From Wikipedia, the free encyclopedia
Грб Београда је званични симбол Града Београда и постоји у три нивоа — као Основни или Мали, Средњи и Велики грб.
| Београд | |
|---|---|
 | |
| Верзије | |
.svg) Средњи грб | |
 Велики грб | |
| Детаљи | |
| Носилац |  Град Београд |
| Аутор(и) | Ђорђе Андрејевић Кун је нацртао грб 1931. године |
Историја хералдичког представљања Београда је дуга и сеже до времена када је град први пут постао српска престоница за време Деспота Стефана Лазаревића када се овај симбол први пут индиректно помиње у Деспотовом Житију. Први познати хералдички уобличен грб града се појављује у XVI веку и највероватније је угарског порекла. Но, као и сама историја града, тако је и његов грб био несталан. Како је град прелазио из руке у руку различитих освајача, тако се и његово хералдичко представљање мењало — било да град уопште није имао свој грб као под Османлијама, или да је добио сасвим нови под Аустријанцима.
Историја грба Београда који је данас у употреби је почела 1931. године када је званично изабран, након конкурса на коме је победио рад Ђорђа Андрејевића Куна. У социјалистичко доба грб је занемариван, да би након демократских промена 90-их година доживео своју реафирмацију, а од 2000-их је и реорганизован у три степена, какав је и данас у употреби.
Употреба грба Београда је регулисана Статутом града и посебним градским прописима који детаљно уређују и санкционишу употребу грба у различитим приликама и на различитим местима.
Грб града Београда користи се у три нивоа — као основни, средњи и велики грб. Статутом града Београда, овај симбол града је дефинисан на следећи начин[1]:
Блазон Основног грба:
| „ | Основни грб града је штит барокне форме, на плавом пољу је сребрни, каменом озидани град закошених зидина са круништем са четири зупца и две угаоне конзолне куле мотриље коничних кровова са по једним уским црно испуњеним прозором надовезане на спољни пар зубаца круништа. Над круништем града, између кула мотриља и изнад у поље отворене двокрилне сребрне капије од талпи са по две хоризонталне греде за учвршћење кроз чији се лучни отвор са клинастим теменим каменом види плаветнило неба, издиже се двоспратна сребрна, каменом озидана, кула са трозубим круништем и са по два црно испуњена правоугаона прозора на сваком спрату. Град почива на ескапираном црвеном тлу изнад две таласасте сребрне греде, које представљају реке Саву и Дунав. На доњој удесно броди златна античка трирема са три јарбола са разапетим сребрним четвртастим једрима и црним ужадима и са сребрним кружним отворима на трупу у три реда из којих излазе црна весла која су уроњена у реку, и то у горњем реду три, у средњем четири, а у доњем реду два весла.[1] | ” |
Блазон Средњег грба:
| „ | Средњи грб је истоветан Основном грбу, али је штит надвишен златном бедемском круном са пет видљивих мерлона и са истом таквом дијадемом украшеном рубинима, сафирима и смарагдима.[1] | ” |
Блазон Великог грба:
| „ | Велики грб се састоји од сребрног двоглавог орла у полету, златно оружаног и исто таквих ногу и језика. Орао у десној канџи држи сребрни мач златног балчака и јабуке, а у левој плодну природну грану маслине. На грудима орла је Основни грб града, а изнад орла златна бедемска круна са пет видљивих мерлона и са истом таквом дијадемом украшеном рубинима, сафирима и смарагдима. Испод орла су две лучно постављене плодне златне гране храста преко чије се укрснице налази први познати грб града (штит раздељен, горе у црвеном из раздеоне линије издиже се сребрно бедемско круниште са три мерлона, од којих су два бочна надвишена златним патријаршким тролисним крстовима, а средњи кружном двоспратном сребрном кулом са круништем и са по два лучна пољем отворена прозора на сваком спрату, а доле три пута раздељено црвено и сребрно). Са обе стране штита, преко речених храстових грана су одличја додељена граду у природним бојама и са одговарајућим тракама, и то ближе штиту десно Орден Карађорђеве звезде с мачевима 4. степена, а лево Орден народног хероја. Даље од штита, десно је француски Орден легије части 5. степена, а лево чехословачки Ратни крст 1914—1918. Сва поменута одличја приказана су у аверсу.[1] | ” |
Употреба и заштита грба Београда је уређена Статутом града[1][2] и „Одлуком о употреби имена, грба и заставе града Београда“[3], као и званичним Упутством за употребу које је донето на основу Одлуке о употреби и којим се ближе одређује ова тематика.[4] Нормативни оквир за уређивање тематике градског грба представља „Закон о локалној самоуправи“ Србије који прописује да „Јединица локалне самоуправе самостално у складу са овим законом утврђује своје симболе (грб и заставу), и њихову употребу.“[5]
Грб Београда може се употребљавати на начин којим се не нарушава углед Града, и то само у облику и садржини који су утврђени Статутом. Није дозвољена непримерена и недолична употреба, то јест на начин који вређа јавни морал и углед грађана Београда. Употреба је дозвољена уз сагласност Скупштине града коју ова доноси на основу стручног мишљења посебне „Комисије за давање стручног мишљења о употреби имена, грба и заставе Града“, коју образује Градоначелник и која се састоји од председника и четири члана у мандату од четири године.[3]
Еталон (изворник) Основног, Средњег и Великог грба града и графички стандард за њихово приказивање, на основу којих се обликује грб града пре него што се пусти у употребу, и који се чува у градској управи, је утврђен Одлуком о употреби.[3]
Забрањена је употреба грба ако је оштећен или је својим изгледом неподобан за употребу, као и грба којем су измењени поједини елементи, али својим изгледом асоцира на грб Града. Употреба грба Града у уметничком стваралаштву и у васпитно – наставне сврхе слободна је, под условом да се не противи добром укусу, друштвеним и моралним нормама, хералдичкој пракси, традицији и званичној Одлуци о употреби.[3]
Кад је реч о привредној активности, правна регулатива је ту усмерена ка двема ситуацијама: апсолутној забрани и могућношћу употребе уз претходно одобрење. Апсолутна забрана се огледа у забрани употребљавања грба Града као робног или услужног жига, узорка или модела, нити као било који други знак за обележавање робе или услуга; Друга ситуација се односи на могућност да се правном лицу, односно предузетнику, изузетно да сагласност да Основни грб Града употреби као украс, као део незаштићеног знака или у комерцијалне сврхе. Сагласност на употребу Основног грба Града правном лицу, односно предузетнику, може се дати уколико је делатност правног лица, односно предузетника, од значаја за Град. Давање сагласности је у надлежности Скупштине града, а услови и цела процедура су уређени Одлуком о употреби.[3]
Кад је о службеној употреби грба реч, Одлука о употреби и Упутство прописују следеће:
| „ | Право да користе грб града имају органи града, званични представници и делегације града у службене сврхе и у форми прописаној еталоном.
Основни грба града могу да користе градске општине и месне заједнице на територији Града у службене сврхе и у форми прописаној еталоном (изворником). Средњи грб града користе:
Велики грб града користе: |
” |
Начин и облик конзумације овог права употребе грба је прецизирано Одлуком о употреби. У свим случајевима службене употребе грба мора се претходно прибавити мишљење Службе за информисање града о изгледу и начину истицања грба.[3]
О спровођењу ових правила старају се организационе јединице Градске управе надлежне за послове привреде и информисања, док је за инспекцијски надзор за њихово спровођење задужена комунална инспекција. У складу са тим, комуналном инспектору су поверена овлашћења да, када утврди да се грб или застава Града користе супротно одредбама Одлуке о употреби, решењем забрани употребу грба и заставе Града и, по правилу, наложи уклањање са објекта и предмета на којима су истакнути и друге мере ради отклањања утврђених недостатака. Осим комуналне инспекције и комунална полиција је надлежна за спровођење употребе и заштите градског грба, и то у његовом казненом домену. Тако, комунална полиција има право да новчано казни за прекршај правно лице које користи грб, а не поштује Одлуку о употреби. У зависности од озбиљности прекршаја новчана казна варира у висини и детаљно је утврђена Одлуком.[3]
Правила за истицање градског грба прописују да грб Београда има приоритет у приказивању у односу на све друге грбове и амблеме осим на грб више политичке заједнице, као на пример грба државе. Начелно говорећи, приоритетно место истицања грба је са десне стране од центра, односно на левој страни када се гледа у композицију.[6] Одлуком и Упутством за употребу су ова правила додатно, минуциозно, разрађена и детаљно предвиђају положај грба у различитим ситуацијама и схематским позицијама (место грба са другим грбовима у кругу, полукругу, колони, врсти итд.).[3][4]
С обзиром на старост града као људског станишта која се мери миленијумима, те средишњег места у политици, економији и духовности једног народа која се мери вековима, Београд изненађујуће има млад грб. Разлог овоме лежи у самој бурној историји Београда, коју карактеришу дисконтинуитети и вртоглави обрти због чега и није могла да се развије континуирана стара хералдичка представа. Тако се на својеврстан начин кроз историју овог конкретног београдског знамења може у доброј мери и одсликати уопште историја целог града.[7]
Конкретно најскорији такав историјски дисконтинуитет, који се односи на стварање данашњег, релативно скорог, градског грба, пак, није производ непостојања било какве урбане хералдичке традиције у тренутку његовог креирања 1931. године, већ је резултат тадашњег генералног става и схватања да Срби нису имали средњовековну хералдику и да — ако се игде нађу трагови који сведоче супротном — они морају бити последица туђих утицаја, те су стога непримерени потребама, схватањима и поимању српске националне и конфесионалне особености.[8][9] Премда је оваква интерпретација историјске прошлости имала легитимитет и у њој је више од зрна истине, доцније је од стране историјске науке и хералдике одбачена као неоправдана.[10][11]
Грб Београда је, по свој прилици, узевши целокупну његову историју, најстарији градски грб на подручју Србије.[12]
Имајући у виду старост града, његов географски положај и стратешки значај, није немогуће да је Београд свој први грб стекао пре најранијег извора у коме се први пут индиректно помиње — делу Константина Филозофа „Житије деспота Стефана Лазаревића”. Као важно утврђење и седиште моћног гарнизона могао је следити брзи развој муниципалне хералдике у Угарској, на чијој се територији први грбови насеља јављају током 13. века. Но, због непостојања извора, све овакве тврдње остају у домену спекулације.[8][12]
.jpg)
Као претходно речено, први податак о грбу Београда потиче из 15. века, у „Житију деспота Стефана Лазаревића” Константина Филозофа. Реч је о периоду кад је град био просперитетна српска престоница под деспотовом влашћу са моћним зидинама, кулама и дворцима над Савом и Дунавом.[7][13] Говорећи о времену кад је град дошао под власт српског владара, Константин вели:
| „ | [...] А даде [Деспот] и ослобођење граду овоме од сваких намета, и даде повластице свима са сваком сигурношћу да се не поколебају. У повељи која о томе говори биле су наведене све благодети Божје које су биле на њему, затим о слободи од поробљавања, и печат златни даде овима, који има на себи слику града, да који хоће да учини какву куповину у било ком крају, добије књигу са печатом која показује да је становник тога града, те да не даје нигде царине нити плаћа пролаза. [...][lower-alpha 1][14] | ” |
Нажалост, овај печат није очуван, нити постоје други документарни или археолошки подаци који би осветлили сфрагистичке и вероватне хералдичке детаље печата, ван онога што је Константин Филозоф описао, стога остају само претпоставке да је представа града на печату била хералдичка.[8][18][7] Пак, велика вероватност тачности овакве претпоставке, лежи у самој биографији деспота Стефана Лазаревића. Деспот је био човек свога времена, широко образован и далеко јаче упућен на контакте са северним и западним суседима од претходних српских владара. По свему судећи, познавао је хералдику, значај и улогу грба боље од својих претходника. Као витез Ордена побеђеног змаја цара Жигмунда уживао је знатне хералдичке привилегије, и као остали витезови овог ордена, није се могло десити да не буде добро информисан о битним елементима хералдичке вештине и права.[8][18][7]
Професор Милош Ћирић у својој хералдичкој студији о грбу Београда, износи своју реконструкцију грба Београда са деспотовог печата, коју је урадио на основу сачуване грађе о изгледу града из деспотовог времена, те на основу изгледа града на тадашњим печатима сличног визуелног садржаја — печату Радослава Павловића из 1432. и печату Дубровачке републике из 1436.[21] (сл. 4) Осим ове реконструкције, која почива на премиси да је „слика града” са печата дословно схваћена (панорамски приказ слика зидина), Ћирић је израдио још једни реконструкцију која антиципира да је „слика града” симболична, а не дословна.[19][20] (сл. 5)
Хералдичар Драгомир Ацовић је мишљења да, какав год да је печат био, његов „образ” није морао обавезно да личи на стварни изглед града тога времена, нити је морао да обавезује Деспотове наследнике, поготово не оне међу њима који су долазили из подручја за знатном хералдичком традицијом, као што је на пример гроф Цељски, али да би било духу времена приличније да је Деспотов хералдички печат поштован и коришћен у изворном облику.[8] Овај аутор је и става да је претпостављени изглед Деспотовог печата веома сличан изгледу првог хералдички уобличеног грба Београда из XVI века.[18] (в. опширније испод, сл. 9)
Откад их је споменуо Константин Филозоф на „слици града”, мотив града и градских зидина ће доследно остати заједнички именитељ свих потоњих знамења Београда, иако разноврсних по пореклу и политичким значењима.[7]
Прва позната хералдички уобличена представа београдског грба појављује се у XVI веку и налази међу тридесет хиљада грбова и печата у Фугреском огледалу части (нем. Fugger'sche Ehrenspiegel) — великом, вишетомном корпусу каталогизованих грбова и печата насталом око 1555. године, а названо по познатој аугзбуршкој банкарској и кнежевској породици Фугер од Бабенхаузена.[lower-alpha 2][24][22][8][18][7] (сл. 6, 7, и сл. 8)
Блазон: Штит је хоризонтално раздељен; у горњој црвеној половини штита доминира класична хералдичка сребрна кула (без капије) са четири прозора, која се завршава са три зупца; са обе стране куле симетрично су постављена два златна патријаршијска крста; доња половина штита представља зид тврђаве који се завршава зупчастим грудобранима, а у чијем су подножју, на црвеном, две сребрне греде.[25][7][26]
Занимљиво је да се у овом грбу, уз сребрни (бели) град, уводи још један важан хералдички елемент — црвено подножје тврђаве с две хоризонтално постављене сребрне греде, које су и у 16. веку, као и данас, симболизовале Дунав и Саву.[7]
У хералдици се претпоставља да је грб угарског порекла — имајући у виду да је хералдика до Срба долазила или преко Угарске, или преко далматинске хералдичке транскрипције одговарајуће млетачке традиције. На овакво порекло грба упућује и упадљива сличност грба са савременим грбом Будима. Оба ова грба су приказана у Валвазоровом кодексу (Opus insignium armorumque...;), насталом 1687/1688, на табли #303.[27] (сл. 10) Премда је могуће и да је реч о чистој случајности, сличност се не да оспорити.[28][18][7]
У капиталном делу[29] „Хералдика и Срби”, Ацовић износи тезу — позивајући се на исте мотиве на приказу грба у Фугеровом огледалу части и Константиновог описа који су опстали до данас (креналисани градски бедеми, висока камена кула, две греде као алузија на две реке), те и на хронолошку младост Валвазоровог кодекса и сличност приказа грба Београда и Будима у њему — да је управо овај грб Београда, иако век млађи од помене у Житију, истоветан или сличан са описом златног печата на којем је „слика града”, односно да он доста говори о томе како је изгледао први могући модел првог познатог грба на који се Деспот угледао кад је даровао „печат златни”.[18]
Овај грб је опстао, уз мање измене и стилске параферналије које су се мењале у складу са периодима мира или рата, или су потицале од недовољне информисаности картографа услед преласка града под власт Турака — који се на хералдику нису обазирали, нити се њоме оптерећивали — све до средине XVIII века.[18][30] Реч је о приказу грба на војним мапама Београда из прве половине XVIII века, у којима је грб често допуњен параферналијама оријенталне егзотике и османског суверенитета — паноплија копаља и тугова, топовских цеви и барјака са полумесецом, турбана изнад штита итд.[31][32] (сл. 11 и 12)
Аустријским освајањем града, Београд добија нови грб 1717. године, а овај грб, премда заборављен средином века, поново излази на светлост дана захваљујући труду младог минхенског истраживача Ота Титана фон Хефнера, покретача монументалне хералдичке библиотеке „Нови Зибмахер” (нем. Neuer Siebmacher). У оквиру ове библиотеке се 1885. године појављује и том посвећен градским грбовима у обради фон Хефнера, Н. Гауча и И. Клерикуса, који се у својој илустрацији грба позивају на Фугерско огледало части као извор.[35] (сл. 13 и 14) Одавде је грб, по свему судећи, из заборава извукао историчар Алекса Ивић приликом расправе за грб града 1931. године.[36][31][37][lower-alpha 3]
Ипак, ово знамење је временом готово потпуно било пало у заборав. Његово угарско порекло га је било, посве неоправдано, потпуно маргинализовало и учинило „политички неподобним”.[lower-alpha 4][11] Најстарије београдско знамење је 1993. године, као своје усвојила београдска општина Стари град.[lower-alpha 5][39] (сл. 15) Овај грб се данас налази и у саставу великог грба града Београда,[1] као симбол и подсетник на хералдичку историју града.[40]
Опсадом и потоњим освајањем Београда у рату против Турака, град под Аустријанцима добија нови грб 1717. године.[lower-alpha 6][18][38]
Блазон: Изнад три џамије са минаретима двоглави орао Светог римског царства у лету, уз девизу SUB UMBRA ALARUM TUARUM (у сенци Твојих крила[lower-alpha 7])[31][11]
На светлост дана је ово знамење изнео Алекса Ивић 1910. године, када је у бечком архиву открио хералдички опис грба из 1721. године, где је уместо грба био приложен отисак печата. Уз елементе грба печат садржи и кружну циркумскрипцију која гласи: GRSS. INSIGL DER STATT BELGRAD IN SERVIEN 1721.[18][31][43][44][11] (сл. 16 и 17)
Гувернер града кнез Александар од Виртемберга 1724. године Дворском ратном већу подноси два предлога за грб града. Први је био истоветан постојећем грбу са печата, док је други предлог био „прастари грб вароши, из доба римских царева”. (сл. 18 и 19) Према писању Ђорђа Стратимировића реч је о предлогу који се ослањао на антички медаљон из Таурунума, са приказом римског легионара који држи руке на сапима бика и коња, али и да овај предлог није наишао на одобравање. Дворско ратно веће је 9. маја 1725. године донело одлуку да се постојећи грб делимично измени, тако што ће се изоставити девиза и тако што ће постојећи поменути кружни натпис на печату бити промењен новим натписом: ALBA GRAECA RECUPERATA ANNO MDCCXVII („Београд поново задобијен лета 1717”).[45][18][31][11][46]
Грб Београда из овог периода недвосмислено је био идеолошки мотивисан. Према мишљењу Ацовића и хералдичара Александра Палавестре, политичка порука коју је грб носио и одлука о његовој измени се могу окарактерисати као парадигматични за стање и судбину Београда и његовог знамења у овом историјском раздобљу. Римски орао који наткриљује град, џамије уместо древних зидина и цркава, а посебно замена девизе узвишеног порекла обичном политичком програмском формулом — приликом које је изостављено помињање Србије, те замена назива Београд појмом „Alba Graeca”, највише говоре о суморној националној непрепознатљивости и утилитарном приступу повременог владаоца судбини Београда.[31][11]
Но, као ни аустријска владавина градом, ни овај јасно идеолошки дефинисан грб није друго потрајао. Београдским миром 1739. град прелази у руке Турака што је учинило да трајање овог грба постане ефемерно, као уопште и само питање хералдичке представе Београда. Уследило је дуго раздобље у којем Београд није имао свој грб, као ни жељу да се такво стање промени.[18]
Поновно успостављање српске власти над Београдом и дефинитивни одлазак Турака за време владавине кнеза Милана, нису донели никакву новост у погледу градског грба. У ондашњој Кнежевини, и касније Краљевини, грбови насељених места су непознат феномен. У службеној употреби је грб Кнежевине потпуно компензовао недостатак специфичног београдског хералдичког знамења. Оваква ситуација је настала услед схватања да су општинске власти — огранак државне власти, а не засебни, аутономни ентитети (локална самоуправа), па стога у службеној кореспонденцији и званичним приликама преузимају и користе државна обележја, а не сопствена.[47][31][11][37][48] Покушај формирања неке врсте знамења локалних ауторитета се сводило на употребу симболичних или алегоричних слика на печатима магистрата.[37] У београдском случају ово је најбоље илустровано на примеру печата београдског магистрата из 1807. године који је сам пример поменуте праксе преузимања државног грба у локалној употреби.[49][50][51] (сл. 20)
Но, оно што у Србији и Београду није недостајало нити икога занимало, у остатку Европе је изазивало поприличну конфузију. Наиме, у другој половини 19. века долази до снажне издавачке делатности енциклопедија које су управо, премда на необичан начин, указале на ове мањкавости српске праксе кад је реч о муниципалној хералдици. У складу са својом уређивачком политиком, енциклопедијски текстови великих европских енциклопедија као Larousse, Brockhaus, Mayer's Lexikon и друге, почињу богато да се илуструју, а одреднице о великим или значајним градовима се обавезно илуструју градским грбом. Тако се испоставило да од европских престоница једино Атина и Београд немају грб. Поменуте енциклопедије су овај проблем решиле тако што су и Београду и Атини приписале фиктивне грбове.[lower-alpha 8][31][37][56] (сл. 21, 22 и 23)
Пошто су ове фикције и контрадикторности дуже времена изазивале велику забуну, подстакле су јавну расправу о грбу града. Тако је 1895. године, за тристоту годишњицу спаљивања моштију светог Саве на Врачару Ђорђе Стратимировић изнео предлог за грб града управо са ликом светог Саве у злату на плавом пољу.[58][37][59] (сл. 27) Према речима Стратимировића:
| „ | Грб, како га хералдички замишљамо, састојао би се из проста штита с усправним ликом Светога Саве, по обрасцима сликаним у нашим старим манастирима. Пољице штита плаветно, Светитељ у златној одежди, стојећи на златном амвону; у горњим угловима штита нека пише са старинским златним словима „Свети Сава“; врх штита златна градска круна.[57] | ” |
Стратимировићев предлог није прихваћен са одобравањем и од његове реализације није било ништа. У првој деценији XX века питање градског грба је дискретно поново актуализовано. Тако се у нацрту Закона о општинама из 1914. године, по први пут званично, у његовом 111 члану дефинише његов изглед.[10][37][59] Поменути члан нацрта овог закона гласи:
Београдска Општина има свој грб.
Он се састоји из два поља: доњи из две петине и горњи три петине целог грба.
Доњи део завршује се у шиљак. У доњем су пољу зидине римског кастела Сингидунума, а на подножју његовом на реци, римска лађа (трирем), са римским једрима.
У горњем су пољу Небојша кула, у Доњем граду, облика какав је имала у средњем веку
са двоглавим белим орлом без круне од ког полазе светли зраци на све стране.[41][60][lower-alpha 9]
Због избијања Првог светског рата исте године овај предлог Закона никада није усвојен, па је тако Београд ушао у XX век без званичног грба.[10][62][59]
Уверење да Београд треба и званично да стекне грб коначно је сазрело 1931. године. Разлог ове промене става био је пре свега политички и налазио се у новом друштвеном контексту у коме се нашла муниципална хералдика након завршетка рата и стварања заједничке јужнословенске државе, као и доминантног идеолошког наратива који је ишао уз њега.[62]
Тако, пошто су уласком територија са богатим хералдичким наслеђем, свешћу и разумевањем за муниципалну хералдику у састав нове државе (Словенија, Хрватска, Војводина), ситуација у погледу хералдике се радикално променила и приметан је постао велики раскорак у односу на „победнички” сегмент популације и територије. Овај раскорак је у другим сферама друштва и те како постојао и понајмање је био хералдички, али је у домену хералдике посебно постао видљив. Пошто је овај раскорак требало превазићи и ствари норматизовати, тако је и сам однос — за или против муниципалних грбова, проматран као политички став и однос према самој идеји уједињења и државе као заједничке ствари. Дефинисање грба Престонице је у овом периоду након рата био највећи подухват у домену муниципалне хералдике.[62]
У међупериоду од усвајања новог устава у којем је дефинисано ново државно знамење до усвајања званичног знамења града (1922—1931), Београд је наставио са истом праксом преузимања и кориштења државних симбола као својих, па је сада само грб српске државе замењен грбом нове југословенске државе.[47]
Марта месеца поменуте 1931. године, председник београдске општине инж. Милан Нешић је отворио питање дефинисања градског грба и образовао одбор који је требало да се бави овим питањем. Притом је и сам изнео властито виђење како будући грб града треба да изгледа, рекавши да у симболици новог грба треба да доминирају „страдање, као и успешна улога коју је Београд одиграо у стварању наше државе.”[63][64] У рад одбора, који се организовао као шири и ужи, су позвани професор Богдан Поповић, генерал у пензији Милан Николајевић, Милослав Стојадиновић, Илија Шобајић, Драги Стојановић, државни саветник Живан Живановић, сликари Бета Вукановић и Урош Предић, вајар Живојин Лукић. Стручну (историјску и хералдичку) припрему за рад одбора обавио је Станоје Станојевић. Одбор је касније проширен личностима историчара Алексе Ивића — доброг познаваоца средњовековне хералдике и сфрагистике, Владимира Ћоровића и Николе Вулића, сликара Бранка Поповића и Ђорђа Чарапића — секретара канцеларије Краљевских ордена, фалеристичара и талентованог уметника.[65][66][lower-alpha 10]
Уследила је велика расправа на седницама одбора о томе којим мотивима се треба водити приликом састављања грба: да ли и у којој мери се треба освртати на историју и користити елементе старијих београдских грбова; да ли се треба служити дотадашњом праксом и у нови престонички грб унети и државни грб; шта мора превасходно бити изражено на грбу — целокупна историја града или само једна епизода из историје (нарочито она након српског освајања 1806). Такође критика је долазила и из специфичних углова различитих професија из којих су чланови одбора долазили — инсистирало се на једноставности грба, хералдичким правилима приликом израде, историзму нове периоде итд.[65][67] Станоје Станојевић је срочио први програм грба:
- слика града и вароши — и то као келтско утврђење, као изглед Београда из 1407. по опису Константина Филозофа, и као слика града с почетка 19. века;
- неки догађај из историје Београда — проглас Београда за Престоницу 1403, освајање Београда 1806, проглас ослобођења и уједињења 1918;
- симболичне слике и фигуре — положај града на ставама река, Београд као симбол борбе за слободу, Београд као духовно средиште читавог народа итд.[68][69]
Комбинујући ове елементе Станојевић износи како би потенцијални грб изгледао:
| „ | На грбу би, ако се подели на две половине хоризонталне, у горњој половини лево могао бити представљен Београд Деспота Стевана Лазаревића, а десно освојење Београда 1806. У доњој половини могао би бити представљен данашњи Београд. У врху грба могао би бити представљен борац за слободу или данашњи државни грб.[68][69] | ” |
Највише се залагао да се одбор у свом раду ослободи наслеђа старих београдских грбова и „историзма” и инсистирао да се превасходно узме у обзир историја од српског освајања града 1806. до оне најскорије из 1918. године. Већина чланова одбора га је пратила и подржала у овој намери.[70][71]
Даље у току рада одбора свој предлог је доставио и Урош Предић, у форми мањег трактата под насловом „Неколико напомена о грбовима уопште, и о грбу Београда нарочито.” Суштина предлога се своди на следеће:
- националне боје, које су уједно и симболи: црвена — симбол крвљу натопљеног земљишта; бела — знак невиног страдања и чисте народне свести и илустрација имена Града; плава — знак наде у бољу будућност;
- симбол две реке са ознаком ушћа Саве;
- слика белог града са отвореном капијом у знак слободног промета;
- бели орао као заштитник града пред самим улазом;
- државни грб на грудима орла као обележје Престонице;
- кула Небојша, симбол тврђаве (Горњег града);[72][73]
У свом трактату је посебно похвалио предлог грба у нацрту закона из 1914. који је био предочен одбору[lower-alpha 11], а негативно се изјаснио о активирању старог Стратимировићевог предлога које је такође било предочено.[lower-alpha 12][72] (сл. 38) Узимајући у обзир све предлоге и елементе који су изнети у расправи и који су могли доћи у обзир за грб града, Ђорђе Чарапић је, држећи се правила хералдике, израдио укупно осам скица — хералдичких студија[76][77][78][79] (сл. 29 до 36).
Запажен допринос расправи је донео и Алекса Ивић, који је у писаном облику из бечких архива обавештавао одбор о својим проналасцима из хералдичке прошлости Београда. Реферисао је одбору постојање грба из Фугера и грба из времена аустријске управе. Он се супротставио Станојевићевој „борби против историзма” истичући да се „борба против историзма не може проводити у питање грба, будући да се у појму грба крије и појам историзма” и заузео се за поштовање хералдике и историје и уношење елемената старих београдских грбова у нови грб.[44][80]
 |
 |
 |
 |
Коначно, одбор је утврдио дефинитивни став о садржају новог грба:
- Грб града Београда мора имати облик штита, који се у дну завршава лаким шиљком;
- Елементи грба: а) националне боје, б) реке као симбол исконске снаге Београда, в) римска лађа, трирем, као симбол старине Београда, г) беле зидине с отвореном капијом: доњи део зидина представља варош, горњи део град, отворена капија — слободан промет;
- Земљиште у клину грба, међу рекама и под зидинама, има бити црвене боје — симбол крви, вечног страдања и патње Београда; реке према хералдичким законима — беле боје. Зидине вароши и града беле боје као симбол „Белог града, Београда, Вајсенбурга”. Небо плаво, симбол наде, вере у бољу будућност.[9][81][82]
Приликом израде коначног става, чланови одбора се нису освртали на историјске београдске грбове због, у њиховим очима, своје „политичке неподобности”.[11] Према ставу одбора они су превасходно били грбови туђинских завојевача Београда, који су тим путем хтели у првом реду да утврде своју власт на градом.[9][83][11][lower-alpha 13] Прихваћен је предлог професора Бранка Поповића да се, уз приложену скицу грба коју је израдио Ђорђе Чарапић, распише јавни конкурс за грб на основу горе изнетих дефинисаних критеријума, а одбор се трансформисао у жири,[9][84][lower-alpha 14] у који су ушли председник општине Милан Нешић, Станоје Станојевић, Богдан Поповић, Бранко Поповић, Урош Предић, Бета Вукановић и Живојин Лукић.[85][86]
На јавни конкурс, који је расписан 30. септембра, стигло је педесет шест радова. По одлуци жирија, прву награду од 5000 динара је заслужила скица под шифром „Црвена тројка”, рад академског сликара Ђорђа Андрејевића Куна. Другу награду од 3000 динара је освојила скица под шифром „Урби Ренасценти — Сигнум Ренатум”, рад Вере Бојничић-Замоле из Загреба, иначе кћерке познатог хрватског историчара Ивана Бојничића Книнског, док је треће место и похвалу освојила скица под шифром „Етерно” сликара Димитрија Мордвинова. Кунов предлог није прихваћен као дефинитивно решење, већ је жири аутору дао упутства како да прилагоди свој рад идеји са којом је конкурс и расписан. Тако су додате „куле мотриље”, капија је пробијена пољем штита, а тврђава је подигнута на ескапирано тло, чиме је наглашена силуета Београдског гребена.[lower-alpha 15] Овако прерађено решење је 10. децембра 1931. усвојио одбор београдске општине, а грб је решењем Министра унутрашњих дела потврђен 15. децембра исте године и формално као грб града Београда.[92][93][94][95][96][97] (сл. 39)
Што се тиче правне „заштите” и дефинисања употребе самог грба, она је пак и након дефинитивног утврђивања грба изостала, тако да се негде у различитим приликама наставило са локалном праксом кориштења државног грба.[98]
Иначе је након стварања грба, у наредном периоду полако почела и његова уметничка употреба и обрада, па се тако овај грб у различитим уметничким облицима почео појављивати као декор на грађевинама насталим у међуратном раздобљу.[99] (сл. 41 и 42)
Положај и тематизација хералдичког обележја Београда у периоду након Другог светског рата, пресудно је био одређен целокупном новонасталом ситуацијом у односу према самој хералдици уопште која је наступила. Победа комуниста и њихово преузимање власти у Источној и Југоисточној Европи, уз пратеће друштвене ломове које је са собом носило, означило је промену парадигме и на овом пољу — у изразито негативном правцу. Перципирана као део нежељене националне прошлости, сећања и традиције са којом је требало радикално раскинути, хералдику се „гвозденом метлом” почистило из световног имагинарија који је претходно заузимала. Случај и збивања око грба Београда су у том смислу били веома карактеристични за однос према целокупној српској муниципалној хералдици.[100][101]
.svg)
Грб престонице је избегао чистку симбола, пре свега захваљујући победнику конкурса из 1931. године. Према њему је нова власт гајила поверење и уважавање[lower-alpha 16], те је захваљујући овим околностима грб избегао судбину времена у коме је настао. Но грб није могао да избегне „идеолошко оплемењавање” великом црвеном звездом петокраком. (сл. 43) Додавање петокраке није било уређено никаквом одлуком или уредбом, него је једноставно сваки амблем морао да добије своју црвену звезду петокраку.[105][106][lower-alpha 17] У случају Београда црвена петокрака није била унета у штит, него изнад штита, чиме није била интегрални део градског грба, нити је градски грб постао интегрални део звезде. Грб и звезда су опстојавали игноришући једно друго.[100]
У формалном погледу, грб је престао да буде грб и „покрштен” је у амблем. Према Ацовићу оваква промена је била производ више узајамно искључујућих разлога:
Тако се у члану 111. првог послератног Статута Народног одбора града Београда од 29. марта 1954. године каже само да: „град Београд има свој градски амблем, који својим решењем потврђују Народни одбор града”. За овај статут се не зна да ли је икада ступио на снагу, јер већ од следеће године (26. августа 1955) ступа нови статут среза Београда на снагу, у којем више нема помена ни грба ни амблема.[109][95] Но, када се 5. фебруара 1960. појавила службена верзија „пречишћеног текста” овог Статута, у члану 9, став 2 се наводи: „Београд има свој грб чији се облик утврђује посебном одлуком”. Но, ни ово стање није потрајало дуго, јер је већ 27. маја исте године Статут промењен и из њега је избачен сваки помен градског грба.[109][110]
.png)
Прекретница у тематизацији београдског грба се догодила 1964. године када је донесен нови статут града. У члану 9 овог статута се даје његов опис, али врло нејасним речником, недоречено и неразумљиво[110][111][112]:
Амблем Београда има облик елипсастог штита са пресеченим горњим и проширеним доњим делом поља. Простор штита подељен је на два дела тако да град са небом заузима три петине, а земља са рекама две петине поља. На зидинама града, између две мање куле, налази се кула са отвореном капијом. У доњем пољу таласасто су означене две реке. На првој реци налази се римска трирема. Небо је плаве боје, град, реке и једра на триреми су беле, а земља црвене боје.[113][114]
Уз доста креативности, воље и претходног знања може се разабрати да је аутор описа настојао да дефинише изглед београдског грба, али у једној необичној, хибридној верзији, чије настајање ни до данас није до краја разјашњено.[110][115][116] (сл. 44)
Та верзија се у јавности појавила 1960. године и према сведочењу београдског академског сликара и графичара Ивка Милојевића, настала је као плод Кунове жеље да осавремени своје решење из 1931. године. Милојевић је тада као студент Академије примењених уметности, чији је Кун тада био ректор, спровео ово у дело по његовим инструкцијама.[lower-alpha 18] Са овом верзијом приче је током дебата о београдском грбу почетком 90-их година, полемисала и оповргавала Кунова кћерка Мира Кун.[lower-alpha 19] Било како било, ново решење које је више дизајнерско него хералдичко, је ушло у употребу, а поменутим статутом је касније (како-тако) дефинисано и било у употреби до 1991. године.[127][112][100] Реакције на решење, највећим делом негативне по оцени, су биле усамљене, ретке и углавном потпуно несхваћене и игнорисане.[95][128]
Излазак нове верзије грба поменуте године је довођено у везу са планираним одржавањем Прве конференције несврстаних земаља у Београду наредне године. Тако се нови грб града нашао на обелиску који је саграђен за ову прилику смештеног поред Бранковог моста.[110][107][129] (сл. 45 и 46)
Постепеном либерализацијом штампе и јавне речи крајем 80-их година 20. века покренута су многа питања о којима се до тада, што инерцијом, што директном политичком забраном, у широј јавности није расправљало. Тако је на ред дошло и питање државне и муниципалне хералдике, а тиме и питање београдског грба. Током 1989. године се на страницама „Политике” повела расправа о аутентичном грбу града те очигледној конфузији паралелне употребе два грба. Расправу је отворио историчар-документариста Зоран Милер, а убрзо су се укључили и бројна друга имена, укључујући и кћерку аутора грба Миру Кун. Линија сучељавања је ишла између поборника аутентичне верзије из 1931.-е и поборника нове верзије из 1960- године, при чему је чешћи глас у јавности био на страни верзије из 1931.[95][107][130]
У дебату се укључио и угледни професор Милош Ћирић, који је био става да ни један од два грба Београда у употреби не задовољава све захтеве хералдике, те да коначну одлуку не би требало доносити на брзину, већ да би уз ангажовање стручњака требало доћи до грба који би испунио све захтеве хералдике.[107][133] У том смислу, Ћирић је годину дана касније изашао у јавност са властита два предлога за рекомпоновањем градског грба.[134][110] Први предлог је био редизајн грба из 1960, а други сасвим ново Ћирићево решење.[116] (сл. 47 и 48) Такође је, позивајући се на одређену српску и праксу свих великих европских градова[135], указао на потребу да и Београд добије свој велики (потпуни) грб. Према његовом предлогу овај грб би изнад штита имао бедемску круну, са стране ловорову, храстову или обе гране у облику полувенца са лентом и значајнијим годинама из историје града (878, 1284, 1403, 1806, 1867, 1918...;које би се комисијски одредиле), а у доњем делу четири одликовања Београда.[136][116]
Да је расправа загрејала јавност видело се и на трибини која је одржана 24. маја 1990. у градској библиотеци, на којој је постављено питање да ли Београд има грб, који је то грб, и о чијем се делу ради.[95] На трибини се и јасно испољила преференција јавности за грб из 1931. као јединог аутентичног и важећег, те је упућена оштра критика Скупштини града што га запоставља.[107]
Коначно, захваљујући овој расправи и притиску јавности[110], а припремајући нови Статут града, Секретаријат за информисање, међуградску сарадњу и протокол Скупштине града је почетком 1991. године организовао разговор на тему грба Београда. Разговор је одржан 8. фебруара 1991, уз изразито репрезентативан избор саговорника.[lower-alpha 21] Након исцрпне расправе, готово једногласно је предложено да се новим Статутом града Кунов грб из 1931. године утврди као званичан грб града. Одлучено је и да се формира Радна група — у саставу: Мира Кун, Бранко Миљуш, Драгомир Ацовић и Томислав Лакушић, — чији је задатак био да изврши хералдичке и графичке корекције овог грба, изради његов блазон (вербални хералдички опис), предложи градску заставу и размотри и предложи проблематику употребе и заштите градског грба, те и решење у вези са другим проблемима око симбола града који би могли да се појаве.[138][139] За вођење стручних послова око реализације наведених закључака задужен је био Секретаријат за информисање, међуградску сарадњу и протокол Скупштине града.[139]
Група је свој рад брзо окончала у марту 1991. године. и предложила Скупштини града извесне интервенције на Куновом решењу из 1931, које су и прихваћене.[110] (сл. 49) Измене су се састојале у следећем:
Иначе је током расправе и потоњег рада Групе, поред форме Куновог штита, овај мотив триреме трпео највеће критике: осим због недостатка реда весала као дистинктивног мотива у односу на друге типове бродова, замерано је и на недефинисаности хералдичког метала или тинктуре овог мотива, те критици да као такав не личи на античке речне бродове.[140]
Иницијатива за измену стандардног облика штита није прихваћена. Иако је током претходне расправе и потоњег рада Групе оцењен као естетски недостатан и историјски и хералдички неоправдан[140], задржавање овог облика штита је учињено као знак пажње према успомени аутора Ђорђа Андрејевића Куна.[110][116]
Пошто су изнад споменуте измене прихваћене, нову верзију грба са еталоном израдио је Драгомир Ацовић.[140][110][112]
Но, најважнији део предлога Групе (које је ова прихватила на предлог Српског хералдичког друштва[112]) — а то су били увођење Средњег (службеног) и Великог (свечаног) грба, као и стега (заставе), еталона, те формирање градске хералдичке комисије која би се старала о коришћењу и заштити градских симбола, надлежни градски органи нису уважили.[140][110] Предлог Средњег грба је био заснован на Основном грбу, допуњеном златном бедемском круном, која у европској хералдици означава да се ради о грбу територије. Предлог Великог грба је био заснован на Средњем грбу допуњеном фигурама деспота Стефана Лазаревића и Карађорђа Петовића као држачима, гранама храста и ловора као постаментом и одличјима које је Београд током своје бурне историје примио — Карађорђева звезда са мачевима, Легија части, чехословачки Ратни крст и Орден народног хероја. (сл. 50) Кад је о застави реч, предлог је био да се усвоји хералдички стег квадратног облика, на коме би се поновио мотив са штита грба.[140] До израде новог еталона грба и пројекта заставе (стега) дошло је тек пет, односно шест година касније.[110][139]
На Одлуку о употреби грба и заставе града Београда чекало се доста дуго. На први предлог текста „Одлуке о употреби грба”[112] који је сачињен септембра 1993. године, Српско хералдичко друштво ставило је озбиљне примедбе исте јесени. Коначна верзија Одлуке ступила је на снагу новембра 1995. године.[140][110] Усвајање Одлуке тада, укључив и Правилника о утврђивању еталона (изворника), била је кључна правна „степеница” у адекватној примени и заштити грба.[139]
Две године од усвајања Одлуке, у поступак је ушао и предлог о увођењу средњег и великог грба. Инертност у погледу усвајања виших употребних нивоа градског грба била је последица два разлога: први је био неразумевање њихове сврхе, док је други, важнији, било — погрешно — фиксирано схватање да три нивоа једног грба, у ствари значи да постоје три различита грба.[110] Но оно што на градском нивоу није било прихваћено, на нивоу градских општина јесте. Почетком од 1993. године велики број централних градских општина је почео да усваја начело вишестепене употребе муниципалног грба. Тако се догодила необична ситуација да су градске општине биле квалитетније хералдички представљене од самог Града. Отварање градских општина за вишестепени грб је напослетку и узроковало постепену промену става и отварање градског нивоа за вишестепено градско знамење.[141][lower-alpha 22] Тако су 13. јула 2003. године усвајањем „Одлуке о употреби грба и заставе града Београда” усвојени и средњи и велики грб града.[112]
Отварање питања хералдичког приказивања одликовања која су током историје додељивана Београду први пут је покренута током расправа о градском грбу 1990. — 1991. године. Милош Ћирић је тада јавно изашао са својим предлогом великог грба који је требало да садржи четири београдска одликовања[136], а на овом трагу је била и Радна група чији предлог за велики грб Београда који би садржао одликовања није никад озбиљније разматран. (сл 50) Овакво стање се одржало све до 1997. године када Скупштина града Београда потписује уговор са Српским хералдичким друштвом у циљу израде средњег и великог грба града. На свим предлозима које је Друштво понудило Скупштини, како и за један тако и други степен грба, су били садржани прикази одликовања у аверсу са тракама са доње стране штита.[145] Приликом израде предлога хералдичари из СХД су се највише освртали на француску и чехословачку хералдичку праксу приказивања одликовања, имајући у виду композицију одликовања којима је град почаствован, али и фактом да југословенска пракса није постојала нити је приказивање градских одличја било регулисано било каквом правном одлуком од формалног увођења градског грба 1931 године.[147]
Док на нивоу средњег грба предлог са одликовањима није усвојен (сл. 51), на нивоу великог грба јесте. Тако је предлог грба са двоглавим орлом као држачем штита и одличјем[148] 2003. године усвојен као званични Велики грб Београда.[112] (сл. 52)
Што се самих одликовања и њихове историје тиче, како је већ напоменуто, Београд је током своје историје одликован четири пута, што га чини најодликованијим градом у српској историји, а по броју и квалитету одликовања која су му додељена, једним од репрезентативних примера колективних носилаца одликовања уопште.[149] Хронолошким редоследом Београд је одликован следећим одликовањима:
| „ | Једној од првих и највећих жртава Великог рата, чије становништво, упркос бомбардовања и непријатељске окупације, непрестано давало доказе неуморног херојства, било велики симбол одбране, а затим победа херојске нације, која је одлучила да не пропадне.[150][lower-alpha 23] | ” |
До тада је осим Београда само Лијеж био једини нефранцуски град одликован Легијом части. Њима се придружио град Луксембург пар деценија касније, који је одликован за заслуге у Другом светском рату. Пошто је 1962. године изменом Статута Ордена укинута могућност колективних одликовања, само наведена три нефранцуска града су носиоци овог престижног ордена, заједно уз 64 града у Француској. Само уручење Ордена извршено је у Београду, а француски председник је био заступљен преко маршала Франше д' Епереа, који је том приликом произведен у почасног војводу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.[151]
| „ | Република Чехословачка. Влада Републике Чехословачке, према решењу од 7. октобра 1918, решењу Министарства рата Републике Чехословачке од 8. октобра 1918, а према предлогу од 28. септембра 1925. додељује чехословачки Ратни крст главном граду Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца Београду у знак признања јуначке одбране града против заједничког непријатеља у Светском рату 1914/1918. / У Прагу, 28. септембра 1925.[152] | ” |
Одликовање је Београду уручено пред Видовдан, 27. јуна 1926. године у Народној скупштини. Осим Београда, овим највишим чехословачким војним одликовањем за период Првог светског рата, су исте године одликовани још Шабац и Крагујевац.[152] (сл. 56)
Указ о додели, који је донет 20. октобра 1974. године гласи:
| „ | Председник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије / На основу члана 337. Устава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и члана 2. Закона о одликовањима Социјалистичке Федеративне Републике Југославије одлучује да се / за јуначке отпоре страним завојевачима и неуништиви слободарски дух, за херојска дела и безбројне жртве у народноослободилачкој борби и за истакнути допринос револуционарном социјалистичком преображају Југославије / одликује / Орденом народног хероја / Град Београд / Бр. 136. / 20. октобра 1974. године / Београд / Председник Републике / Јосип Броз Тито, с.р.[148] | ” |
Овим одликовањем Београд је стекао почасно звање Града хероја, као трећи град по реду (након Љубљане којој је Орден додељен 1970. године и Дрвара који је одликован 21. маја 1974). Цетиње, Загреб, Прилеп, Приштина и Нови Сад су Орден и звање стекли годину дана касније. Овим је и дефинитивно остварен принцип да у свакој републици и покрајини мора да постоји град херој, што је релативизовало и сам смисао доделе овог одликовања имајући у виду велике појединачне разлике у доприносу ратној победи и страдању градова којима је Орден додељен.[148]
 |
 |
 |
.jpg) |
Хералдичка историја општина града Београда почиње у раздобљу између два светска рата, када долази до бројчаног повећања становништва и територијалног ширења града. Инкорпорисањем Земуна и Панчева 1928. године у састав Београда, насеља са властитим историјским идентитетом и хералдичком традицијом, постају београдске општине. Од делова Београда на десној обали Саве и Дунава само поједина насеља имају историјске печате са протохералдичким мотивима (као што је случај са печатом Гроцке која је још 1735. година имала печат са фигуром Арханђела Михајла). Ова евидентна дискрепанција осталих београдских општина без свог грба и са друге стране Земуна и Панчева који су га имали, изгледа да никоме није сметала нити је било покушаја да се овим двема општинама ускрати коришћење својих историјских знамења. Овакво стање је опстало све до 60-их година 20. века када је Панчево издвојено из састава Београда, и када остале београдске општине почињу да усвајају своје званичне симболе.[141]
Крајем 60-их година, угледајући се на постојећу праксу самосталних општина у централној Србији, београдске општине усвајају нехералдичке симболичне композиције које су по правилу називане „амблемима“. Формално-правна подлога за доношење ових симбола је најчешће била статутарна одредба да „Општина има свој амблем“. Заједнички именитељ свих ових обележја је да је реч о ахисторичним композицијама, оптерећених идеолошким садржајем и третираним као чисто ликовни, а касније дизајнерски проблем. Пошто су смишљани са идејом за персоналну употребу — као значка на реверу или плакета за доделу заслужним појединцима и колективима, последица овог приступа је био медаљарски приступ садржају и ликовном карактеру, који се пре свега огледао у наглашеној употреби металних линија за раздвајање суседних поља на композицији.[141]
Време у којем су настали и садржај који су у себи носили, је доста говорио и о идеолошком тренутку. Тако се амблем Врачара, који спада међу најстарије, сврстава у идеолошку и естетску „левицу“, каснији амблеми Чукарице и Звездаре су били идеолошки неутрални, док су амблеми Савског венца и Старог града били нека врста амблематске „деснице“. Главни проблем у концепцији ових амблема је у суштини била њихова ефемерност. Пошто нису били замишљени да надиђу ликовни и графички тренутак у којем су настали, убрзо су се стопили са већином других комерцијалних логотипа, постали анахрони и у конфликту са духом који их је креирао.[141]
.svg)
Ренесансни период хералдике београдских општина уследио је након пада комунизма и започео 1993. године када је општина Стари град као прва усвојила ново хералдичко знамење, иначе најстарији познати београдски грб.[11] Њен пример су потом следиле и општине Врачар, Савски венац, Вождовац и Звездара, а неколико година касније и Чукарица и Раковица. Свака од наведених општина се при изради својих грбова водила Начелима Српског хералдичког друштва о територијалној и корпоративној хералдици. Тако су до 2006. године готово све београдске општине усвојиле или обновиле територијалне грбове у складу са Начелима СХД, осим Сопота и Гроцке које су потпуно изван Начела СХД и Земуна који је изван њих делимично.[141] (сл. 70 до 86)
Иначе, усвајање нових знамења београдских општина није увек ишло линеарно, без проблема. Као и у многим другим областима, усвајање општинских грбова је било предмет међустраначких спорова. У случају београдске општине Звездара је на пример био покренут и судски поступак, а у неким општинама, као што је Вождовац, је промена општинске власти била означила и повремено укидање и суспендовање општинског грба. Оваква праска у српској муниципалној хералдици је била, и поред наглашавања ванидеолошког и трансвременског садржаја грбова, везана за феномен транзиције и повратка дуго искорењиваној и одбаченој традицији. Тако се овај повратак доживљавао као судбоносно одмеравање снага између политичких опција које свој легитимитет црпе у континуитету са једне и оних који свој легитимитет црпе у прекиду сваког континуитета и револуционарних тековина са друге стране.[163]
Употреба и заштита грбова београдских општина је уређена статутима ових општина и различитим посебним одлукама за употребу које су доносиле након усвајања својих знамења. (преглед види испод).
| „ | Грб представља улазна врата и куле града и звонару, вероватно, цркве Ружице. Куле и звонара су беле, кров звонаре црвен, испод кула је поље зелено, а оне су у плавом пољу.[47] | ” |
.png)
.svg)
.svg)
.svg)
.svg)
.svg)
.svg)
.svg)
.png)
.svg)
.svg)
.gif)
.svg)
.svg)
.svg)
| „ | Belgrad, oder Grieschich- Weissenburg, ursprunglich ungarische, jetzt türkische Grenzstadt, führte (nach Fugger's Ehrenspiegel) das nachstehende Wappen: Getheilt, Oben in R. drei Zinnen, aus deren mittlerer ein s. Zinnenthurm, zu beiden Seiten aber ein s. Patriarchenkreuz hervorwächst. Unten von R. und S. dreimal getheilt. Das Ganze ist offenbar eine heraldische Kombination des Wappens von Alt- und Neuungarn und dem Thurm als Stadtzeichen. Ob Belgrad das Wappen auch heutzutage noch führt, konnte ich nicht erfahren.[35] | ” |
| „ | Не знам ко су му били пројектанти, али им се мора признати, да су били добро инспирисани. Они су, пре свега, осетили дубоко велику древност града, тако да им је то изгледало као најсигурније обележје овог места, које је видело, како долазе и како нестају редом његови освајачи и господари. Затим су се пројектанти били вратили у доба римског Сингидунума и ставили у дно грба класичну трирему.”[74][75] | ” |
| „ | Свети Сава није патрон Београда, већ патрон школе, просвете и српске православне цркве и кад би Београд био само православан град, који се бави искључиво просветом, онда би без двоумљења слика Светог Саве ушла као главни део у грб таква града. Грб престонице једне државе у којој слободно живи наш народ разне вероисповести, мора већ из практичких разлога да се неутрализира.[74][75] | ” |
| „ | Извори старе градске хералдике у Европи по правилу се не тумаче као питање домаће или стране власти над једним градом у време када је грб настао, већ као израз потврде права и привилегије за који се тај град изборио и тиме успоставио као достојан да поседује грб. Велики број европских градова поседује грбове стечене у време „лутајућих суверенитета” и транснационалних монархија, а да то ни данас ни раније није сматрано срамним и понижавајућим.[10] | ” |
| „ | Штит грба је упрошћеног барокног облика, који се доле завршава једним оштрим углом. Простор штита је подељен на два дела, и то: земља заузима две петине, а град са небом три петине. На зидинама града налазе се све осматрачнице, које су карактеристичне за београдски град. А између њих се издиже кула са четири прозора. Капија града је отворена и то тако да су њена крила на спољној његовој страни. Цео град лежи на једном узвишењу. Испред града у доњем делу штита су таласасто означене две хоризонталне реке, и на првој од њих налази се римска лађа трирем. Грб је рађен у боји и тушем по хералдичким законима. На њему су заступљене наше националне боје и то: град, реке и једра на трирему су бели; небо плаво; земља црвена.[88][89][90] |
” |
| „ | На акт ОБр. 24602 у вези захтева г. сликара Андрејевића-Кун, да му се исплати одштета у износу од Дин. 100.000.-, част ми је изнети следеће чињенично стање. Г. Кун сматра, да је повређен у својим правима као аутор скице, по свој прилици јер мисли, да је та скица његово оригинално уметничко дело. Међутим, његова је улога била много скромнија јер нити је он аутор идеје, ни проналазач мотива и елемената усвојене скице. Све је ово, као готово узео из решења Суда [...] односно из расписаног конкурса. Према томе не може бити ни говора о слободном оригиналном схватању скице, већ се може говорити само о техничкој изради, графичком извођењу унапред постављеног задатка. Јасно је, да је тај рад и сувише добро плаћен. У исто време треба споменути и то, да је г. Кун на захтев Оцењивачког одбора [тј. Жирија] у извесним детаљима своје скице вршио измену. И то доказује, да се скица трактовала не као самостално уметничко дело, него као техничка израда постављеног задатка. Будући идеја, мотиви и елементи новог грба припадају Суду О.г. Б., г. Кун не може себе престављати за аутора скице новог грба у смислу Закона о ауторском праву. Технички извести одређени задатак не значи бити аутор у законом одређеном смислу. [...] Вредност скице новог грба није дао г. Кун, т.ј. његова уметничка инвенција, која овде није могла ни бити примењена, јер су идеја, мотив и елементи као и њихов размештај били унапред одређени, ни добра техничка израда на задату тему, већ одлука Суда О.г. Б и Одбора. Данашња важност и значај скице г. Андрејевића-Куна не потиче од њене уметничке вредности, већ искључиво из чињенице да је та скица санкционирани симбол Београда. Г. Кун дугује Општини само велику захвалност и за примљену награду и за учињено признање и истицање. Закључак: Грбови појединих градова, као и државни грбови и заставе не могу ни у ком случају бити својина приватних лица. Свака подреда овог највишег амблема града потпада под Казнени поступак. Употребу грба одређује искључиво Општина, а исто тако само Општина надлежна је да дозволи или ускрати његову примену било у коју сврху и да подноси тужбе против лица које покушавају да се без дозволе користе њеним грбом. Апсурдна је сама помисао да се може тужити Општина за то што је употребила свој градски грб. Такви покушаји не само за осуду већ спадају под Казнени поступак.[91] |
” |
| „ | У почетку је било правило да се изнад сваког знака и симбола укомпонује звезда; затим се власт хтела одвојити од привреде, па су звезде скинуте са већине знакова, и на крају је све препуштено самоуправним одлукама.[105][107] | ” |
| „ | Био сам студент II године Графичког одсека Академије примењених уметности у Београду, кад ме је позвао ректор Уметничке академије проф. Ђорђе Андрејевић Кун. Дипломирао сам 1962, па је то могло бити 1959/60; било је лето или рана јесен. Сарађивао сам са проф. Куном већ неколико пута од када је он ректор. У просторијама ректората проф. Кун ми је дао цртеж нове верзије грба Београда, на канцеларијском формату папира (21 x 30), скицирао оловком, можда и дрвеним бојама; на цртежу је дао пропорције, а могуће да ми је дао и предратни цртеж грба. Сећам се да ми је рекао да урадим тако „да се може експлоатисати“. Све сам тачно урадио према његовом цртежу, мерио сам сваку линију и сваки детаљ преносио на нови цртеж, предао сам цртеж и скицу проф. Куну, био је јако задовољан, чак ме је и частио (што тада није био обичај), захвалио ми се и то је све чега се сећам.[117] | ” |
| „ | Са оцем сам била у свакодневном блиском контакту што је подразумевало и вођење разговора о пословима које је обављао — а посебно оним значајнијим. Ни мајка ни ја се не сећамо да је помињао рад на измени грба града Београда. Породична документација обухвата, поред осталог, (а) очеву пословну кореспонденцију, и (б) текстове објављене у југословенској штампи о очевом делу. Међу дописима институција и појединаца као ни међу текстовима објављеним у штампи не налазе се подаци о очевом раду на измени грба града Београда.[126] | ” |
| „ | На првим вишестраначким изборима опозиција је у Београду освојила власт у шест централних градских општина, али је власт у целом граду ипак држао СПС. Пошто СПС није хтео да са грба уклони петокраку, опозиција се одлучила за усвајање грбова градских општина који неће имати соцреалистичка обележја. Нови грбови се нису допали грађанима, тако да су житељи Старог града због крстова којима је обиловао њихов грб добили надимак „Крсташи“, а Звездарци су названи „Аустралијанцима“ јер се на њиховом грбу налазио приказ сазвежђа Велика кола. Пошто је креатор ових грбова био Драгољуб Ацовић, ова знамења су названа „Ацовићеве глупости“ и посматрана су као нужно зло у борни против Милошевићевог режима. Када је опозиција 1996. освојила власт у 18 српских градова, пракса усвајања нових или редизајнирање малобројних постојећих градских грбова је настављена и тај посао је повераван Ацовићу. После петог октобра, градски грбови више нису били ствар идеологије, али су постали ствар престижа. Наиме, већина српских градова није никада имала грбове, али сада нису желели да заостану за комшијама који су их имали, а Драгољуб Ацовић и Српско хералдичко друштво били су проверена фирма за израду нових грбова. Када се данас погледају грбови, које је израдио Ацовић, нико више неће рећи да су то његове глупости. Грбови које је креирао израђени су по свим хералдичким правилима, али ипак имају оригиналан стил који их разликује од грбова у другим земљама јер су на њима примењени национални мотиви. Због тога се може рећи да је Драгољуб Ацовић родоначелник српског хералдичког стила и да је, захваљујући њему, Србија од земље у којој хералдика није била развијена дошла до тога да је данас уписана на хералдичку мапу света.[142] | ” |
| „ | L'une des prèmieres et des plus illustres victimes de la Grande Guerre, dont la population, magré les bombardements et l'ocupation ennemie, n'a cessé de faire preuve d'une bravoure sans défaillance; fut le magnifique symbole de la résistance, puis de la victoire d'une nation héroique décidée à ne pas périr.[149] | ” |
| „ | У име његовог Величанства Краља Петра Другог, Краљевски намесници изволели су одликовати град Београд орденом Карађорђеве звезде са мачевима 4. реда.
Овим високим одликовањем Краљевски Намесници желе да одаду највише признање нашем престоном граду, његовој храбрости и његовом пожртвовању. Додељено на дан градске славе, у двадесет петој години од почетка великог светског рата, који се свом тежином разарања и пустоши бејаше нарочито обрушио на нашу Отаџбину и наш престони град, ово одликовање добија утолико већи значај, што се дела, храброст и пожртвовање Београда сада посматрају кроз призму историјске прошлости. Прошлост која досеже не само у последњу четврт века наше националне историје, већ без мало у једно и по столеће, испуњено неизмерним прегнућима и безбројним жртвама. Јер од када је још Карађорђе развио заставу народног ослобођења на челу својих устаника, слабо наоружаних, али задахнутих најплеменитијом храброшћу и пожртвовањем, у неодољивим јуришима савладао моћне бедеме београдске тврђаве, град Београд стојао је храбро и пожртвовано на челу нашег националног живота. Стваран и изграђиван приливом подузетних елемената из свих крајева нашег народа, град Београд био је кроз сва ова времена веран тумач и будан чувар наших националних идеала и мудар, смео и истрајан пионир на пољу њиховог остварења. Стога ово високо одликовање значи и признање свим трудбеницима на општем националном послу који је вођен из Београда на свим пољима јавног живота и активности. Значи још једно више признање свима борцима, који су са беспримерном храброшћу бранили наш престони град, а нарочито онима који су својом крвљу тако обилно залили и својим костима моћно ојачали његове горде бедеме, као и грађанима Београда који су, верни своме граду и својој Отаџбини, пали на пољу части и славе. Значи највише признање престоном граду Београду, који је не само херојски и непоколебљиво остао у првом борбеном реду у току целог светског рата, већ и тада као и кроз сва ранија времена, храбро стојао на челу наших националних прегнућа и руководио радом на ослобођењу и уједињењу нашег народа, стављајући без устезања на коцку сопствену, тешким жртвама искупљену слободу, животе своје деце и своју имовину. Предајем, господине председниче и господо градски већници, ово највише ратно одликовање за храброст на част и славу града Београда.[153] |
” |
| „ | Господине изасланиче Њ. В. Краља, Ваша Светости, Господо Министри, Госпође и господо Са великим узбуђењем узимам реч да у име Градског већа, у име своје и свег београдског грађанства, дубоко заблагодарим Његовом Величанству Краљу Петру II на тако значајном признању које указује нашем престоном Београду, стављањем на његове дивовске груди највећег ратног одликовања Карађорђеве звезде са мачевима. Моје је узбуђење утолико веће што знак овог високог одликовања примам из руку једног од браниоца Београда, који се као малд официр одликовао у борбама око престонице, а у присуству многих живих бранилаца Београда и сведока оног херојског доба, када се на Београд и наш јуначки народ беше устремио непријатељ са огромном војничком снагом. Храброст и пожртвовање Београда, те две врлине које данас добијају признање са Највишег Места, учиниле су од нашег града светионик националних стремљења и пример најизразитијег пожртвовања. Идући путем који му је обележила историја нашег народа, Београд је усредсређивао у себи све националне, ослободилачке и ујединитељске тежње, не пропуштајући ни једну прилику да својим примером покаже како се служи највишим интересима Краља и Отаџбине. Око бедема Београда проливана је људска крв безброј пута у току његове дуге историје. Али се никад један народ није борио за један град са више права и више пожртвовања, него што је то чинио шумадијски устаник 1806. године, предвођен неумрлим Карађорђем, и српски војник у великом рату, предвођен праунуком бесмртног Вожда. И у једном и у другом случају знао је наш народ да је борба за Београд у ствари борба за његову слободу и националну независност. Жртве су биле неизмерне, крај светског рата дочекао је Београд разорен, унакажен, сав у рушевинама. Његови идеали, међутим, остали су неповређени. У склопу велике југословенске државе, као њена престоница, Београд је наставио своју историјску мисију окупљања и уједињавања. И ми сви морамо са захвалним дивљењем стати пред величином душе која светли из животне прошлости нашег престоног града, када знамо како он непоколебиво бди над општим добром целокупног југословенског народа и колико му је драго све оно што служи општем добру свих крајева наше земље и свих њених синова, ма на који начин се они Богу молили. Београд прима ово високо одликовање на Спасовдан, дан своје крсне славе, када се на величанствен начин манифестује грађанска солидарност и народни култ према вековним традицијама нашег града. Београд ће остати поносан на високу част и признање које му се указује на дан његове славе, за показано херојство и дух пожртвовања и самопрегора. Заједно са Легијом части, Орден Карађорђеве звезде с мачевима подсећаће младе генерације на херојску страну нашег града, без које се не може схватити његов дух, нити одмерити његова историјска улога у нашем народу. Ми смо сви дубоко благодарни на овом акту признања Краљевском Намесништву на челу са Његовим Краљевским Височанством Кнезом Намесником, који с будном пажњом прати развој престонице у свим правцима. Ја Вас позивам да наше признање добије израза у спонтаном и одушевљеном поклику: Да живи Његово Краљевско Величанство Краљ Петар II! Да живи Његово Краљевско Височанство Кнез Намесник Павле и Краљевски Дом! Живели Краљевски Намесници! Да живи наш поносни и херојски Београд![154] |
” |
| „ | На предлог нашег министра војске, морнарице и ваздухопловства — у жељи да одамо признање жртвама грађанског становништва наше Отаџбине, које је страдало исто тако као да је борац, а при свем том очувало свој високи морал и веру у победу наше праведне ствари, решили смо и решавамо да се одликују: Орденом Карађорђеве звезде са мачевима првог реда: Варош Крагујевац, седиште националне мисли Шумадије, симбол свих југословенских градова мученика, место у коме су — у покољима извршеним прошле јесени од редовне немачке војске — и деца дала доказ о јунаштву које ће напајати будуће нараштаје. Петар, с. р.[155] | ” |
| „ | Другарице и другови, припала ми је велика част да могу данас овдје, послије тридесет година, предати један од највиших ордена, Орден народног хероја — граду Београду, граду хероју. Морам да кажем да ми је тешко наћи ријечи да објасним зашто ми данас, послије тридесет година, предајемо Орден народног хероја граду Београду. Печат хероја граду Београду дали су они којих данас међу нама више нема. То су били омладинци и омладинке, дјеца и одрасли људи, борци који су ишли у смрт да би, дајући своје животе, допринијели ослобођењу овога града и цијеле Југославије. На улицама Београда омладинци и омладинке, готово дјеца, гинули су у вријеме када су највише вољели да живе, не слијепо и авантуристички, већ дубоко увјерени да се боре за нешто што је много више него што су њихови животи — за слободу својих народа, за слободу свога града. Ти људи — и дјеца и одрасли који су током четири године на улицама Београда пркосили непријатељу, пркосили окупатору и домаћим издајницима, својим херојством су дали не само печат хероја овом граду него су и својом крвљу прали срамоту коју су нанијели издајници који су се нашли ту, у граду Београду. И данас, послије тридесет година, ми овдје морамо да изразимо вјечиту захвалност, коју дугују не само данашње него и будуће генерације, онима који су својим животима Београду дали слободу и допринијели његовом херојству. Ја сам дубоко почашћен што је баш мени пружена могућност да овдје предам овај орден. Јер, ја сам тад био у Београду и својим очима видио како је то изгледало. Ја немам других ријечи, не могу их наћи, него да још једном овдје кажем: хвала оним херојима, хвала тој омладини и свима онима који су тада дали своје животе, пружајући примјер и садашњим и будућим генерацијама. Таква треба да буде наша омладина — и данас и у будућности. Хвала[157][158][159] |
” |
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
