From Wikipedia, the free encyclopedia
Šivaća mašina je mašina koja služi za šivanje, odnosno spajanje delova tekstila ili kože pomoću igle i dva konca: gornjeg (iglenog) i donjeg konca hvatača. Klasična ili obična šivaća mašina ima samo jednu iglu i može da obavlja šivanje ravnim zrnastim bodom, dok mašine za domaćinstvo imaju i dodatne uređaje, za složenije bodove, kao što su cik-cak bod, dvostruki štep, bodovi mašinskog veza ili izrada rupica.[1][2]
Prvu šivaću mašinu izumeo je Tomas Sejnt (engl. ) 1790. godine u Londonu. Služila je za šivanje kože, koja se navlačila na šiljak, dok je mašina samo provlačila konac kroz otvore na koži. Mašinu za prošivanje tkanine u jednom potezu izmislio[2] je i patentirao 1830. godine francuski krojač Bartelemi Timonje (fr. ). U Parizu je do 1841 njegovih osamdeset šivaćih mašina proizvodilo odeću za vojsku. Međutim, u strahu da će ostati bez posla, ručni šnajderi takve mašine nisu prihvatili i na kraju su ih uništili. Tokom 1830-ih godina, njujorčanin Volter Hant (engl. )[3] napravio je prvu mašinu s papučicom, koja je imala iglu pri vrhu, a čunak ispod nje je vrteo konac ispod tkanine.[2] Mada Volter nije mnogo mario za svoj patent i prodao ga je za male pare, njegov izum za mašinsko šivanje je bio prvi koji nije imitirao ručni način šivenja, čime je otvoren put novim idejama u tom smeru.[3]
Tako je 1845. godine američki mehaničar Elijas Hau (engl. ) iz Masačusetsa usavršio mašinu s papučicom i ravnom iglom, koja se kretala gore dole, ali svoj izum, pantentiran 1846. godine[3] nije uspeo da komercijalizuje. Umesto toga, na osnovu njegovog izuma i nepoštujući autorska prava, Ajzak Singer je registrovao svoj patent 1851. godine u Njujorku i počeo da proizvodi prve Singer mašine za široku upotrebu. Posle dužeg suđenja 1854, odlukom Vrhovnog suda SAD patent za šivaću mašinu ipak je pripao Elijasu, koji je posle toga naplaćivao licencu za svoj izum.[2][4] I pored toga, zahvaljujući patentu Singer je osnovao Singer Corporation, koja je za manje od dve godine postala najveći proizvođač i distributer šivaćih mašina u celoj Severnoj Americi. Godine 1889. ista firma je proizvela i prvu električnu šivaću mašinu, a dve godine kasnije i prvu električnu mašinu za domaćinstva.[5]
Osim toga, izmišljene su mašine sa pedalom, što je omogućilo da se materijal pri šivenju pridržava rukama. Otkrivena je i posebna igla za rad sa veštačkim materijalima, koja je mogla da pravi cik-cak šav,[2] Osim dodavanja novih mogućnosti, razvoj mašina za šivanje išao je i u smeru smanjenja njihove težine i pojeftinjenja. Današnjim električnim šivaćim mašinama upravlja se stopalom ili kolenom, a postoje i mašine kojima se upravlja računarom.[2]
Prve šivaće mašine u Srbiji pojavile su se početkom 20. veka. Evropski način odevanja postajao je sve prihvaćeniji, tako da su u isto vreme iščezavali i traicionalni zanati ručne izrade narodne nošnje i gradskih kostima[6] i drugih delova odeće. Tokom 1930-ih šivaća mašina je postala gotovo obavezan aparat u kući. Najčešće je to bila „Singerica“, koja se mogla nabaviti i iz manjih mesta. Singer, kao najpopularniji proizvođač u to vreme, imao je svoja predstavnišva u svim većim gradovima širom Jugoslavije, organizovao je besplatne kurseve šivenja i krojenja, a u manjim mestima obezbeđivao je i besplatan prevoz. Mašine su se dostavljale po kućama i njihovo održavanje takođe je bilo besplatno. Cena „Singerice“ u to vreme bila je u visini tri radničke plate. Kako je na selu bilo manje para, kupovina šivaće mašine se ubrajala u troškove venčanja, i dolazila kao miraz.[7]
Posle Drugog svetskog rata, za potrebe tadašnje vojne industrije osnovana je fabrika „Vlado Bagat“ iz Zadra[8] , koja je nosila ime po narodnom heroju. Prvi prototip šivaće mašine u Bagatu je izradio precizni mehaničar Šime Pavić 1955. godine, spajajući 160 različitih delova izrađenih u istom pogonu, na zastarelim mašinama, kojima je fabrika raspolagala. Prototip je bio težak preko sedam kilograma i mogao je da obavlja hod napred i nazad, cik-cak bod, poluautomatsko opšivanje rupica za dugmad, prošivanje dugmadi, izrađuje devet vrsta šara i šije sa dve igle. Tri godine kasnije otpočela je i serijska proizvodnja domaćeg prototipa, po licenci italijanske firme (ital. Necchi).[9] Bagatov najpoznatiji i najstariji model bio je „Slavica“, uz koju je išao i ormarić, a kasnije su se pojavili i drugi modeli: „Višnja“, „Ruža“ „Jadranka“. Bagat je bio jedna od većih fabrika šivaćih mašina u Evropi i zapošljavala je oko 3.500 radnika. Tokom 90-ih je pala pod stečaj, iz koga je izašla transformisanjem u deoničarsko društvo. U daljem periodu, zbog lošeg poslovanja ponovo se našla pod stečajem 2001[10] , da bi 2002. prestala sa radom. Gotovo sva njena imovina je rasprodata, a fabrika strušena. „Bagatice“ se kao polovne mašine na tržištu mogu naći i sada, a mnogi serviseri i dalje vrše njihovo održavanje i opravku, nabavljajući potrošni materijal iz inostrastva i kupujući delove preko oglasa.[11][12] Od 2004. godine, domaća kompanija Beobagat[13] (osnovana od strane majstora Bagata), nastavila je tradiciju, odnosno servis i proizvodnju rezervnih delova za Bagat šivaće mašine.
Pri šivanju se konac, pomoću igle provlači kroz materijal, a zatim vezuje sa drugim koncem, pri čemu dolazi do spajanja, ojačavanja ili ukrašavanja materijala. Mesto na tekstilnom materijalu na kome se konac provlači kroz materijal naziva se ubod ili bod. Kod mašinskih bodova, ubodi igle kroz materijal se vrše u jedankim razmacima, a bodovi se međusobno povezuju. Razlika između bodova sastoji se u načinu formiranja i primeni. Mogu se podeliti na[1]:
Jedna od najkorišćenijih vrsta bodova su rubni bodovi. Nastaju na ivici materijala koji se šije. NJihova širina iznosi 3 - 10. Mesta gde dolazi do povezivanja delova tekstilnog materijala nazivaju se šavovi i oni nastaju povezivanjem bodova. Šavovi mogu biti otvoreni, obično za delove tkanine koji neće biti vidljivi, i zatvoreni, kada se ivice tkanine smeštaju unutar šava.[1]
Sve šivaće mašine imaju tri osnovna dela:
Mašinska igla je slična običnoj igli za šivanje, s tom razlikom što se ušica igle za provlačenje konca nalazi na vrhu, sa suprotne strane od glave igle. Najčešće se koriste ravne igle, ali postoje i igle zaobljenog oblika za porube. Delovi ravne igle su[1]:
Igle se označavaju debljinom tela igle (d) izraženoj u stotim delovima milimetra i mogu se naći sa vrednostima od Nm40 do Nm160.[1] Tipa i debljine igle za šivanje odgovaraju debljini tkanine i vrsti konca sa kojom se šije.[14]
Papučica ili stopica služi za transport tkanine, pritiska je tokom šivenja, a u nekim slučajevima i pomera. Pomoću posebnog točkića moguće je regulisati pritisak, koji za elastične tkanine treba da bude manji, a za deblje veći. Postoje papučice različitih oblika i funkcija,[1] uz univerzalnu papučicu kod mašina za domaćinstva, obavezno dolazi i papučica za ušivanje patent-zatvarača.[14]
Na mašini za upotrebu u domaćinstvu moguće je regulisati širinu i dužinu, odnosno gustinu boda, smer šivenja (napred ili unazad), napetost gornjeg i donjeg konca (što utiče na kvalitet i izgled boda), brzinu šivenja (kod nekih modela), kao i odabrati određenu vrstu boda, preko točka ili tipke (kod kompjuterizovanih modela).[14] Gotovo svi modeli raspolažu mogućnošću skidanja produžetka postolja radi lakše obrade, pri čemu mašina dobija oblik „slobodnog rukava“.[15]
Osim klasičnih mašina za šivanje, u tekstilnoj industriji se koriste i specijalne mašine, za obavljanje samo određenih vrsta bodova, kao što su mašina sa rubnim bodovima, sa kućištem glave u obliku bloka, za opšivanje delova tekstilnog proizvoda, mašina sa dve igle (dvoiglovka) za dvostruki bod, koja može imati ugrađen poseban uređaj za opsecanje materijala na određenoj udaljenosti od igle, mašina za cik-cak bodove. U cilju povećanja produktivnosti koriste se i kratkošavni (npr. izrada rupica, učvršćenja, za ušivanje dugmadi) i dugošavni automati za šivanje. Ovakve mašine automatski izvode kompletnu operaciju, posle koje se same zaustavljaju, automatski odsecaju konac i oslobađaju izrađeni deo.[1]
Tokom svog radnog veka šivaća mašina zahteva redovno održavanje: čišćenje pomoću četkica, da bi se otklonila sitna vlakna od tekstila i konci, koji ostaju posle šivenja, kao i podmazivanje delova koji se taru, specijalnim mašinskim uljem, kako bi se sprečilo njihovo zagrevanje i habanje u toku rada.[1]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
