Исмаил Кадаре
From Wikipedia, the free encyclopedia
Исмаил Кадаре (алб. ; Ђирокастра, 28. јануар 1936 — Тирана, 1. јул 2024) био је албански књижевник, песник, есејиста, сценариста и драматург. Био је водећа међународна књижевна личност и интелектуалац. Бавио се превасходно поезијом све до објављивања свог првог романа, Генерал мртве војске, који му је донео међународну славу.[1]
Исмаил Кадаре | |
---|---|
Датум рођења | (1936-01-28)28. јануар 1936. |
Место рођења | Ђирокастра, Краљевина Албанија |
Датум смрти | 1. јул 2024.(2024-07-01) (88 год.) |
Место смрти | Тирана, Албанија |
Универзитет | Универзитет у Тирани |
Занимање |
|
Супружник | Хелена Гаши (в. 1963) |
Деца | 2 |
Период | 1954—2024. |
Жанр | |
Награде |
|
Потпис |
Кадаре је 1992. године добио светску награду Чино Дел Дука. Године 2005 му је додељена инаугурална међународна награда Ман Букер; 2009. Награда принца од Астурије за уметност; и 2015. године Јерусалимска награда. Добитник је награде Парк Кјонг-ни 2019. и међународне награде за књижевност Нојштат 2020. године.[2] Француска га је 1996. године поставила за страног сарадника Академије наука о моралу и политици Француске, а 2016. је добио титулу Командир Легије части. Био је 15 пута номинован за Нобелову награду за књижевност. Од 1990-их, обе главне политичке странке у Албанији су од Кадара тражиле да постане председник Албаније на основу консензуса, али је он то одбио.
Његов номинациони поротник за Нојштатску награду написао је: „Кадаре је наследник Франца Кафке. Нико од Кафкиног доба није ушао у паклени механизам тоталитарне моћи и њеног утицаја на људску душу у толико хипнотичкој дубини као Кадаре.” Његово писање се такође пореди са писањем Николаја Гогоља, Џорџа Орвела, Габријела Гарсије Маркеза, Милана Кундере и Балзака. Живећи у Албанији у време строге цензуре, Кадаре је осмислио лукаве стратегије како би надмудрио комунистичке цензоре који су забранили три његове књиге, користећи средства као што су парабола, мит, басна, народна прича, алегорија и легенда, прошаране двоструким значењима, алузијама, инсинуацијама, сатиром и шифрованим порукама. Године 1990, да би побегао од комунистичког режима и његове тајне полиције Сигурими, пребегао је у Париз. Његова дела су објављена на 45 језика. „Њујорк тајмс“ је писао да је он био национална личност у Албанији која се по популарности може поредити са Марком Твеном у Сједињеним Државама, и да „тешко да постоји албанско домаћинство без Кадарове књиге“.
Кадара неки сматрају једним од највећих писаца и интелектуалаца 20. и 21. века и универзалним гласом против тоталитаризма.[3][4][5] Био је супруг књижевнице Хелене Кадаре и отац амбасадорке у Уједињеним нацијама и потпредседнице Генералне скупштине УН, Бесијане Кадаре.