Хрватски ослободилачки покрет

Хрватски ослободилачки покрет (ХОП) је била усташка терористичка организација коју је основао Анте Павелић у Буенос Ајресу 1956. године^[1]. Иста група је данас организована и регистрована као политичка партија у Хрватској.

Аргентински период

Ова организација, скраћено ХОП, је била војна организација усташа после Другог светског рата^[2]. Видну улогу у ХОП-у, са циљем очувања усташтва какво је било, је имала Павелићева кћи Вишња. У то време су Израелци захтевали од Аргентине изручење Павелића. После атентата, Павелић је тада, са породицом, побегао преко Чилеа у Шпанију, где је добио заштиту генералисимуса Франсиско Франка^[3]. Усташа Срећко Пшеничник, зет Павелића, је преселио седиште ХОП-а из Буенос Ајреса у Торонто након Павелићеве смрти, 1960. године. Пшеничник је тада постао нови вођа ХОП-а и наставио је са издавањем листа ХОП-а, „Независна Држава Хрватска“. Овај лист је, у складу са усташком политиком, наставио са публиковањем антијугословенских памфлета^[4].

ХОП у Северној Америци

Неколико чланова ове организације је учествовало у терористичким нападима на простору Југославије за шта су 25. јуна 1964. осуђени на затворске казне због почињених убистава и диверзија.^[5]

На чело огранка у Сједињеним америчким државама је био постављен Стјепан Хефер, бивши усташки министар „сељачког господарства и прехране“. После Хеферове смрти је овај огранак ХОП-а преузео Антон Боначић, аташе за културу у министарству спољњих послова Независне Државе Хрватске. У јавности је Боначић позирао као писац и антикомунист, држећи говоре и подносећи резолуције о продужавању борбе за Независну Државу Хрватску^[6]. На челу америчког ХОП-а је Боначић остао до октобра 1981^[7].

Активности ХОП-а у Аустралији

Океанијски огранак ХОП-а је основан 1963. године са седиштем у Аустралији. На чело овог огранка је постављен Срећко Ровер, усташа који се доселио у Аустралију 1948. године^[8].

Ову терористичку групу је након Павелићеве смрти у Аустралији 1967. поново организовао нови вођа усташа, Стјепан Хефер. У току следећих неколико година ХОП је извршио неколико атентата и напада на југословенска дипломатска и ЈАТ-ова представништва у Аустралији.^[9] Хефер је био на челу ХОП-а све до своје смрти 1973. године^[10]{^[11]

ХОП-ове терористичке активности и снимљене заједничке војне вежбе са групом Грађанске војне снаге Аустралијске армије су навеле аустралијског сенатора са Тасманије, O'Byrne, да поведе кампању против ХОП-а у Аустралијском парламенту који је тада контролисала владајућа аустралијска Либерална партија раних 1970-их. Многи чланови ХОП-а су били чланови Либералне странке Аустралије, што је, заједно са хладноратовском атмосфером у свету, обезбеђивало политичку и легалну заштиту ХОП-ових активности у Аустралији.^[12]. Након доласка на власт Аустралијске лабуристичке партије, аустралијски јавни тужилац је одобрио прислушкивање осумњичених терористичких вођа Срећка Ровера и Фабијана Ловоковића. У то време Ловоковић је био вођа ХОП-а^[13]. За тренинге својих терориста ХОП је у Аустралији користио камп аустралијске војске у Водонги у држави Викторија^[14][15].

ХОП, заједно са Хрватским народним одпором, се заносио идејом о успостављању хрватске нео-фашистичке државе 1980-их. Обе терористичке групе су заговарале освету над Србима и биле су инфилтриране у добротворна и културна друштва хрватских имиграната у свету.^[16]

ХОП, Одпор, и друге нацистичке и терористичке организације су инфилтрирале Светску антикомунистичку лигу како би замаскирале своје терористичке активности по свету^[17].

1990-е и распад Југославије

ХОП је био тужена страна у познатом случају Алперин против Ватиканске банке пред судом Северног дистрикта Калифорније у Сједињеним Америчким Државама. Група лица која је преживела Холокауст је тврдила да су Ватиканска банка, фрањевачки ред Католичке цркве у Хрватској и ХОП били укључени у и профитирали од криминалних активности усташа у Другом светском рату. Исти суд је 2003. одбио тужбу против ХОП-а тврдећи да суд нема јурисдикцију над овим судским случајем. Девети окружни апелациони суд Калифорније је потврдио одлуку нижег суда 2006. године^[18].

У току распада СФР Југославије, раних 1990-их, ХОП се преселио у Загреб где се 1991. званично регистровао као политичка партија.^[19]. Вођа ове политичке партије, након регистрације, је био усташа Срећко Пшеничник, зет Анте Павелића.

Ова партија крајње деснице и јавно проусташка, је маргинална политичка партија у Хрватској^[20]. Изазвала је пажњу светских медија плаћањем мисе задушнице Анти Павелићу 1997. године у римо-католичкој цркви св. Дује у Сплиту.^[21].

Референце

1. Dorril 2002, стр. 354.
2. Janke & Sim 1983, стр. 115.
3. Fischer 2007, стр. 211.
4. Off 2004, стр. 32.
5. Degenhardt 1988, стр. 418.
6. Anderson & Anderson 1986, стр. Z-76, 42.
7. American international law cases, Volume 1; Oceana Publications, inc Oceana, 2003 Alperin vs.Vatican bank article. стр. 268.
8. Hocking 2004, стр. 123–124. sfn грешка: no target: CITEREFHocking2004 (help)
9. Johnstone 2002, стр. 152.
10. Maoláin 1987, стр. 424.
11. Matković 2002, стр. 264.
12. Parliamentary debates, Senate weekly Hansard, Volume 53, Australia. Parliament. Senate By Authority., (1972). стр. 1077.
13. Mate Nikola Tokić: Party Politics, National Security, and Émigré Political Violence in Australia, 1949–1973 чланак у зборнику
    Wilhelm Heitmeyer, Heinz-Gerhard Haupt, Stefan Malthaner: Control of Violence: Historical and International Perspectives on Violence in Modern Societies; Springer Verlag, Nov 2, (2010). стр. 395.
14. Documents on the 1973 ‘raid’ at A.S.I.O., the Australian Security Intelligence Organisation; I. Notes of Meeting at A.S.I.O. Regional Directorate, Canberra, Australian Capital Territory March 15, 1973
15. The Wiener Library bulletin, Volumes 17-19;Wiener Library pp. 18.
16. Hockenos 2003, стр. 10.
17. Anderson & Anderson 1986, стр. 40–41.
18. Reuben Hart: Property, War Objectives, And Slave Labor Claims: The Ninth Circuit's Political Question Analysis in Alperin v. Vatican Bank, Golden Gate University Law Review, San Francisco. стр. 20 Архивирано на сајту (19. септембар 2016), Приступљено 29. 4. 2013.
19. Партијска страница Хрватског ослободилачког покрета Архивирано на сајту (14. јануар 2017), Приступљено 29. 4. 2013.
20. Anti-Semitism and Xenofobia Today: Croatia Архивирано на сајту (20. јул 2013), Приступљено 29. 4. 2013.
21. Velikonja 2003, стр. 273.

Литература

• Memorandum from the Croat Liberation Movement to All Governments, Leading Statesmen and Publicist of the World Regarding the Struggle of Croatia for Independence, Croatian Liberation Movement (Buenos Aires), 1971
• Janke, Peter; Sim, Richard (1983). Guerrilla and Terrorist Organizations: a World Directory and Bibliography. Harvester Press. ISBN 978-0-02-916150-0.
• Anderson, Scott; Anderson, Jon Lee (1986). Inside the League: The Shocking Exposé of how Terrorists, Nazis, and Latin American Death Squads Have Infiltrated the World Anti-Communist League. Dodd, Mead. ISBN 978-0-396-08517-1.
• Maoláin, Ciarán Ó (1987). The radical right: a world directory. Longman. ISBN 978-0-87436-514-6.
• Degenhardt, Henry W. (1988). Revolutionary and dissident movements: an international guide. Longman. ISBN 978-0-582-00986-8.
• Dorril, Stephen (2002). MI6: Inside the Covert World of Her Majesty's Secret Intelligence Service. Simon & Schuster. ISBN 978-0-7432-1778-1.
• Johnstone, Diana (2002). Fool's Crusade - Yugoslavia, NATO and Western Delusions. New York: Monthly Review Press. ISBN 978-1-58367-084-2.
• Matković, Hrvoje (2002). Povijest Nezavisne države Hrvatske. Naklada Pavičić. ISBN 978-953-6308-39-2.
• Hockenos, Paul (2003). Homeland Calling: Exile Patriotism & the Balkan Wars. Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-4158-5.
• Velikonja, Mitja (2003). Religious Separation and Political Intolerance in Bosnia-Herzegovina. College Station: Texas A&M University Press.
• Off, Carol (2004). The Ghosts of Medak Pocket: The Story of Canada's Secret War. Random House of Canada, Limited. ISBN 978-0-679-31293-2.
• Terror Laws: ASIO, Counter-terrorism and the Threat to Democracy. UNSW Press. 2004. ISBN 978-0-86840-702-9.
• Fischer, Bernd Jürgen (2007). Balkan Strongmen: Dictators and Authoritarian Rulers of South Eastern Europe. Purdue University Press. ISBN 978-1-55753-455-2.