тела више наликује рибама него осталим сисарима. Предњи удови су се обликовали као пераје, стражњи удови су се изгубили, а реп се преобликовао у репно пераје. Друге врсте, као перајари, (или познатије као фоке, туљани) и морске краве (познатије као сирене) нису се тако потпуно прилагодиле као китови.
Нетопири, или шишмиши, су, осим птице, једини кичмењаци који су способни да активно лете. Они имају јако издужене кости прстију између којих су разапете летне кожице. Тако је читав низ сисара, независно једни од других, развио летне кожице, у овом случају би се могло рећи - летне мембране. Ту спадају колугои, летеће веверице као и бодљорепе веверице из реда глодара, али и код неких врста торбара су се такође развиле летне кожице.
Различити сисари су се прилагодили и животу под земљом. Имају ваљкаста тела кратких удова, који често имају продужетке попут алата за копање. Многе врсте су се, опет, прилагодиле у потпуности животу на дрвећу па су им шапе развиле палац постављен супротно од осталих прстију како би им омогућио чвршће и сигурније прихваћање грана (насупротност) и реп којим се такође придржавају. Становници травњака и других отворених површина су смањили број прстију и развили коштана копита, док су другима знатно јаче развијени стражњи удови и крећу се скачући. Многе врсте, понајчешће мале, које се непрекидно скривају, развиле су збијено тело кратких ногу, међу њима пуно глодара и Инсективора.
И у односу на величину тела постоје огромне разлике: најмањим сисарима сматрају се свињолики шишмиш и етрурски мали миш, који су сваки тешки само 2 грама, док је плави кит вероватно највећа, не само данас него икада живућа животиња на Земљи. Они могу тежити до 150 тона, што је 75 милиона пута више од најмањих сисара.
Сисари су распрострањени на целом свету. Има их на свим континентима, у свим океанима и на већини острва. Прасисари су ограничени само на Аустралију и Нову Гвинеју, а торбари живе на делу острва Океаније као и у Северној- , Средњој- и Јужној Америци. Једино у Аустралији је, до доласка првих људи, било врло мало виших сисара: то су биле само неке врсте шишмиша и мишеви. На удаљеним острвима је било врло мало сисара, тако да су на пуно острва (међу којима је Нови Зеланд) шишмиши били једини виши сисари.
Сисари су населили готово сва подручја Земље. Налази се како у пустињама и кишним шумама, тако и у високом горју и поларним подручјима. У ретка подручја где сисари не живе спадају (бар према данашњим спознајама) велике морске дубине и унутрашњост Антарктика .
Колико су сисари различити у погледу грађе тела и околине у којој живе, толико су им различити и начини живота. Постоје животиње које су активне по дану, оне које су активне у сумрак и зору, затим ноћне животиње, али постоје и такве које су активне и дању и ноћу. У односу на своје друштвено понашање постоје такође значајне разлике. Поред врста које су изражени самотњаци, има и таквих које живе у групама које се могу бројати и до хиљаду јединки. Неке су врсте развиле врло комплексне облике понашања и негују строге хијерархијске односе између себе а споразумевају се гласањем и говором тела. Иако изузетак, ипак постоје и сисари који за лов или у одбрани користе отров.
Чуло њуха игра важну улогу у животу сисара, између осталог служи за потрагу за храном али и код размножавања. Феромони играју врло важну улогу у сигнализирању спремности за парење, што је код изражених самотњака можда најважније. И код обележавања територија је њух такође врло значајан. Велик број врста обележава своју територију урином, изметом или посебним жлијездама.
Уопштено, сисари имају добро развијен слух. Посебан облик је кориштење ултразвука. Регистровањем повратка одасланог звука, одређују свој положај у простору али и положај плена у односу на себе. Две су врсте посебно добро развиле кориштење ултразвука, китови зубани и шишмиши, али и неке друге врсте га употребљавају, само не тако изражено.
Чуло додира је такође један начин доживљавања своје околине. У ту сврху су многе врсте развиле посебне врсте длака осетљиве на додир () које се могу и покретати посебним мишићима (код неких врста се зову бркови - на пример код свих мачака - а код других чекиње - код перајара као код туљана). И кожа сама по себи може бити чуло додира, као на пример вршци прстију код примата или подручје носа или сурле код неких других врста. Уопштено се сматра да најбоље развијено чуло додира имају кртице. У том контексту се често спомињу кљунови једноотворних кичмењака, које још зову и прасисарима. Они имају у кљуновима рецепторе којима примају електричне сигнале који настају услед мишићне активности плена. Чуло додира је важно и у социјалним контактима, многе животиње негују узајамно „требљење паразита“ из крзна.
Једна од заједничких особина свих сисара је да им је потребна већа количина енергије него другим животињама упоредиве величине. То произлази из чињенице да су сисари топлокрвне животиње и морају одржавати сталну температуру тела, за разлику од, рецимо, корњача које користе сунчеву топлоту да постигну температуру тела потребну за уобичајене активности. Из тога следи чињеница да морају релативно пуно јести, тако да неке врсте поједу дневно хране у тежини властитог тела. Сисари се хране свим врстама хране: постоје биљоједи () , месождери () али и изразити сваштоједи (). Грађа зуба као и система за варење које су поједине врсте развиле, одраз су њихове прехране. Месождери имају кратка црева како би избјегли отрове који се стварају труљењем хране коју узимају. Биљождери су развили низ стратегија да своју храну, која је генерално тешко сварљива, искористе на најбољи могући начин. Ту спадају, између осталог, дужа црева, желудац с више комора (на пример код преживара или клокана) или поновно варење одређене врсте измета код глодара и зечева. Врсте животиња које се хране искључиво лишћем (), као што су на пример коале или љењивци, користе своју слабо храњиву храну на најбољи могући начин тако, да имају изразито дугачка раздобља телесног мировања.
Већина сисара су или полигини (један се мужјак пари с више женки) или промискуитетни (и мужјаци и женке се паре с више партнера). С обзиром да је скотност и дојење за женке и временски и енергетски врло интензивна, мужјаци могу имати више младунаца него женке. Из тога се код много врста развило полигино понашање. Релативно мало мужјака се пари с више женки, а много мужјака се уопште не пари. Последица тога су честе и жестоке борбе ривализирајућих мужјака за право на парење, а у неким случајевима је могућност избора препуштена женкама. Из тога произлазе код многих сисара комплексни облици понашања или анатомска обележја везана за размножавање. Многе врсте карактерише полни диморфизам (мужјаци су често значајно већи и тежи од женки), и као последица селекцијског притиска на мужјаке како би побољшали своје изгледе за парење.
Према неким проценама само око три посто свих сисара живи у моногамним односима у којим се у читавом раздобљу парења мужјак пари само с једном женком. У тим случајевима мужјак углавном барем деломично суделује у узгоју младунаца. Такав облик понашања обично зависи од услова околине: ако су ресурси скромни, мужјак се пари само с једном женком и помаже јој у подизању младунаца, а кад је количина хране обилна, женка може и сама подићи младунце, па се мужјак пари с више партнерки.
Полиандрија (парење једне женке с више мужјака) се само ретко среће у свету сисара, на пример код неких врста из породице мајмуна панџаша. Код тих животиња се о подмлатку углавном брине само мужјак, а младунчад доноси мајци само на дојење.
У овом контексту треба споменути још један, за сисаре врло необичан облик социјалног живота. Присутан је код неких врста пескаша, једне породице глодара који живе у Африци, као што су гола и сива кртица. Оне живе еусоцијално организованим животом, иначе познатим углавном само код неких породица инсеката. У колонији је само једна женка, „краљица“, плодна и пари се с више мужјака из колоније, док су остале животиње неплодне и као радници обављају све активности које су потребне за преживљавање заједнице.
Ознака прасисара је један телесни отвор који истовремено служи и за избацивање измета и као орган за размножавање који се назива клоака. Мужјаков пенис служи искључиво за провођење семена и на врху је расцепљен. Од свих других сисара се разликују тиме да не рађају живе младе него легу јаја. Она су мала (у пречнику имају 10 до 15 милиметара) и својом кожастом љуском и великим жуманцетом више наликују јајима гмизаваца него птичјим. Женка лежи на једном до три јаја тачно 10 дана. Новоизлежени прасисари су голи и мали, и у таквом су стадију развијености које подсећа на ембрио да су упоредиви новорођеним торбарима.
Грађом својих органа за размножавање торбари се битно разликују од виших сисара. Код њих су ти органи двоструки. Женке имају два утеруса и две вагине, а мужјаци имају расцепљени, двоструки пенис и скротум. Женке врло кратко (12 до 43 дана) носе младунце. Већина врста не развија постељицу, али код неких торбара постоји примитивна матерница (на пример код коале). Младунци долази на свет кроз порођајни канал који код многих врста постоји само за ту сврху, а рађају се у пуно неразвијенијем облику него младунчад виших сисара. Порођајна тежина им је мање од 1% тежине мајке и органи су им присутни тек у самом зачетку. Добро су им развијени само предњи удови јер подмладак мора властитим снагама препузати пут од излаза из порођајног канала до мајчиних дојки, а мајка им уопште не може при томе помоћи.
Виши сисари или животиње са плацентом обухватају далеко највећи број врста. Кључна особина виших сисара је спољашњи слој ћелија око оплођеног јајашца. Тај слој представља имунолошку баријеру и омогућује дуготрајан раст плода у мајчином телу. Тоболчари немају тај слој ћелија () па трудноћа мора завршити пре него што одбрамбени имунолошки систем мајке постане довољно делотворан да прекине трудноћу и избаци плод „сматрајући“ га непожељним страним телом.
Трајање трудноће (код многих животиња користи се израз „скотност“), као и број младунчади, зависе од начина живота поједине врсте. Звери и глодари имају краће раздобље скотности и већи број младунаца, док на пример папкари и китови дуго носе младунчад и имају мањи број младунаца. Тако на пример скотност код неких врста хрчака траје само 16 дана, док код слонова може трајати до 25 месеци.
Особина која је читавој групи дала име сисари је да мајка храни новорођене младе млеком, хранљивом течношћу коју луче млечне жлезде. Она се састоји од спољашње видљивог ограђеног подручја жлезде које се углавном завршава брадавицом. Изузетак су прасисари где младунче лиже млеко директно из млечне жлезде с мајчиног крзна. Број комплекса млечних жлезда се разликује према врстама и директно зависи од просечног броја младунаца. Тако људи или коњи имају два таква комплекса, а рецимо, домаћа свиња их има дванаест. Храњење млеком траје толико дуго, док младунац не почне да једе тврду храну.
Последице сисања су врло велике и за младунче и за мајку. Новорођенчад без пуно труда добија масну и врло храњиву храну која осигурава брзи раст, али су потпуно зависни о присутности мајке. Да се животиње понашају као дојиље, што значи да нека женка дозвољава сисање туђој младунчади, познато је само код врло малог броја врста (то раде, рецимо, лавице). У већини случајева је уз сисање повезана и врло интензивна нега младунаца и брижан однос према њима. За женке сисање значи да у подизање младунаца мора уложити много енергије и времена.
У чланцима на Википедији је коришћена класификација сисара до нивоа кохорти[1]. За класификацију кохорте плаценталних сисара у ужем смислу коришћени су резултати молекуларне систематике.
Молекуларне студије базиране на ДНК анализи које су спроведене задњих година сугеришу нове односе између фамилија сисара. Већина тих налаза је била независно потврђена путем ретротранспозонских података присуства/одсуства.[2] Класификациони системи базирани на молекуларним студијама су открили три главне групе или лозе плаценталних сисара — , и — који су раздвојили током Креде. Односи између ова три рода су спорни, и три различите хипотезе су предложене по питању групе која је зачетник. Те хипотезе су (базална ), (базална ) и (базална ).[3] се заправо састоји од две лозе — и .
Процене времена разилажења између те три плаценталне групе су у опсегу од пре 105 до пре 120 милиона, у зависности од типа ДНК који се користи (тј. нуклеусни или митохондријски)[4] и различитих интерпретација палеогеографских података.[3]
‑{Mammalia}‑ |
| ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Као што су различити обликом и начином живота, исто тако и живе различито дуго. У правилу, мање врсте живе краће од великих, али шишмиши чине изузетак од тог правила. Већи сисари могу доживети старост од више деценија. Копнене врсте не досежу старост човека који живи све дуже захваљујући новијој медицини. Једини сисар са животним веком који је дуг приближно колико и човеков је слон, који може доживети и до 80 година. Једино неке врсте китова могу живети значајно дуже - најстарији познати сисар био је један гренландски кит који је угинуо у старости од 211 година.
Иако човек по зоолошком виду припада сисарима, по неким другим критеријима не припада. Уместо тога, тематизира се понашање човека према сисарима и обрнуто. Без сумње су сисари знатно обликовали историју и самог човека. Већ годинама су људи јели њихово месо и користили њихову длаку и кости, које су прерађивали и користили или продавали. Имали су и значајну улогу као помоћници за превожење и јахање; до данас се користи њихово млеко као пиће, али се користе и у лабораторијама и у научним експериментима. Обратно, и људи имају важну улогу у животу сисара. Неке врсте сисара људи су пренели на друге континенте и размножавали су се на другим местима; мада су људи и смањили број неких животиња, тако да сад имамо неке врло ретке врсте сисара (панде, на пример). Многе врсте сисара су директно или индиректно нестале због деловања људи.
Неке врсте сисара људи држе због њихових корисних особина. Због тога се доместификују (припитомљавају), и постају корисне. Даље се лове и дивље животиње, које немају посебне користи.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.