Анте Павелић
вођа НДХ током 1941—45 / From Wikipedia, the free encyclopedia
Анте Павелић (Брадина, 14. јул 1889 — Мадрид, 28. децембар 1959) био је хрватски политичар и један од оснивача и вођа нацифашистичког покрета Усташе и ратни злочинац.[3] После окупације Југославије, нацистички окупатор поставља га на чело марионетске Независне Државе Хрватске, са титулом поглавникa.
Биографије можда захтева чишћење и/или прерађивање како би се задовољили стандарди квалитета Википедије. (јануар 2012) |
Анте Павелић | |||||||||||||||||||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Друга имена | Пабло Аранхос | ||||||||||||||||||||||||||
Датум рођења | (1889-07-14)14. јул 1889. | ||||||||||||||||||||||||||
Место рођења | Брадина, Аустроугарска | ||||||||||||||||||||||||||
Датум смрти | 28. децембар 1959.(1959-12-28) (70 год.) | ||||||||||||||||||||||||||
Место смрти | Мадрид, Шпанија | ||||||||||||||||||||||||||
Религија | Римокатолик[1] | ||||||||||||||||||||||||||
Универзитет | Загребачког свеучилишта | ||||||||||||||||||||||||||
Професија | адвокат | ||||||||||||||||||||||||||
Супружник | Марија | ||||||||||||||||||||||||||
Деца | 2[2] | ||||||||||||||||||||||||||
Политичка странка |
| ||||||||||||||||||||||||||
Чин | Поглавник, као државни поглавар и врховни заповједник Оружаних снага НДХ | ||||||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||||||||
Павелић је био адвокат и политичар из редова Хрватске странке права за време Краљевине Југославије. Када је 1927. изабран као посланик у Народну скупштину Краљевине СХС у првом говору је изјавио је да његов долазак није потврда да он признаје постојеће стање, него да ће се борити против њега за самосталност Хрватске. Колико се нетрпељивости и насилности крило иза те изјаве тада се није могло наслутити.
До краја 1920-их, његове политичке активности су постајала све радикалније како је позивао Хрвате на устанак против Југославије и планирао је стварање независне Хрватске под италијанским протекторатом. Након што је краљ Александар I Карађорђевић увео Шестојануарску диктатуру 1929. године и забранио све политичке странке, Павелић је отишао у иностранство и заједно са Унутрашњом македонском револуционарном организацијом (ВМРО) је планирао да разбије Југославију, због чега су га југословенске власти у одсуству осудиле на смрт. У међувремену Павелић је дошао у Италију, где је основао усташки покрет са циљем стварања независне Хрватске.[4][5] Павелић је унео терористичке акције у усташки програм, као што су подметање бомби и атентати, покренуо мали устанак у Лици 1932, а све је кулминирало убиством краља Александра изведеног заједно са ВМРО. Павелићу је још једном у Француској осуђен на смрт у одсуству. Због међународног притиска, Италијани су га ухапсили и држали 18 месеци у затвору, што је увелико омело усташе у следећем периоду.
Убрзо по инвазији сила Осовине на Југославију у априлу 1941. Славко Кватерник је, уз немачко допуштење, прогласио оснивање Независне Државе Хрватске у Павелићево име, који се убрзо вратио, преузео контролу над марионетском владом и убрзо створио политички систем сличан нацистичкој Немачкој и фашистичкој Италији. Павелић је морао да Италијанима да територијалне уступке. Бруталан режим који је предводио Павелић је био одговаран за геноцидне прогоне Срба, Јереја и Рома који су живели на територији НДХ[6], што је укључивало масовна убиства стотине хиљада Срба, и десетине хиљада Јевреја и Рома.[7], као и за прогоне Хрвата антифашиста. Расне политике НДХ су значајно допринеле брзом губитку контроле над окупираној територији, где је становништво масовно одлазило у партизане и четнике, и чак натерало немачке власти да покушају да обуздају Павелића и његову геноцидну кампању.[8]
На крају рата 1945. Павелић је наредио својој војсци да се бори чак и после немачке предаје, али он сам је побегао у Аустрију и избегао репатријацију код Блајбурга. Павелић је на крају стигао до Аргентине, где је остао политички активан. Када је хрватско-усташка имиграција у Аргентини 1957. г. прослављала „Дан независности”, односно дан стварања НДХ (10. април), Благоје Јововић је пуцао на Павелића, али је бивши усташки поглавник преживео,[9] после чега је побегао у Франкову Шпанију. У Шпанији је и преминуо од рана задобијених приликом атентата. Никада из болнице није изашао.[9] Сахрањен у Мадриду, где се закључно са јануаром 2022. године и даље налази његов гроб.