![cover image](https://wikiwandv2-19431.kxcdn.com/_next/image?url=https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/8/88/Lagrange_points.jpg/640px-Lagrange_points.jpg&w=640&q=50)
Лагранжова тачка
From Wikipedia, the free encyclopedia
Лагранжове тачке (-тачке) је назив за пет тачака у орбиталној конфигурацији где мало тело на које делује само гравитација може да буде непокретно у односу на два већа тела (нпр. вештачки сателит у односу на Земљу и Месец). У Лагранжовим тачкама гравитациона дејства два већа тела поништавају центрифугалну силу која би избацила тело из орбите. Ове тачке су аналогне геостационарним орбитама у смислу да се узајамни положаји тела у систему не мењају временом. Прецизнија дефиниција каже да су Лагранжове тачке стационарна решења редукованог проблема три тела.[1][2]
![Thumb image](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/8/88/Lagrange_points.jpg/640px-Lagrange_points.jpg)
У небеској механици, Лагранжове тачке или тачке либрације су тачке равнотеже за објекте мале масе под гравитационим утицајем два масивна тела у орбити. Математички, ово укључује решење ограниченог проблема са три тела.[3]
Обично, два масивна тела врше неуравнотежену гравитациону силу у једној тачки, мењајући орбиту свега што се налази у тој тачки. У Лагранжовим тачкама, гравитационе силе два велика тела и центрифугална сила уравнотежују једна другу.[4] Ово може учинити Лагранжове тачке одличном локацијом за сателите, јер су корекције орбите, а самим тим и потребе за горивом, потребне за одржавање жељене орбите, сведене на минимум.
За било коју комбинацију два орбитална тела, постоји пет Лагранжових тачака, L1 до L5, све у орбиталној равни два велика тела. Постоји пет Лагранжових тачака за систем Сунце–Земља и пет различитих Лагранжових тачака за систем Земља–Месец. L1, L2, и L3 су на линији која пролази кроз центре два велика тела, док L4 и L5 свако делује као трећи врх једнакостраничног троугла формираног од центара два велика тела.
Када је однос маса два тела довољно велик, тачке L4 и L5 су стабилне тачке што значи да објекти могу да круже око њих и да оне имају тенденцију да увлаче предмете у себе. Неколико планета има тројанске астероиде у близини својих тачака L4 и L5 у односу на Сунце; Јупитер има више од милион ових тројанаца.
Неке Лагранжове тачке се користе за истраживање свемира. Две важне Лагранжове тачке у систему Сунце-Земља су L1, између Сунца и Земље, и L2, на истој линији на супротној страни Земље; обе су далеко изван Месечеве орбите. Тренутно, вештачки сателит под називом Климатска опсерваторија дубоког свемира (DSCOVR) се налази на L1 да проучава соларни ветар који долази ка Земљи са Сунца и да прати климу на Земљи, тако што снима и паље снимке назад.[5] Свемирски телескоп Џејмс Веб, моћна инфрацрвена свемирска опсерваторија, налази се на L2.[6] Ово омогућава великом сателитском штитнику да заштити телескоп од светлости и топлоте Сунца, Земље и Месеца.
Ранији телескоп Гаја Европске свемирске агенције и њихов тек лансирани Еуклид такође заузимају орбите око L2. Гаја држи ужу Лисажуову орбиту око L2, док Еуклид прати хало орбиту сличну JWST. Свака од свемирских опсерваторија има користи од тога што је довољно удаљена од Земљине сенке да користи соларне панеле за напајање, тако да им не треба много енергије или погонског горива за одржавање станице, као и што није подвргнута утицајима Земљине магнетосфере и што има директну линију поглед на Земљу за пренос података.