Рат на Косову и Метохији
оружани сукоб на Косову и Метохији / From Wikipedia, the free encyclopedia
Рат на Косову и Метохији (алб. ) био је оружани сукоб на Косову и Метохији који је трајао од 28. фебруара 1998. до 11. јуна 1999.[8][9][10] Борба се водила између снага безбедности Савезне Републике Југославије (СРЈ), које су управљале Косовом и Метохијом пре рата, и сепаратистичке милиције косовско-метохијских Албанаца познате као Ослободилачка војска Косова (ОВК). Сукоб је окончан када је Северноатлантски савез (НАТО) интервенисао започевши ваздушне нападе у марту 1999, који су довели до повлачења југословенских снага безбедности са Косова и Метохије.
Овај чланак је стављен на расправу за стицање статуса доброг чланка.
Расправа траје седам дана и одвија се на страници за разговор. Слободно искажите своје мишљење о предлогу. Детаљније о правилима у вези с добрим чланцима. |
Рат на Косову и Метохији | |||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Део ратова у бившој Југославији | |||||||||||
Одозго, слева надесно: срушени генералштаб Војске Југославије, аутомобил прекривен рушевинама, гроб убијених припадника ОВК и амерички F-15 који полеће | |||||||||||
| |||||||||||
Сукобљене стране | |||||||||||
СР Југославија |
ОВК ФАРК Албанија Муџахедини | ||||||||||
Команданти и вође | |||||||||||
Слободан Милошевић председник СР Југославије Павле Булатовић министар одбране СР Југославије Влајко Стојиљковић министар унутрашњих послова Републике Србије Драгољуб Ојданић начелник Генералштаба Војске Југославије Светозар Марјановић заменик начелника Генералштаба Војске Југославије Небојша Павковић командант Треће армије Војске Југославије Владимир Лазаревић командант Приштинског корпуса Војске Југославије Властимир Ђорђевић начелник Ресора јавне безбедности МУП-а Србије Сретен Лукић начелник штаба МУП-а Србије на Косову и Метохији |
Адем Јашари † командант ОВК до марта 1998. Сулејман Селими начелник штаба ОВК од фебруара до маја 1999. Агим Чеку начелник штаба ОВК од маја 1999. Хашим Тачи политички представник и регионални командант ОВК Рамуш Харадинај регионални командант ОВК Фатмир Лимај регионални командант ОВК Бујар Букоши командант ФАРК Хавијер Солана генерални секретар НАТО пакта Весли Кларк командант НАТО снага у Европи Руперт Смит заменик команданта НАТО снага у Европи | ||||||||||
Јачина | |||||||||||
85.000 војника (укључујући 40.000 војника на Косову и Метохији) 20.000 полицајаца 20 САМ локација 1.400 артиљеријских оруђа (и земља и ваздух одбрана) 240 авиона 2.032 оклопних возила |
Преко 20.000 припадника ОВК Преко 1.031 НАТО авиона 30 НАТО бродова и подморница | ||||||||||
Жртве и губици | |||||||||||
1.008 укупно; 659 војника (од чега 2 руска добровољца) и 349 полицајаца (1. фебруар 1998—10. јун 1999) 271 од дејстава НАТО (249 војника и 22 полицајца)[6] |
4.000+ припадника ОВК Званични губици НАТО-а: 2 погинула, 4 повређена и 3 заробљена војника; 2 авиона (Ф-117А и Ф-16), 2 хеликоптера, 47 беспилотних летелица, 45 крстарећих ракета, 4 велика пројектила[оспорено – разговор] | ||||||||||
10.317 убијених и несталих цивила, према Косовској књизи памћења[7] |
ОВК је формирана почетком 1990-их да би се борила против југословенских снага безбедности.[11] ОВК је спровела своју прву акцију 1995, након што је случај Косова и Метохије изостављен из Дејтонског споразума и када је постало јасно да стратегија мирног отпора председника Републике Косово Ибрахима Ругове није успела да уведе Косово и Метохију у међународну агенду.[12] У јуну 1996. ОВК је преузела одговорност за акте саботаже усмерене на полицијске станице на Косову и Метохији, током тадашње побуне на Косову и Метохији.[13][14] ОВК је до 1997. набавила велику количину оружја кријумчарењем из Албаније, након грађанских немира у којима је оружје опљачкано из полицијских станица и војних касарни у Албанији. Почетком 1998. напади ОВК на југословенске снаге безбедности на Косову и Метохији довели су до повећаног присуства југословенских паравојних и редовних снага безбедности које су касније почеле да спроводе кампању одмазде усмерену на симпатизере ОВК и политичке противнике.[15]
Након случаја Рачак и неуспелих преговора у Рамбујеу,[16] НАТО је интервенисао кампањом ваздушног бомбардовања која је почела 24. марта, правдајући то као „хуманитарни рат”.[17] Рат је окончан Кумановским споразумом, потписаним 9. јуна 1999, при чему су југословенске снаге безбедности пристале да се повуку са Косова и Метохије како би направиле место за међународно присуство.[18] Снаге КФОР-а су ушле на Косово и Метохију 12. јуна.[19][20] Кампања НАТО бомбардовања СРЈ остало је контроверзна тема,[21] с обзиром да НАТО није добио одобрење Савета безбедности УН, док је бомбардовање проузроковао неколико стотина смртних случајева југословенских цивила.[22][23][24][25] Усвајањем Резолуције СБ УН 1244 потврђен је територијални интегритет СРЈ (данас Србије) над Косовом и Метохијом.
Услед неефикасне акције демилитаризације припадника ОВК од стране снага КФОР-а, која је договорена Кумановским споразумом и Резолуцијом 1244, албански сепаратисти су убрзо започели сукобе на југу Србије и у Републици Македонији. Године 2001. Врховни суд Уједињених нација са седиштем на Косову и Метохији утврдио је да СРЈ није покушала да искорени албанско становништво, па према томе није било геноцида.[26] Након рата, састављен је списак који је документовао да је више од 13.500 људи убијено или нестало током сукоба. После рата, око 200.000 Срба, Рома и других неалбанаца протерано је са Косова и Метохије, а многи од преосталих цивила били су жртве злостављања.[27][28][29] Припадници ОВК су током и након рата починили бројне злочине, као што су масакри над цивилима, трговина органима, формирање логора и уништавање културних и религијских споменика. У априлу 2014. Скупштина Републике Косово је формирала специјални суд са међународним судијама са циљем утврђивања злочина почињених у периоду од 1999. до 2000.[30] У јуну 2020. Косовска специјализована већа и Канцеларија специјалног тужилаштва подигли су оптужнице за злочине против човечности и ратне злочине против једног броја бивших припадника ОВК, укључујући бившег председника Републике Косово Хашима Тачија.[31]