Бог
принципијелни објекат вере, божански ентитет, узвишено биће, натприродни стваралац, надзорник свемира и/или само свество / From Wikipedia, the free encyclopedia
Бог,[lower-alpha 1] односно божанство,[2] јесте словенско име за биће које игра главну улогу у теистичким и деистичким религијама, као и другим системима веровања[3], и може бити јединствено (у случају монотеизма), свезнајуће и свемоћно, или их може бити више (у политеизму), када сваки од богова има своје карактеришуће функције и особине, при чему обично опет постоји врховни бог, који има највећу власт међу боговима.
У данашњим монотеистичким религијама, бог се углавном замишља као натприродни стваралац и надзорник свемира. Теолози су различитим концепцијама бога приписивали различите особине. Међу најчешћима су свезнање, свемоћ, свеприсутност, савршена доброта, божанска једноставност, те вечна и неопходна егзистенција. Бог је такође замишљан као бестелесно, лично биће, извор свих моралних обавеза и „највеће замисливо постојање”. Неке религије, могу укључивати и антропоморфне особине бога, док друге сматрају да је немогуће и увредљиво замишљати бога у физичкој форми. Неки сматрају да је бог оличење апсолутног добра, док други сматрају да је бог изнад људског схватања моралности.
Бог се најчешће сматра да је бестелесан (нематеријалан),[2] и без пола,[6][7] мада многе религије описују Бога користећи мушку терминологију, употребљавајући термине као што је „њему” или „отац”, и неке религије (као што је јудаизам) приписују само чисто граматички „род” Богу.[8] Бестелесност и телесност Бога су повезани са концептима трансценденције (постојања изван природе) и иманенције (постојања у природи, у свету) Бога, са позицијама синтезе као што је „иманентна трансценденција”.
Бог је замишљен као било личан или безличан. У теизму, Бог је креатор и одржаватељ свемира, док у деизму Бог је креатор, али не и одржаватељ свемира. У пантеизму, бог је сам свемир. У атеизму, верује се да Бог не постоји, док се Бог сматра непознатим и несхвативим у контексту агностицизма. Бог је такође замишљен као извор свих моралних облигација, и „највећи замисливи вид постојања”.[2] Многи угледни филозофи су развили аргументе за и против постојања Бога.[9]
Многе различите концепције Бога и конкурентне тврдње о Божјим карактеристикама, циљевима и акцијама довеле су до развоја идеја омнитеизма, пандеизма,[10][11] или перенијализма, који постулирају да постоји једна темељна теолошка истина, о којој све религије изражавају парцијално разумевање, и „побожни у разним великим светским религијама у ствари обожавају тог једног Бога, али путем различитих, преклапајућих концепата или менталних приказа Њега”.[12]
Монотеистичке религије су приписале различита имена свом Богу, а различити термини се исто тако користе за различите културолошке идеје о идентитету и атрибутима Бога. У древној Египатској ери атонизма, вероватно најранијој забележеној монотеистичкој религији, то божанство се називало Атон,[13] сматрало се да је то једно „истинско” врховно биће и творац свемира.[14] У хебрејској Библији и јудаизму, „Он који јесте”, „ја сам оно што јесам”, и тетраграматон (хебр. , традиционално интерпретирано као „Ја сам ко јесам”; „Он који постоји”) се користе као имена Бога, док се Јахве и Јехова понекад користе у хришћанству као вокализације . У хришћанској доктрини тројства, Бог, истобитан у три особе, се назива Оцем, Синим, и Светим духом. У јудаизму, уобичајено да се Бог назива титуларним именима Елохим или Адонај. У исламу се користи име Алах, мада муслимани исто тако имају мноштво титуларних имена за Бога. У хиндуизму, Браман се обично сматра монистичким концептом Бога.[15] У кинеској религији, Бог (Шангди) је замишљен као праотац (први предак) свемира, суштински за њега и константно заређен њему. Друге религије такође имају имена за Бога, на пример, Баха у бахајској вери,[16] Вахегуру у сикизму,[17] и Ахура Мазда у зороастризму.[18]