Организација за европску безбедност и сарадњу

Организација за европску безбедност и сарадњу, скраћено ОЕБС (енгл. , скраћено ) — основана 1973. године као Конференција за европску безбедност и сарадњу, скраћено КЕБС (енгл. , скраћено ), највећа је светска међувладина организација која се бави питањима безбедности. У њен домен спадају питања као што су контрола наоружања, људска права, слобода штампе и слободни избори.^[1] Организација за европску безбедност и сарадњу Већина од 3500 чланова особља ОЕБС-а је ангажована на задацима на терену, док око 10% је ангажовано у седишту организације у Бечу.

Организација за европску безбедност и сарадњу
Чланице и партнери ОЕБС-а
Лого ОЕБС-а
Скраћеница	ОЕБС ()
Датум оснивања	јул 1973.; пре 51 године (1973-07) (као КЕБС) 1. јануар 1991. (преименован у ОЕБС)
Седиште	Беч,  Аустрија
Чланови	57 држава чланица   11 држава партнера
Службени језици	енглески, француски, немачки, италијански, руски, шпански
Председник	Бујар Османи
Генерални секретар	Хелга Шмит
Високи комесар за националне мањине	Каират Абдракхманов
Веб-сајт

ОЕБС је организација по Повељи Уједињених нација и циљ су јој рани наговештај и спречавање сукоба, руковођење кризним случајевима и послератовска обнова. Њених 57 чланица је из Европе, Кавказа, централне Азије и Северне Америке и покрива највећи део северне хемисфере.^[1] ОЕБС је основан током Хладног рата као форума Истока и Запада.^[2]

Мисија ОЕБС је била задужена за спровођење избора за председника републике и републички парламент на простору Косова и Метохије 6. маја 2012. године.

Историја

Хелмут Шмит, Ерих Хонекер, Џералд Форд и Бруно Крајски на CSCE самиту у Хелсинкију, Финска 1975. године.

Препоруке разговора, у облику „Плаве књиге“, дале су практичне темеље конференцији у три фазе под називом „Хелсиншки процес“.^[3] CSCE је отворен у Хелсинкију 3. јула 1973. године, са представницима из 35 држава. Фаза којом је успостављен концензус да се следи Плава књига је окончана за само пет дана. Фаза била је главна радна фаза и спроводила се у Женеви од 18. септембра 1973. до 21. јула 1975. Резултат фазе био је Хелсиншки завршни акт који је потписало 35 држава учесница током фазе , која се одржала у дворани Финландија од 30. јула - 1. августа 1975. Отворио ју је дипломата Свете столице кардинал Агостино Касароли, који је био председавајући конференције.

Путем своје Канцеларије за демократске институције и људска права (), посматра и процењује изборе у државама чланицама, како би се подржали поштени и транспарентни демократски процеси, у складу са међусобним стандардима којима је организација посвећена;^[4] између 1994. и 2004. је послао тимове посматрача да надгледају више од 150 избора, обично се фокусирајући на изборе у демократијама у успону.^[5] Године 2004, на позив владе Сједињених Држава, је развио процењивачку мисију, коју су чинили учесници из шест држава чланица -а, која је посматрала америчке председничке изборе те године и израдила извештај.^[6] То је био први пут да су амерички председнички избори били предмет праћења -а, иако је та организација претходно надзирала америчке изборе на државном нивоу на Флориди и у Калифорнији, 2002. и 2003.^[5] Процена из 2004. одвијала се у позадини контроверзног напора на поновном пребројавању гласова на америчким председничким изборима 2000. године,^[5] а произашла је углавном из иницијативе 13 демократских чланова Представничког дома Сједињених Држава. Та група, у којој су били Барбара Ли из Калифорније и Едие Бернис Џонсон из Тексаса, иницијално је послала захтев за посматрачима избора Уједињеним нацијама, у писму Кофију Анану, генералном секретару УН, али је захтев одбијен.^[4] Након тога, администрација председника Џорџа Буша млађег, преко Стејт департмента, на челу са државним секретаром Колином Пауелом, одговорила је на забринутост посланика позивом -ове мисије за праћење избора.^[4]

Језици

Шест службених језика су енглески, француски, немачки, италијански, шпански и руски.^[7]

Државе учеснице

OSCE signatories as of 2012

  signed Helsinki Final Act and Paris Charter

  signed Helsinki Final Act only

  non-signatory

  partner for cooperation

Држава	Приступ	Потписали Хелсиншки договор	Потписали Париску повељу
Албанија	19. јун 1991	16. септембар 1991	17. септембар 1991
Андора	25. април 1996	10. новембар 1999	17. фебруар 1998
Јерменија	30. јануар 1992	8. јул 1992	17. април 1992
Аустрија	25. јун 1973	1. август 1975	21. новембар 1990
Азербејџан	30. јануар 1992	8. јул 1992	20. децембар 1993
Белорусија	30. јануар 1992	26. фебруар 1992	8. април 1993
Белгија	25. јун 1973	1. август 1975	21. новембар 1990
Босна и Херцеговина	30. април 1992	8. јул 1992
Бугарска	25. јун 1973	1. август 1975	21. новембар 1990
Канада	25. јун 1973	1. август 1975	21. новембар 1990
Хрватска	24. март 1992	8. јул 1992
Кипар	25. јун 1973	1. август 1975	21. новембар 1990
Чешка	1. јануар 1993	[Note 1]	[Note 1]
Данска	25. јун 1973	1. август 1975	21. новембар 1990
Естонија	10. септембар 1991	14 октобар 1991	6. децембар 1991
Финска	25. јун 1973	1. август 1975	21. новембар 1990
Француска	25. јун 1973	1. август 1975	21. новембар 1990
Грузија	24. март 1992	8. јул 1992	21. јануар 1994
Немачка - as  Западна Немачка - as  Источна Немачка	25. јун 1973	1. август 1975	21. новембар 1990
Гренланд	25. јун 1973	1. август 1975	21. новембар 1990
Света столица	25. јун 1973	1. август 1975	21. новембар 1990
Мађарска	25. јун 1973	1. август 1975	21. новембар 1990
Исланд	25. јун 1973	1. август 1975	21. новембар 1990
Ирска	25. јун 1973	1. август 1975	21. новембар 1990
Италија	25. јун 1973	1. август 1975	21. новембар 1990
Казахстан	30. јануар 1992	8. јул 1992	23. септембар 1992
Киргистан	30. јануар 1992	8. јул 1992	3. јун 1994
Летонија	10. септембар 1991	14 октобар 1991	6. децембар 1991
Лихтенштајн	25. јун 1973	1. август 1975	21. новембар 1990
Литванија	10. септембар 1991	14 октобар 1991	6. децембар 1991
Луксембург	25. јун 1973	1. август 1975	21. новембар 1990
Малта	25. јун 1973	1. август 1975	21. новембар 1990
Молдавија	30. јануар 1992	26. фебруар 1992	29. јануар 1993
Монако	25. јун 1973	1. август 1975	21. новембар 1990
Монголија	21. новембар 2012[Note 2]
Црна Гора	22. јун 2006	1. септембар 2006
Холандија	25. јун 1973	1. август 1975	21. новембар 1990
Северна Македонија[Note 3][8]	12 октобар 1995	8. јул 1992
Норвешка	25. јун 1973	1. август 1975	21. новембар 1990
Пољска	25. јун 1973	1. август 1975	21. новембар 1990
Португалија	25. јун 1973	1. август 1975	21. новембар 1990
Румунија	25. јун 1973	1. август 1975	21. новембар 1990
Русија (као  СССР)	25. јун 1973	1. август 1975	21. новембар 1990
Сан Марино	25. јун 1973	1. август 1975	21. новембар 1990
Србија (као  Југославија)	10. новембар 2000	27. новембар 2000	27. новембар 2000
Словачка	1. јануар 1993	[Note 1]	[Note 1]
Словенија	24. март 1992	8. јул 1992	8. март 1993
Шпанија	25. јун 1973	1. август 1975	21. новембар 1990
Шведска	25. јун 1973	1. август 1975	21. новембар 1990
Швајцарска	25. јун 1973	1. август 1975	21. новембар 1990
Таџикистан	30. јануар 1992	26. фебруар 1992
Турска	25. јун 1973	1. август 1975	21. новембар 1990
Туркменистан	30. јануар 1992	8. јул 1992
Украјина	30. јануар 1992	26. фебруар 1992	16. јун 1992
Уједињено Краљевство	25. јун 1973	1. август 1975	21. новембар 1990
САД	25. јун 1973	1. август 1975	21. новембар 1990
Узбекистан	30. јануар 1992	26. фебруар 1992	27 октобар 1993

1. Чехословачка је била оригинални потписник
2. Азијски партнер за сарадњу 2004-2012.
3. је претходно користио назив „Бивша југословенска република Македонија“

Билатерални приоритети са државама учесницама

Држава	Билатерални приоритети	Контексти/Изјаве
Киргистан	Избори, владавина закона, демократија[9]
САД	Избори	Генерални секретар Роберто Монтела рекао је да је рад на праћењу председничких, конгресних и других гласања на изборима 2020. године у САД најважнији у историји -а.[10]

Референце

1. „Ко смо ми“
2. Galbreath, David J. (2007). The Organization for Security and Co-operation in Europe (OSCE). New York, NY: Routledge. ISBN 9780203960943.
3. „Final Recommendations of the Helsinki Consultations”. Organization for Security and Co-operation in Europe. 3. 7. 1973. Архивирано из оригинала 18. 5. 2015. г. Приступљено 9. 5. 2015.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
4. Hammond, Roch (9. 8. 2004). „International Monitoring of US Election Called 'Frightening'”. CNSNews.com. Cybercast News Service. Архивирано из оригинала 3. 2. 2008. г. Приступљено 2016-12-30.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
5. „U.S. invites international observers to Nov. election”. USA Today. usatoday.com. 10. 8. 2004. Архивирано из оригинала 15. 5. 2008. г. Приступљено 2016-12-30.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
6. "Presidential Election, 2 November 2004, United States of America Архивирано 30 децембар 2016 на сајту ". OSCE Office for Democratic Institutions and Human Rights. Retrieved 2016-12-30.
7. „OSCE website now available in six official languages”. OSCE Secretariat. 30. 6. 2017. Архивирано из оригинала 7. 7. 2019. г. Приступљено 7. 7. 2019.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
8. „Archived copy”. Архивирано из оригинала 9. 7. 2009. г. Приступљено 27. 6. 2009.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
9. „OSCE Mission Head Cites Lack Of Public Discussion, 'Strong Links' In Kyrgyz Votes”. rferl.
10. „National Security International election observers in the U.S. consider this year the most challenging ever”. The Washington Post.

Спољашње везе

• Званични веб-сајт
  • ОЕБС Србија
• OSCE The U.S. Mission to the OSCE
• OSCE The OSCE Mission to Bosnia and Herzegovina
• OSCE POLIS Архивирано на сајту (1. новембар 2011) Policing OnLine Information System
• OSCE на сајту  (језик: енглески)
• United States Institute of Peace online training course for OSCE required for U.S. citizens hired by the Organization. Provides a detailed outline of the OSCE, with additional modules on each major area that it is involved in. Website freely available, but tests only given to those who have submitted applications.
• Official OSCE account on Twitter
• Summer Academy on OSCE Архивирано 12 април 2010 на сајту
• The short film Conference on Security and Cooperation in Europe (1975) is available for free download at the Internet Archive
• Postage stamps of Moldova celebrating her admission to the OSCE