Историја Етиопије у средњем вијеку
From Wikipedia, the free encyclopedia
Историја Етиопије у средњем вијеку[lower-alpha 1] отприлике обухвата период од опадања Краљевине Аксум у 7. вијеку до периода Гондара који почиње у 17. вијеку.[1] Аксум је био моћна империја током касне антике, а појавио се у периплусу Еритрејског мора и помињао га је ирански пророк Мани као једно од „четири велике краљевине на земљи”, заједно са Персијом, Римом и кинеске Три краљевине. Краљевина је била незаобилазни дио трговачког пута између Рима и Индијског потконтинента[2] и имала је значајне културне везе са грчко-римским свијетом[3] и веома рано је прихватила хришћанство за вријеме краља Езане средином 4. вијека.[4] Употреба ријечи „Етиопија” за именовање региона датира из 4. вијека.[2] На свом врхунцу, краљевина је обухватала подручје на којем се данас налазе Еритреја, сјеверна Етиопија, источни Судан, Јемен и јужни дио Саудијске Арабије.[5] Међутим, до 7. вијека, краљевина је почела полако да опада, за шта је предложено неколико могућих политичких, економских и еколошких разлога. Овај пад, који је назван „постаксумитски период”, а довео је до екстремног губитка територије и трајао је до успона династије Загај.[6]
Крајем 10. вијека, Краљевином Аксум је завладала краљица позната као Гудит. Историчари нису сигурни у њену етничку припадност и религију, али се претпоставља да је припадала народу Агау и вјероватно није била хришћанка, јер у својим нападима циљала цркве.[7] Период непосредно након њене владавине испуњен је нејасноћама, али се сматра да је династију основао Мара Такла Хајманот 1137. године.[8] Пријестоница је пребачена из Аксума на југ у Лалибелу,[9] гдје су подигнуте многе цркве уклесане у стијенама.[10] Упркос противхришћанској природи Гудитине владавине, хришћанство је цвјетало под владавином Загаја,[11] али је територијални обим краљевине био знатно мањи од аксумитског, који је контролисао област између Ласте и Црвеног мора.[12]
Династију Загај забацио је 1270. Јекуно Амлак, чији су насљедници постали познати као Соломонска династија.[13] Кебра Нагаст („Књига славе краљева”), национални еп из 14. вијека, успоставио је династичку тврдњу о непосредном поријекло од Соломона, препричавајући причу о Соломону и краљици од Сабе, чије је дијете наводно био Менелик I.[14] Семитски амхарски владари из Соломонске династије су према томе представљали обнову израелске лозе Аксумита; за разлику од кушитских владара из династије Загај, који су ретроспективно посматрани као нелегитимни.[15] У скоро 150 година имеђу владавина Амде Сејона I и Заре Јакоба, соломонски цареви извршили су знатна територијална проширења на нехришћанске земље на југу, западу и истоку висоравни, освајајући већи дио територије коју обухвата данашња Етиопија.[16] Упркос огромном проширењу и успјешном ширењу хришћанства, Етиопију је напао Адал, уз подршку Османског царства, 1531. године. Тек 1540. Етиопија је почела да враћа изгубљене територије, уз подршку Португалске империје. Слабљење Етиопије након рата учинило је државу подложну миграцијама Орома, током којих је народ Оромо из јужне Етиопије почео да се шири на сјевер, гдје је успостављао стална насеља.[17] Овај измјењени политички и културни крајолик сматра се почетком савременог доба у Етиопији.[18] Из историографског гледишта, средњи вијек је мистериозан период етиопске историје, пошто је било релативно мало контакта са страним народима у односу на древно и савремено доба.[19]