Islamska nauka

From Wikipedia, the free encyclopedia

Nauka u srednjovekovnom islamskom svetu, takođe poznata po nazivu Islamska nauka, je nauka proširena i upražnjena u islamskom svetu u toku Islamskog zlatnog perioda (od 750. do 1258). U toku tog perioda, indijska, iranska i posebno grčka naučna dela su prevedena na arapski jezik. Ovi prevodi su bili podstrek za naučne napretke koje su naučnici u islamskoj civilizaciji napravili u toku srednjeg veka[1].

Ovaj članak opisuje istoriju nauke u islamskoj civilizaciji između osmog i šesnaestog veka. Za informacije o značenju pojma nauke u islamskoj tradiciji, pogledajte članak Islam i nauka.

Naučnici u islamskoj civilizaciji su bili raznih narodnosti. Većinom su bili Persijanci[2][3][4][5], pa onda Arapi[4], Mavri, Asirijci i Egipćani. Bilo ih je i raznih religijskih ubeđenja. Većina je bila islamska[6][7][8], ali je bilo i hrišćana[9] i Jevreja[9][10].

Pojam nauke u islamskoj tradiciji

Reč Islam se odnosi na islamsku religiju, kao što se odnosi i na islamsku civilizaciju koja je oforimrana na osnovu te religije[11]. Islamska civilizacija je dopustila suživot različitih kultura i ponašanja na svojoj teritoriji, iako se broj muslimanskog stanovništva iz dana u dan povećavao[12].

Islamska religija je nastala u toku života poslanika Islama, Muhameda. Posle njegove smrti 632. godine, Islam se širio pod rukovođstvom muslimanskih vladara, zvanih halifa. Stabilizacija političkog života u toku vladavine abasidskih halifa je omogućilo islamskim naučnicima da s prihvatljivom merom smirenosti zabeleže islamsko zlatno doba. S druge strane, prostranost teritorije islamske civilizacije i širenje trgovačkih odnosa sa susedima su doprineli što većem upoznavanju muslimana sa ostalim civilizacijama.

Mnoga naučna dela su u tom periodu prevedena na arapski jezik u Kući mudrosti koju su osnovali Abasidske halife radi upoznavanja susedskih kultura. U tom poduhvatu, koji je nazvan Prevodilački pokret, su prevedena većinom nasleđa helenističke, indijske i persijske civilizacije. Helenistička intelektualna tradicija je bila predmet interesovanja mnogih islamskih naučnika, tako da su skoro svi važni spisi grčkih filozofa bili prevedeni na arapski jezik.

Grčka filozofija, uključujući i empirijske nauke je bila široko poznata u Mesopotamiji i Persiji pred pojavu Islama. Većina ovih nauka nije imala suštinske konflikte sa islamskom tradicijom, te su stoga opšteprihvaćene od strane islamskih učenjaka i halifa. Neki filozofi-naučnici su uživali veliki ugled i komfor baveći se astronomijom i medicinom[13].

Značajna polja istraživanja

Nauka u islamskom svetu je proširena posle povezivanja sa persijskim, indijskim i grčkim učenjima. Širinu naučnog napretka u islamskom svetu još uvek ne poznajemo potpuno, ali znamo da je reč o veoma značajnoj stvari[1]

Naučni napretci u islamskom svetu su ostvareni na polju raznih disciplina, među kojima su najznačajniji bili[1]:

Istaknuti naučnici

U islamskom srednjovekovnom svetu, nauke, uključujući i filozofiju, su holistički shvaćene. Svaka naučna disciplina se sagledava u okvira njenog odnosa sa ostalim disciplinama, kao da su sve one grane jednog drveta. U tom kontekstu, najčuveniji naučnici u islamskoj civilizaciji su polimate, zvane „hakim“ tj. „mudrac“. Njihova uloga u širenju nauka je neprikosnovena[14].

„Hakim“ je često bio i pesnik i pisac, koji je bio toliko vešt u medicini, koliko je i u astronomiji i matematici. Ovi multitalentovani mudraci su središnje figure islamske nauke koje su razradile i realizovale jedinstvo nauka. Oni su načinili naučni razvoj kroz svoja otkrića i istakli nauku u svojim istraživanjima na najbolji način[14]. Neki od tih naučnika su:

  • Džabir sin Hajanov (od osmog do devetog veka) je bio hemičar koji je sprovodio obimne eksperimente i stvorio mnoga dela o nauci i hemiji koje su upotrebljene do današnjeg dana. Džabir je opisao laboratorijske tehnike i eksperimentalne metode u hemiji. On je identifikovao mnoge supstance uključujući i sumpornu i azotnu kiselinu. On je objasnio procese kao što su sublimacija, redukcija i destilacija. On je upotrebio sprave kao što su alembik i retortu. Postoji znatna nesigurnost u izvornost mnogih dela koja su njemu pripisana[15][16].
  • Braća Benu Musa (Sinovi Muse), Muhamed, Ahmed i Hasan (iz ranog devetog veka) su sinovi istaknutog astronoma. Oni su bili bliski halifi Mamunu, te su doprineli mnogo prevođenju starogrčkih spisa na arapski jezik. Oni su razradili matematiku kupa i elipsi i sprovodili astronomska osmatranja. Što je najznačajnije, oni su među prvima obratili pažnju automatizaciji i napravili modele koje su opisali u svojoj „knjizi o genijalnim uređajima“[17][18][19].
  • Džahiz (781-869) je bio prvi biolog koji je pisao o uticaju životne sredine na preživljavanju životinjskih vrsta. Prvi je opisao borbu za opstanak. Džahiz je takođe prvi diskutovao o lancima ishrane. On je privrženik determinizma životne sredine, dokazujući da životna sredina može da predodredi fizičke karakteristike stanovnika određenog društva i da je uzrok razlike u boji ljudske kože upravo životna sredina[20][21].
  • Ibn Ishak Kindi (801-873) je bio filozof i multidisciplinski naučnik koji je aktivno učestvovao u prevođenju grčkih klasičnih dela na arapski jezik. On se zalagao da opiše srodnost islamskog verovanja sa težnjom ka razumom, odnos koji bi mogao da reši nesuglasice koje su stvorene između njega i nekih islamskih pravnika. On je kritikovao osnove hemije i astrologije, i doprineo opsežno obrađenim naučnim temama u svojim pisanjima. Kindi se bavio i kriptografijom za halifu. On je napisao traktat na temu vremena, prostora i relativnog kretanja[22].
  • Hunejn ibn Ishak (809-873) je bio jedan od najvažnijih prevodilaca starogrčkih tekstova na arapski jezik. On je bio fizičar, a pisao je i u vezi sa medicinom. On u svojim prevodima tumači, koriguje i dopunjuje starogrčke tekstove. Neki od njegovih prevoda medicinskih knjiga su dugo godina korišćene u Evropskim krugovima. On je takođe pisao o medicinskim temama, posebno o ljudskom oku. Njegovo delo „Deset rasprava o ljudskom oku" je bio uticajan na Zapadu sve do sedamnaestog veka[23].
  • Muhamed Horezmi (Harazmi) (oko 800 – oko 850) je persijski matematičar[24], geograf i astronom. On se smatra kao najveći matematičar u muslimanskom svetu. Horezmi je uveo modernu numeričku notaciju, koja je od ogromne praktične vrednosti i njeno prihvatanje je jedan od velikih koraka u matematici (u Evropu je stigla u latinskom prevodu posle 1240). On je razvio Algebru koja je dobila naziv po njegovoj knjizi „Kitabu el-đabr“. Greška u naslovu donela je reč algebra, a greška u pisanju imena autora dala je termin algoritam. Horezmi je koristio Euklidovu geometriju u svojim dokazima[25].
  • Ebu Bekr Zekerija Razi (oko 854 do 925/935) je bio persijanac, rođen u gradu Reju, u Iranu. On je bio multidisciplinski naučnik koji je pisao o raznim temama, dok su njegovi najznačajniji radovi iz oblasti medicine. On je identifikovao boginje i morbile (ospice), i otkrio da je groznica deo telesne odbrane. Razi je napisao u 23 toma kompendijum kineske, indijske, persijske, asirske i grčke medicine. Razi je doveo u pitanje neke aspekte klasične grčke medicinske teorije o tome kako četiri humora regulišu proces života. On je osporio Galenov rad sa nekoliko pristupa, uključujući i lečenje krvarenjem, za koje danas znamo da je bilo pogrešno. Njegovo mišljenje da krvarenje ne pomaže lečenju se pokazalo korisnim[26].
  • Farabi (oko 870-950) je bio racionalni filozof i matematičar koji je pokušao da geometrijski objasni ponavljanje šablona u islmamskom ukrasnom umetnošću. Njegova knjiga na tu temu se naziva „Duhovno zanatstvo i prirodne tajne u detaljima geometrijskih figura"[27]. On je, takođe, stručnjak u muzici, kao i neporediv politički filozof, čak možda i osnivač političke filozofije u Islamu[28].
  • Ibn Sina (Avicena) (908-946) je bio persijski fizičar, astronom, psiholog, matematičar i filozof iz Buhare. Pored svog životnog dela, „Kanon medicine“, obavio je važne astronomske opservacije i razmotrio niz tema među kojima su različiti oblici energije i osobine svetlosti. On je doprineo razvoju matematičkih tehnika[29].
  • Omer Hajam (1048-1131) je bio persijski pesnik i matematičar koji je izračunao dužinu godine sa preciznošću pet decimala. Otkrio je geometrijska rešenja za svih trinaest kubnih jednačina. On je razvio neke kvadratne jednačine koje su još uvek u upotrebi. Hajam je dobor poznat na Zapadu po svojoj poeziji „Rubaije“[30].
  • Nasirudin Tusi (1201-1274) je bio persijski astronom i matematičar koji je živeo u vreme mongolskih invazija Džingic-kana i njegovog unuka Hulaku-kana. Tusi je napisao važnu reviziju na Ptolemejevom nebeskom modelu. Kada je Tusi postao Hulakuov astronom, on mu je opremio impresivnu opservatoriju i omogućio pristup kineskim tehnikama posmatranja. Tusi je razvio trigonometriju toliko da je to postala zasebna oblast. On je sastavio najprecizniju astronomsku tabelu dostupnu do tog vremena[31].

Povezano

Alhemija i hemija u srednjovekovnom Islamu
Astronomija u srednjovekovnom Islamu
Doprinosi hindusa i budista nauci u srednjovekovnom Islamu
Istorija nauče metode
Grčki doprinosi islamskom svetu
Islam i nauka
Islamski doprinosi srednjovekovnoj Evropi
Latinski prevodi u dvanaestom veku
Islamska ekonomija u svetu
Islamsko zlatno doba
Rana Islamska filozofija
Zlatno doba jevrejske kulture u Španiji
Pronalasci u islamskom svetu
Muslimanska poljoprivredna revolucija
Islamska filozofija
Logika u islamskoj filozofiji
Islamske studije
Spisak muslimanskih naučnika
Akademija srednjovekovne medicine i nauka Ibn Sina
Spisak arapskih naučnika i učenjaka
Spisak persijskih naučnika i učenjaka
Spisak turskih filozofa i naučnika
Matematika u srednjovekovnom islamskom svetu
Medicina u srednjovekovnom islamskom svetu
Astrologija u srednjovekovnom islamskom svetu
Oftalmologija u srednjovekovnom islamskom svetu
Fizika u srednjovekovnom islamskom svetu
Psihologija u srednjovekovnom islamskom svetu
Kuran i nauka
Skolastika
Hronologija Islamske nauke i tehnologije

Izvori

Bibliografija

Dalja literatura

Vanjske veze

Wikiwand - on

Seamless Wikipedia browsing. On steroids.